Oni su “Breaking The Silence” ili “Razbijanje tišine”, na muzičkoj pank, hardkor i rok sceni odavno već dobro poznati. Neposredan povod za ovaj razgovor jeste tridesetogodišnjica emisije, ali je “Razbijanje tišine” u međuvremenu postalo mnogo više od jedne radijske ili u novije vreme, podkast emisije. Između ostalog, nastalo je udruženje koje aktivno radi na priređivanju najrazličitijih događaja, a definitvno je prepoznatljivo po priređivanju koncerata i svirki koje je sada već nemoguće pobrojati. Za SDCafe.rs, govorili su Miloš Necić i Zoran Damnjanović.
SDCafe.rs: Kada se danas u Smederevu kaže “Razbijanje tišine”, vas dvojica ste prva asocijacija svakome. Imate poslove i profesije koje nemaju veze sa muzikom, ali kako su tekli vaši životni putevi, šta ste radili, čime ste se bavili?
Miloš Necić: Od osnovne škole meni je jedini plan i želja bila da se zaposlim u Radio Smederevu, to mi je bio cilj. Kao dete sam odlazio tamo, još dok sam u zabavište išao, bio sam da gledam ploče. Privukla me je muzika i čitava ekipa iz tadašnjeg radija. Oni su radili kroz zabavu, bar je to meni tako izgledalo. Radiš, zabavljaš se i pri tom slušaš muziku, a to ti se računa kao rad, posao.
Čitav taj process… Vađenje ploče iz omota, stavljanje na gramofon, staviš iglu, pa onda pustiš pesmu ali kad ona krene zaustaviš pa vratiš, da bi kad dođe trenutak da je pustiš u program, ona krenula ispočetka. Sve to mi je bilo super. I ono što sam želeo to mi se i desilo. Krenuo sam na obuku.
Bio sam na listi čekanja. Kao honorarac sam radio četiri godine. I baš dok sam bio u vojsci, otvorio se “Radio S”. Neki od onih koji su na listi za primanje bili ispred mene su otišli tamo. Tako se otvorilo mesto za mene. Kada sam se vratio iz vojske njima je neko bio potreban i počeo sam i zvanično da radim. Dobio sam stalan posao. Finansijska situacija je bila katastrofa, mnogo niske plate ali – ja sam bio srećan!
SDCafe.rs: Sledi buran period i jedna naopaka privatizacija, pa spajanje “nove televizije i starog radija” i sve to rezultira time da mi danas nemamo ništa slično Radio Smederevu, kako se ti sećaš tih dana?
Miloš Necić: Dosta nas se protivilo svim tim promenama. Bilo nas je skoro 30 zaposlenih i možda 25 je bilo protiv. Onih troje – četvoro koji su se trudli da budu i na jednoj i na drugoj strani su uslovno rečeno opstali. E, sad kakav je to opstanak, drugo je pitanje…
Neke starije kolege su otišle u penziju, mi mlađi smo dobili otkaze. Ja sam u tom periodu radio u isto vreme i na radiju i na televiziji. Bio sam jedini kamerman, a dobio sam otkaz kao tehnološki višak.
Sećam se tog dana… Radili smo Dnevnik Đora i ja, on je tada bio urednik i istog dana smo dobili otkaz. On je odjavljivao Dnevnik, išla je jedna pesma za njega, ja za sebe puštam Ramonse i plačem… Baš mi je bilo teško. To je bila moja kuća. Tu sam hteo da ostanem iako je bilo loše.
SDCafe.rs: Da li te boli sada što toga više nema? Ili kada čuješ kakav je danas “program” nekadašnjeg Radio Smedereva?
Ne slušam uopšte. Nije to to, to nije taj radio. Radio Smederevo je uvek bio buntovni radio. Rok radio. Bio je to poseban medij, otvoren za sve, protiv jednoumlja i mesto gde su mogli da se čuju različiti stavovi.
SDCafe.rs: Sada si ponovo u Smederevu, imaš “redovan posao” koji nema veze sa medijima, zar ne?
Miloš Necić: Sada živim ovde, bio sam četiri godine na prekookeanskim brodovima, u sektoru za pozorište i televiziju i bilo je super stvarno. Pošto svaki taj veliki kruzer ima svoju televiziju, ja sam bio u tom delu angažovan, pravio sam postere i najave za dešavanja na brodu. Radio sam u sekciji za “video dimend” – biraš sadržaje koje hoćeš da platiš i pogledaš.
Super je novac bio u pitanju, ali sam ipak odlučio da se vratim. Jer, primetio sam da sam se mnogo odvojio od svih. I da su prestali da mi nedostaju svi prijatelji. Shvatio sam da to nije baš OK. Sada, radim u Beogradu u IT sektoru. Taj posao nema veze sa medijima.
SDCafe.rs: Zorane, kako je tekla tvoja priča minulih decenija?
Zoran Damnjanović: Moja priča ni približno nije tako burna. Rođen sam u Smederevu, završio sam Matematički fakultet u Beogradu i odmah se zaposlio u Gimnaziji i tamo sam i dalje. Ja sam počeo da radim u vreme kada više niko nije hteo u prosvetu.
Bilo je to Miloševićevo vreme, oko 2000.godine. Plata je bila 50 maraka. Dogodilo se da su Gimnaziji, u istom trenutku, bila potrebna tri profesora. Neko je otišao u penziju, neko više nije mogao da putuje iz Kovina jer je bio srušen most. Nas troje se tada zaposlilo.
SDCafe.rs: Kako ste se vas dvojica upoznali?
Zoran Damnjanović: Teško pitanje, nemamo pojma! Imamo zajedičke prijatelje, uz to smo i komšije. Igrao se basket u dvorištu, tu smo počeli da se družimo, baš tu oko 2000. godine, čini mi se. Uz priče o muzici shvatili smo imamo slična interesovanja. A i rođeni smo istog dana. Različitih godina, naravno.
BTS arhiva
SDCafe.rs: Emisija je obeležila nedavno važan jubilej, 30 godina je u pitanju. Kako je počelo “Razbijanje tišine”?
Miloš Necić: Ja sam u početku bio samo slušalac te emisije. Čuo sam da je počela emisija na Radio Smederevu sa muzikom koju sam ja slušao. Svaku sam pratio. Kada dođe vreme za emisiju, ja sve drugo ostavim po strani. Spremim slušalice, kastetofon i prazne kasete da mogu da snimam muziku. Zapisivao sam imena bendova i to sam tako stalno vrteo u krug, svake nedelje.
Sve dok nisam skupio hrabrosti da tražim da mi oni nešto snime. A oni su samo malo stariji od mene, ali nekako, nisam imao smelosti da im priđem, stideo sam se valjda. Oni su bili autoritet za mene. Prvi je Milan Medenica, sadašnji direktor Lux radija koji je to pokrenuo 1993. godine. I on je tada bio honorarac tamo, ali, otvorio se neki prostor od 30 minuta za takvu muziku.
Pošto je taj radio bio otvoren za svakakve teme, emisije i ljude. Bila je i omladinska emisija, svačeg je tu bilo. I onda je on predložio tu muzičku emisiju i dozvolili su mu da tih pola sata pušta takvu, malo agresivniju muziku u odnosu na ono što je bilo uobičajeno. Eto, tako je počela emisija.
Nedugo posle toga, zatražio je pomoć od svog prijatelja, Miroslava Lazića koji je sada u Muzeju viši kustos. I on je to radio super. Tada je Lars prešao u tehniku, a Gile je bio u studiju. I bio je odličan, zaista. Znao je dobro da objasni šta su pripremili, da ispriča zanimljivosti o bendovima, mnogo je dobro radio sve to i oni su bili izuzetan tandem.
To je trajalo do kraja devedestih kada su obojica pokušali da pobegnu od svega što se ovde dešavalo tada. E, tada su meni ponudili da nastavim jer su znali da mene to zanima. Do tada smo se već dobro upoznali. Bilo je tu još ljudi osim Larsa i Gileta – Stevan Antonijević, Lazar Radić, Uroš Aleksić, Marko Kotarac. Većina je tu i pojavljuje se na događajima i dalje.
BTS ahiva
Zoran Damnjanović: I ja se sećam tih prvih emisija 1993. Bio sam na studijama u Beogradu, pa sam povremeno slušao. Detaljnije sam u sve ušao kada sam počeo da se družim sa Milošem, dakle početak dvehiljaditih. To druženje u radiju, bilo je sjajno.
Kad god je bila emisija bilo je po dvadesetak ljudi unutra. Dođu drugari, to je poseban događaj. Nedeljom se radila emisija i mi smo tada „visili“ tamo sa njima. Kada je priča postala malo šira i krenula organizacija koncerata, ušao sam u celu tu priču. A tek 2017. godine sam krenuo i da vodim emisije.
Miloš Necić: Bilo je tu još ljudi od 2000. do 2015. ali oni više nisu bili u SD i sve je palo na mene. Meni nije bio cilj da sve to sam radim, želeo sam da radim sa još nekim, Zoza je prihvatio i od tad smo tandem.
SDCafe.rs: Miloše, neko mlađi ko ovo čita sigurno ništa ne razume, ni zašto ti vadiš kasete, ni da tada nije moglo drugačije da se dođe do muzike koja je zanima. Sada je sve dostupno na jedan klik, ti si čekao cele nedelje tu jednu emisiju… Na televizijama se to nije puštalo, a ni na većini drugih stanica, zato je i bila posebno važna ta emisija zar ne?
Miloš Necić: Da, baš tako. Mi smo slali pisma izdavačkim kućama. I onda smo ručno pisali plej liste, šta smo puštali, da vide kako izgleda emisija. Pa posle čekali da vidimo da li će biti odgovora. I onda posle tri meseca dobiješ i odgovor i poklon! Disk, bedž, napelnicu.
Ili pošalju disk koji tek treba da se pojavi u prodaji za mesec ili dva, a mi već dobili i možemo da pustimo. I to originalni disk naravno, koji je u to vreme bio nedostupan, mogao si da kupiš samo bugarske kopije na pijaci.
A imali smo i neke intervjue u to vreme što je baš bilo neverovatno. Dobiješ poziv od izdavačke kuće iz Čikaga koja pozove bend pa nas spoje na vezi. To se dešavalo noću u radiju, u dva ujutru. Mi svi čekamo, bend pozove, onda se uradi intervju.
Bilo je možda pet takvih intervjua ali pričamo o devedestim godinama kada smo mi kao zemlja bili zatvoreni, malo je bendova dolazilo, a imali smo super intervjue sa nekim u to vreme baš popularnim bendovima.
SDCafe.rs: U kom trenutku je bilo definitivno jasno da to što radio više ne postoji ne znači i da emisija više ne ide?
Miloš Necić: Ja nisam hteo da sve stane odlaskom iz radija. Nastavio sam da tajno ulazim u radio i snimam noću, preko jednog kolege. To je bilo nezakonito, eli eto, sve to sam radio samo da bismo snimili najave koje lepše zvuče.
To smo radili jedno vreme dok nismo shvatili da zapavo možemo u veliku nevolju da upadnemo zbog toga. Ali, ja sam stvarno na radio gledao kao na svoju drugu kuću.
Nikada ništa ne bih tamo uzeo, odneo, oštetio. Mi smo samo koristili miksetu, kompjuter i mikrofon. Tu bismo snimili najave a onda bih ja kod kuće izmontirao celu emisiju sa muzikom i onda to postavim na internet, tada je već krenuo ADSL.
Kreneš apload emisije pa čekaš sat i po da se to završi, a emisija cela traje sat vremena. Posle smo samo od kuće radili, pa preko mobilnog. Nije išlo. Izgubilo je draž jer nije isto kad radiš uživo, imaš kontakta sa slušaocima pa dobiješ pozive, ljudi se uključuju, raspituju, dobijali smo svakakve informacije. Baš je bilo interesantno raditi uživo na radiju.
SDCafe.rs: Usledila je, što bi se reklo, “nova era” – sve se pa i vaša emisija preselilo na internet, kakava su ta iskustva?
Zoran Damjanović: Došao je Kovid i sve se promenilo, ali kod nas to je bila promena na bolje. Zbog toga što nismo bili u mogućnosti da se sastajemo i da radimo emisiju, Miloš je krenuo sa tom idejom da nas dvojica, svako od svoje kuće, napravimo video varijantu.
I shvatili smo da to može da ide i uživo, onda smo na kraju došli po podkasta. I eto, tako je došlo do toga da poslednje tri godine idemo uživo što je super. Imamo kontakt sada sa gledaocima, šalju komentare, utiske, pričaju o koncertima na kojima su bili.
foto: Ivan Veselinović
Miloš Necić: Nikad mi se nije svidelo to kako mi tu izgledamo, ali to je dobro kod pank muzike – iako ne znaš nešto da radiš perfekstno, ti nastaviš to da guraš i trudiš se. I možda se nekome to svidi. Nama je bitno da emisija ide i da se mi lepo osećamo, da nama bude interesantno. Radimo isto bez obzira da li nas gleda jedan čovek ili 50 njih.
SDCafe.rs: Ko uglavnom gleda podkast? Koje generacije?
Miloš Necić: Uglavnom stariji. Mlađi nemaju strpljenja ali se javljaju ovako, van emisije. Mislim da oni ne gledaju nikakve emisije. Ali im je mnogo interesantno da saznaju za neke bendove. Oni su javljaju na društvenim mrežama uglavnom, Fejsbuk, Instagram.
Zoran Damnjanović: Inače, do 13. avgusta, kada je bio 30. rođendan, emitovano je 1247 emisija.
SDCafe.rs: Ima li neka da vam je ostala u sećanju posebno, iz bilo kog razloga?
Miloš Necić: Pa baš taj prvi podkast, jer su se javljali neki ljudi i pozivali smo ih u program sa nama. Ja sam tih sat i po bio kao u nekom transu. Kao da je trajalo pet minuta. Mnogo nam je bilo interesantno. Ali, tu je sad drugi problem. Autorska prava mnogo ograničavaju sve, naročito na Ju Tjubu i onda ne možemo da puštamo baš sve bendove koje bismo hteli.
foto: Maria Ole
SDCafe.rs: Da li vas je neko iz tog muzičkog sveta posebno oduševio?
Miloš Necić: Uglavnom su to sve pozitivna iskustva. To je takav svet u kome je svima to hobi, svi to rade iz ljubavi i onda je sve lakše, svi se međusobno pomažu. Mi dobijamo brdo poruka podrške, od bendova, ljudi koji nas slušaju ne samo iz zemlje već i inostrantva. Po neko i donira posle tih emisija, a nama to mnogo znači. Mi taj novac koristimo za organizaciju koncerta u našem gradu.
SDCafe.rs: “Razbijanje tišine” je postepeno, postalo mnogo više od same emisije. Nastalo je udruženje koje priređuje razne događaje. Kako to kreće?
Zoran Damjanović: Mi kao udruženje postojimo dve godine, ali neformalno smo kao grupa počeli 2015. U međuvremenu smo se spojili sa Veckom iz Etno kluba. On je tamo već organizovao neka dešavanja, pozorišne programe, promocije knjiga, emitovanje dokumentaraca…
Došli smo na ideju da bismo zajedno mogli to sve da radimo. Ta priča o udruženju je trajala malo duže. Planirali smo to mnogo ranije, ali smo je, na kraju, ostvarili opet u vreme kovida kada nismo imali mnogo čime drugim da se bavimo. Tada smo se i registrovali.
SDCafe.rs: Da, ta formalnost je važna i kada su u pitanju donacije, projekti, sredstva… Ima li tu šanse da se obezbede neka sredstva?
Zoran Damjanović: Mi smo mlado udruženje, a za veće fondove je uvek potrebno veće iskustvo. Dobili smo sredstva od grada prošle godine, pa i ove. To su vrlo mala sredstva, simbolična, ali nam dosta znače jer naše organizacije događaja nisu preterano skupe.
To su uglavnom bendovi naših drugara. Ne žive od toga, tako da im je zadovoljstvo čisto u tome da dođu da sviraju. Da ne budu u minusu, mi im platimo troškove prevoza, to što pojedu i popiju. To je to. Tu smo se sa Veckom sada već izveštili pa priređujemo koncerte ali i književne večeri, radionice razne. Sa PATOS-om, UL – AZ-om i orkestrom Svetlost napravili smo Art četvrt, to su program u okviru Kulturnog leta i to smo radili i ove godine. Bilo je svega izložbi, performansa…
foto: Ivan Veselinović
SDCafe.rs: Imate li podatak koliko ste događaja do sada napravili?
Zoran Damjanović: Ko to zna! Poslednjih godina imamo najmanje jedan događaj nedeljno, a neretko ih ima i više. Na primer imali smo nedavno bend iz Ohaja i iz Barselone. Uglavnom su na turneji, pa svrate ovde.
Miloš Necić: Što se tiče Amerikanaca, kontaktirala nas je agencija iz Britanije. Pretpostavljam da su nekako čuli za nas, to su uglavnom neki andergraund bendovi ali smo očigledno poznati u tim krugovima.
Mi smo mislili da u avgustu ništa ne pravimo jer mi u Smederevu nemamo adekvatan prostor opremljen za takve događaje. Ali predomislili smo se kada su nas ipak kontaktirali. Znali smo da će biti prevruće i neizdržljivo, ali je opet bilo super. Što se tiče ovih iz Barselone, direktno su me kontaktirali preko Fejsbuka.
SDCafe.rs: I šta kažu kada se sve završi? Kako mi njima izgledamo? Pretpostavljamo da dolaze sa određenim predubeđenjima koja posle toga nestaju. Da li se to tako dešava?
Miloš Necić: Uglavnom da. Dobijamo poruke posle gostovanja, uvek se zahvaljuju na gostoprimstvu, poručuju da su se sjano proveli i slično. Imali smo baš na Egzitu jedan intervju sa bendom iz Danske. I oni su rekli da kada razmišljaju o Srbiji, uvek naše ljude zamišljaju kao teške, hladne, a kada dođeš vidiš da je to potpuno drugačije.
SDCafe.rs: A da li vi generalno partite muzička dešavanja u zemlji i imamo li mi događaje namenjene takvoj muzici?
Zoran Damnjanović: Na Egzitu ima jedan stejdž koji mi pratimo. Mi smo vrlo česti gosti svuda gde god ima nekih dešavanja. Novi Sad, Kragujevac, Gornji Milanovac, mi smo baš proputovali. U Novom Sadu su nam kazali da smo tamo češće od nekih Novosađana.
Miloš Necić: Pozdravljaju nas sa bine između pesama na koncertu. Znaju da ćemo ih snimiti i objaviti nešto što će njima posle da koristi. Jednom se to desilo i u Beču. Austrijski bend je u pitanju. Mi smo bili šokirani.
foto: BTS arhiva
Zoran Danjanović: Pa i u Skoplju isto. Mi toliko uživamo u svemu tome, svim tim avanturama, nama bi bilo mnogo jednostavnije da ovde organizujemo koncerte nego da se pakujemo i idemo negde drugde da snimamo. Ali, ovo radimo zbog našeg grada, zbog klinaca pre svega.
SDCafe.rs: Ima li ih?
Miloš Necić: Ima, to je posebna priča. Uspeli smo poslednjih nekoliko godina da privučemo mnogo mladih na naše koncerte. Bilo je prvo dvoje ili troje mladih, pa desetoro, sad ih ima oko pedesetak. To su stariji razredi osnovne škole i srednjoškolci.
To je poseban ugođaj, a i svi bendovi koji dolaze to posebno naglase jer nije tako u celoj Srbiji. Svi se žale da nema mladih na koncertima, da je prosek godina četrdeset plus, zato je i atmosfera na našim koncertima sjajna i bendovi uživaju.
Zadovoljstvo nam da to radimo zbog njih. Iako finansijski često dođemo do toga da Zoka i ja iz svog džepa plaćamo troškove.
SDCafe.rs: Ulaz na koncerte ne naplaćujete? Kako onda to uopšte funcioniše? Znamo da kutije u kojima sakupljate novac posle koncerata ponekad ostanu poluprazne…
Miloš Necić: To je skroz pankerska varijanta. Idemo u to, pa ćemo da vidimo kako će ispasti na kraju. Onda kada otvoriš kutiju se preračunaš, da li ćeš imati dovoljno novca. Mi svakako sve što zarađujemo preko emisije, a i van toga, guramo u tu priču. Mnogo puta se dešavalo da svoj novac damo. Ali, sutradan, kada dobijemo te poruke od bendova ili klinaca koji su ih slušali, znamo da vredi.
Dobiješ poruku: “Meni je ovo bio prvi koncert u životu tog tipa muzike, odlično sam se proveoi upoznao sam neke nove drugare koji vole istu muziku kao i ja. Znači, nisam čudan samnom je sve u redu. Jer u razredu niko ne sluša isto što i ja”. I onda ti ne bude žao truda.
Zoran Danjanović: Mi smo štampali naše majice, od tih majica koje prodajemo ostaje budžet koji može da pokrije troškove. Ako su bendovi iz Srbije, to su jeftini koncerti, pa plaćamo samo gorivo. Skuplji su bendovi iz inostratsntva jer njima treba smeštaj, hrana, gorivo. Ali, nemamo često takve goste.
SDCafe.rs: Ne postoji druga, altrnativna muzička scena u Smederevu? Nema novih grupa, nekih novih klinaca koji žele da afirmišu tu manje zastupljenu, “čvršću” muziku?
Miloš Necić: Najveći problem je što nemamo prostor ni opremu. Drugari nam pozajmljuju opremu besplatno kada treba. Nemamo Dom omladine niti išta slično, da se klinci organizuju, druže, sviraju, imaju probe.
Mladi kod nas sada učestvuju u organizaciji događaja, rade dizajn plakata, ima baš kreativnih. Predlažu neke bdove koje bi voleli da čuju. Ja bih voleo da to opstane i da jednom, mi budemo gosti na njihovim koncertima. Može to i pod istim imenom, ali jeste ideja da se oni aktivnije uključe.
SDCafe.rs: Da li je to neki od glavnih planova za ubuduće?
Zoran Damnjanović: Da, uključiti što više mladih, svakako. Nemamo plan, nemamo vremena za plan. Prvi i osnovni je da se proširimo. Ovo sada radimo nas trojica. Ima zainteresovanih, na primer, za poetske večeri. Ali generalno za sve treba još ljudi. Treba nam pomoć.
Miloš Necić: Nemamo kapaciteta ni vremena, mi se krpimo i sa opremom, ne znamo da li će izdržati svaki koncert do kraja. Nemamo zatvoren prostor koji može da primi do 1000 ljudi. Imali smo ponude ozbiljnijih bendova iz Brazila, nismo u mogućnosti to da organizujemo.
Imamo mi mnogo ideja, ali pored ostalih obaveza, teško. Nastavljamo koncerte svakako u septembru, dolazi bend iz Pule, za oktobar imamo najava. Hoćemo i rođendanski koncert da napravimo, imamo par dogovora, jurimo jedan inostrani bend koji nikada nije svirao u SD, a baš bismo voleli da ih vidimo ovde. Što se tiče ostalog, imali smo “Smederevsko leto poezije”, biće toga još dok može napolju da se organizuje.
SDCafe.rs: Nezaobilazno pitanje koje nam ujedno uvek daje šansu da sagovornike iz ove rubrike pitamo i za utisak o svakodnevnom životu u Smederevu – kako vama izgleda naš grad, šta vam smeta, šta bi moralo da se promeni?
Miloš Necić: Osim onoga što nama pravi problem, a o čemu smo pričali, generalno je svuda problem što nema empatije među ljudima. Sebični su. Svako gleda samo šta će za sebe da prigrabi. A mi non stop dajemo. I dajemo sebe. Bilo da je emisija ili koncert. Ja to ne doživljavam kao da nas dvojica organizujemo, već da u tome treba da učestvuju svi ljudi ispred bine.
Zoran Damnjanović: Ako krenemo od ekologije, smeta nam i to smo više puta rekli, pruga koja prolazi kroz grad. Da ne ulazimo u „teška“ pitanja kao što je železara, ali grad treba da bude mnogo čistiji. Da se iskoristi sve što imamo, tvrđava, luka da bude sklonjena tamo gde treba.
Miloš Necić: Nekim ljudima mi smetamo. Neke klince koji dolaze na naše koncerte su prozivali vršnjaci, kao da smo mi neki loš primer i slično. Ti koji se bune i kojima mi smetamo, možda ne znaju šta se tu u stvari dešava. A čim je nešto nepoznato, onda nam je loše… Meni je bilo čudno, na primer, kada su o Viktoriji Milošević u srednjoj školi snimali dokumentarac, da je došla ekipa, a da niko od njenih iz razreda nije hteo da ostane. Nisu hteli da budu dovedeni u vezu sa njom. Ostalo je par drugara, svi su izašli.
Mi još uvek imamo predrasude prema toj muzici, očigledno. I stereotipe o tome kako doživljavamo ljude koji to slušaju. Evo ja na primer ne izgledam tako, ne pijem, ne pušm, a volim to. Znači, nije sve samo onako kako izgleda.
Mislim i da ovde nedostaje neko ko će time što mi radimo tokom leta da se bavi stalno. Da ne bude da se samo dva meseca to dešava i da imamo samo jednu ili dve manifestacije na kojima se priređuju koncerti.
Mora stalno nešto da se dešava, da bude za sve generacije, da bude rok, narodna muzika, svega da bude, samo da je muzika. Treba nam više muzike!
BTS možete pratiti na:
https://www.youtube.com/@BreakingTheSilencePodcast
https://www.facebook.com/bts026
https://www.instagram.com/btsx026/
https://discord.btsforum.org/
Donacije:
https://paypal.me/milosbts
https://ko-fi.com/bts026
Dinarski račun:
205-9001002311916-37 (Miloš Necić)