Danijel Memedovski – šampion sveta: Na meni je da uvek dam sve od sebe

Danijel Memedovski je dvadesetosmogodišnjak iz Smedereva. Šapion sveta, skroman je i iskren mladić. Nedavno je bio pred velikim životnim dilemama jer, od sporta se ne živi. Ali se za sport, u njegovom slučaju kik boks, živi.

Prošla godina je bila izuzetno uspešna za njega, važna ne samo na sportskom već i životnom planu. O svemu tome, ovom prilikom Danijel govori za SDCafe.rs.

SDCafe.rs: Danijele, šta možeš da nam kažeš o detinjstvu, kako ga pamtiš, gde si odrastao?

Sa Papazovca sam, što se tiče detinjstva, odrastao sam sa starijima uglavnom. Ja sam ’96. godište, ali u mojoj ulici nije bilo dece tih generacija, bili su nešto stariji. Sa njima sam proveo detinjstvo. Bili su mnogo zreliji od mene, a ceo život smo igrali fudbal, to je bila moja prva ljubav.

Nisam nikada trenirao, finansijski to nije bilo moguće, međutim 15 godina sam igrao taj, da tako kažem, ulični fudbal. Tad se znalo kako to ide – živeo sam pored škole „Branko Radičević“, ko donese flašu vode starijima može da igra fudbal sa njima. Fudbal je za mene bio najvažnija stvar.

SDCafe.rs: Otkud u čitavoj toj priči boks?

Meni je 2009. došao brat od tetke iz Rusije. Bio je beba kad su oni tamo otišli, a sa 16 godina je, zbog nekih okolnosti, kod nas došao i tu živeo četiri godine. Rusi su poznati po borilačkim veštinama. On je krenuo da me uči boksu kod kuće, u sobi smo vežbali. Stalno mi je govorio o boksu, ali mene nije zanimalo.

Malo po malo učio sam, radili smo vežbe snage, on je znao dosta o tome, u Rusiji su takvi sportovi mnogo zastupljeniji, oni na fizičkom imaju boks, a mi odbojku ili fudbal. To je trajalo nekoliko godina, ja i dalje nisam trenirao u klubu, samo sa njim.

Mnogo mi je prirastao srcu i kada je otišao nazad, ja sam krenuo da treniram boks da bih se njemu dokazao. Dakle, zbog njega, ne zbog sebe. Posle mi je to ušlo u krv. Uskoro će biti 13 godina kako sam u tom sportu.

SDCafe.rs: Kako su izgledale prve godine, gde si trenirao, kako je to izgledalo?

Prvo sam godinu dana trenirao samo boks kod Velje Savića. Onda sam otišao u klub Despot Smederevo, tamo sam bio sedam godina jer su oni otvorili boks i kik boks. radio sam uporedo mečeve, bilo mi je mnogo naporno, to su dva različita sporta, koliko god deluju slično.

Više mi se svideo kik boks i opredelio sam se za to. U tom klubu sam bio do 2017. Tada sam se našao na životnoj raskrsnici, imao sam 21 godinu, u sportu nema para, a nešto je moralo da se radi pa sam razmišljao šta da radim. Za ono što je usledilo, važno je što sam 2016. na pripremama reprezentacije bio cimer sa Aleksandrom Konovalovim, ikonom kik boksa. Mi smo pričali o svemu, pa i o toj dilemi, šta i kako raditi jer od sporta ne može da se živi.

On mi je kazao da je u klubu „Palmini tigrovi“, da se dobar sportista tamo ceni i Palma finansira sve to. Predložio mi je da boksujem za njih. Ostalo je tada na tome. Posle šest meseci ja sam odlučio da prihvatim taj predlog.  Imao sam iza sebe srebro sa svetskog prvenstva, dakle ostvario sam nešto čime mogu da se predstavim. Tako sam 2017. godine otišao u Jagodinu. Jedna torba i karta u jednom pravcu… Istog dana sam imao sparing, svako je po par minuta bio u ringu samnom, sve je dobro prošlo, dopalo im se to što radim.

Tamo sam ostao dve godine. Sve je bilo super, ali malo sam bio usamljen, nije to daleko, ali ipak, nije to Smederevo. Tamo mi je bilo odlično, ali sam jedva čekao da dođem ovde za vikend. Na kraju sam odlučio da se vratim. Trenirao sam u Smederevu, a boksovao i dalje za Palmine tigrove, oni su se složili sa tim. Kad sam se vratio, počeo sam da treniram u kik boks klubu SD Kombat koji drži Dejan Pavić, tu su još bili Nikola Stošić i Aleksandar Menković. I tu sam i dalje.

SDCafe.rs: Kada se osvrneš na nastupe i nagrade, šta ti je posebno važno?

Bilo je dosta toga, ja ne znam ni koliko mečeva imam, preko 150 sigurno. Važna je srebrna medalja sa svetskog prvenstva, ali mi se čini da sam se mnogo više radovao kad sam bio mlađi. Te prve pobede koje sam imao kao junior, iako možda nisu, iz ove perspektive čak ni bile preterano važne, za mene su bile ogromne.

Prvo međunarodno takmičenje bilo je u Tešnju, sledeće Svetski kup u Segedinu, a za mene je bilo kao da sam išao ne znam ni ja gde. Mi smo se borili samo da bi išli negde, da bismo negde mogli da se takmičimo. Tako je bilo u početku.

SDCafe.rs: Postoji li meč koji naročito pamtiš, zbog neke možda posebne situacije ili nekih drugih okolnosti, nezavisno od rezultata?

To je svakako Svetsko prvenstvo 2019. u Sarajevu. Došao sam do finala, četiri dana, četiri pobede. I peti dan finale protiv Rusa. Svi znamo da je to njihov nacionalni sport. Meč je bio dve runde jedan – jedan i tu se držimo negde na istom. Mene je koštala jedna moja greška za koju znam i koju nikada pre ni posle toga nisam ponovio.

Objasniću – u kik boksu, da bi bacio kombinaciju, uvek krećeš rukom da bi završio nogom. Većina u panici ili zbog treme greši tako što baci samo nogu, praznu bez pripreme ruke i to se uvek kazni. Ja sam bio taj koji je uvek pre toga čekao baš takav potez protivnika i kažnjavao ga, ali sam tada pao pod pritiskom i uradio baš to što ne treba. Rus je to iskoristio, tu se meč okrenuo i izgubio sam Svetsko prvenstvo.

SDCafe.rs: Pa ipak, 2023. godina je donekle nadoknadila sve to, zar ne? Sjane su vesti stizale od tebe u poslednje vreme…   

Svemu tome prethodi 2022. koja je bila malo teža godina za mene. Imao sam lasersku operaciju smanjivanja dioptrije desnog oka i nisam smeo šest meseci da bokusujem. Ugojio sam se, ja boksujem do 63 kila tada sam imao skoro deset preko. To je za mene mnogo.

Kako je vreme išlo, imao sam utisak kao da je moje bavljenje sportom gotovo. Činilo se da je to to, ja sam tu 12 godina, nema potrebe više, razmišljao sam da odustanem. Ali, razgovarao sam sa drugima i svi su mi rekli da to ne radim.

Na primer, tada sam se u potrazi za poslom, javio jednom čoveku i pitao da li mogu da radim u njegovoj firmi. On mi je kazao da razume situaciju u kojoj se nalazim ali da je žalosno da ostavim sport.

žRekao mi je da ću se čitavog života kajati ako se zaposlim i dogovorili smo se da se ja naredna dva meseca koliko je bilo vremena do prvenstva Evrope u Turskoj posvetim isključivo sportu, da odem na takmičenje i ukoliko ne u radim ništa, kod njega ću imati radno mesto. To je za mene bilo olakšanje.

Spremao sam se, otišao, uzeo srebro. Dakle, ipak nije bio kraj. Ostvario sam uslov za stipendiju koju daje Srbija, samim tim još uvek nisam morao da radim. Kad sam se vratio sa prvenstva Nikola Stošić iz kluba Trijumf me je pitao da li bih hteo da mu pomognem, da budem pomoćni trener, pristao sam.

Tako je počela 2023, radio sam kao pomoćni trener, bio u reprezentaciji, izašao sam na prvenstvo države, pobedio dva meča, uzeo zlato, dobio pehar za najboljeg borca turnira u maju. Pošto se i dalje takmičim za „Palmine tigrove“ oni su mi javili da će u septembru biti održani profi mečevi u Jagodini. Prvog avgusta sam počeo da se spremam za taj 22. septembar.

Pošto sam se zabavljao sa devojkom već pet godina, kik boks je moj život, a i pobedio sam, zaprosio sam je tada, u ringu, kada je prišla da mi čestita. Dva meseca posle toga je bilo Svetsko prvenstvo u Portugalu, ja sam već bio spreman, nastavio sam da treniram. Moja kategorija je bila najbronija, 26 boraca iz isto toliko zemalja.

Nikada nisam uzeo zlato na tim prvenstvima, imam dva svetska srebra i jedno evropsko, ali zlato nisam imao.

SDCafe.rs: Kako uopšte izgleda jedno svetsko prvenstvo? I koje si ti sve prepreke to jest protivnike savladao na putu do zlata?

Čekanje žreba je najgori trenutak, teži nego meč. Na žrebu sam bio treći nosilac grupe. Prvi je borac iz Hrvatske, on je inače prvak sveta i Evrope u našoj kategoriji. Drugi je bio Turčin. Zbog tog žreba ja sam bio povlašćen u prvom kolu da čekam pobednika između Poljske i Švajcarske. Poljak je pobedio, sutradan ja čekam njega.

Ja sam nekako to odradio više poslovno, razmišljao sam da je to moj posao – da odradim meč. Pobedio sam ga. Posle toga sam se borio sa predstavnikom Azerbejdžana, koji je prethodno bio bolji od takmičara iz Bugarske. Lepo je to krenulo. Imao sam neki svoj ritual, u pola sedam ujutru je merenje, u sedam doručak, sat vremena provedem u krevetu, u devet idem u halu.

Pošto sam ja mala kategorija, mečevi su uvek između 10 i 12 sati. Svaki dan je bio isti. Odradim meč, pobedim, vratim se u hotel.

Ima jedna stvar koju možda ostali nisu primetili, ali ja jesam. Kad sam pobedio Poljaka, Azerbejdžanac je nokautom pobedio svog protivnika. A ja sutradan treba da se borim sa njim. Tog dana kada sam pobedio njega, Turčin je nokautirao svog protivnika.

Dan posle, radim sa Turčinom. Kada sam i njega pobedio, dogodilo se da je Ukrajinac nokautirao prvaka sveta, Hrvata, od kog sam ja izgubio u finalu evropskog prvenstva prethodne godine.

U finalu je taj Ukrajinac zaista nezgodan borac. Dve i po runde sam gubio, svi su mislili da je to to… i ja sam mislio da je to kraj. U mojoj glavi je sve to duže trajalo, razmišljao sam da li je moguće da ću ponovo srebro da osvojim, da nijednom za 13 godina ne mogu da uzmem zlato. Treba malo i sreće, ne pobeđuje uvek na tim takmičenjima ko je bolji, znači mora sve lepo da se poklopi.

SDCafe.rs: Da „zaustavimo film“ na kratko baš tu, u tim momentima kada gubiš – šta je to što ljudima da snagu da preokrenu situaciju? Gubio si, na kraju ipak pobedio, šta se tu dogodi?

Prvo sam razmišljao dokle više srebro, onda, ima tu još jedna stvar, ja sam pre toga verio devojku i posle nekoliko nedelja smo saznali da je trudna, to se mi se sve vreme vrtelo u glavi. To je bio neki dodatni motiv.

Za mene, hala je u tom trenutku bila prazna iako je tu bilo 3000 boraca, bio sam predan, više sam se borio za njih dvoje nego sa sebe. To je bio okidač da 20 sekundi pre kraja preokrenem meč u svoju korist i pobedim.

Ali, ja te pobede nisam bio svestan u početku. Kad se završio meč, video sam da se svi raduju, nisam shvatao zašto jer ja znam da sam gubio. Ali oni sa strane vide šta se dešava na monitoru, ja u ringu to ne znam.

Znam samo da sam dao sve od sebe, ušao sam u neku razmenu udaraca u koju inače ne bih, ali to je finale svetskog prvenstva i ako nešto pođe po zlu, bar izgubiš ko čovek.

Ispostavi se da sam ja pobedio nerešenim rezultatom, takav je sistem bodovanja. Onaj ko vodi dve runde ne sme da dozvoli da ga protivnik stigne u trećoj, to je inače pravilo treće runde.

On je vodio sve vreme, kada se meč završio poeni su bili 6:6, 9:9, 4:4. Samim tim, automatski, pošto sam ja izborio treću rundu i stigao ga, sistem mene nagrađuje i dobijem meč sa 3:0. Niko nikada nije finale tako pobedio.

SDCafe.rs: Šta sada, menja li se za tebe nešto posle takvog uspeha?

Ne volim planove, volim da sve ide spontano. Da sam planirao da mi se sve te stvari dogode u 2023. od toga ne bi bilo ništa. Videćemo, idemo dalje. Biće sada verovatno ponuda malo i za profi mečeve, polako, korak po korak…

SDCafe.rs: Misliš li da bi podrška našim sportistima mogla da bude malo bolja?

Podrška bi trebalo da bude mnogo bolja, ljudi koji su iz sportskih organizacija najmanje znaju o nama. Najviše znaju ljudi, sugrađani. Kako bi to trebalo, nisam razmišljao, ali mi smo ceo život slušali priče, na primer da su svi bokseri Jugoslavije dobili posao. Nije to bilo ništa posebno, ali neki posao su imali, neku sigurnost. Bilo ti je omogućeno sve, imao si vremena, izađe ti se u susret da treniraš, imaš ishranu.

Gde ja danas da se zaposlim i kažem da imam prvenstvo Evrope u Atini i neću moći da radim oktobar i pola novembra jer imam pripreme dve nedelje i još deset dana prvenstva. Svako mi mi rekao hvala i doviđenja. Niko ne izlazi u susret u tom poslovnom svetu. To je baš teško. Kad pobeđuješ, za sve si šampion, dok se takmičiš biće ful, ali sutradan nemaš ništa. To je tako.

SDCafe.rs: Nakon zlata na svetskom, šta je sada tvoj zacrtani cilj, ima li nešto što želiš da ostvariš?

Pre svega Prvenstvo Evrope, nemam zlatnu medalju odatle, bio bi red da uzmem i evropsko zlato. I već razmišljam o tome, iako je takmičenje u novembru 2024 u Atini.

SDCafe.rs: Nudi li se neko da pomogne?

Rano je, ali ja generalno ne volim i ne umem da pronalazim sponozore. Ispada kao da moram da molim nekoga za nešto. Naravno, svako ko želi da pomogne je dobrodošao ali retko to ide tako da se neko sam ponudi. Moje je da radim ono što je do mene i što znam, da idem na treninge, vežbam i takmičim se.

SDCafe.rs: Kako tebi izgleda Smederevo, šta je dobro, šta ne valja, šta bi menjao?

Sportska hala je nova i prelepa ali se ne koristi. Stalno idem na takmičenja po Srbiji, retke su hale kao naša, ja iskreno ne znam kada se tamo i šta dešava. Znam da bi trebalo mnogo drgačije da bude. Smederevo je grad sporta, pogotovo borilačkog i trebalo bi tu malo više sportova da bude.

Meni je grad u redu, ali je tvrđava prazna, ako meni neko dođe sa strane u posetu, ja nemam šta da mu toliko pokažem. U redu, odvešću ga u tvrđavu, to je to, rećiću par rečenica, ali nije to dovoljno. Ulazak u Mali grad platiš ali kad uđeš tu nema ništa. Pa stavite makar neku nošnju, napravite bilo kakvu foru, neka ima bar luk i strela da gađaš kao na Kalemegdanu, neka neko dočeka te ljude. U Nišu u tvrđavi ima kafić, meni je to baš super, popiješ kafu u tvrđavi. Za Dunav bih takođe dodao da bi bilo veoma lepo da kej prekinut tamo gde jeste, ima sedam kilometara do Jugova to bi bilo nešto najlepše na svetu kada bi se uradilo.

SDCafe.rs: Na kraju, pratiš li SD Cafe, kako ti izgleda?

Pratim vas, naravno, obavezno „zakačim“ po neku vest. Ali ne znam šta je to sa Smederevom, nekako su to često poprilično loše vesti. Ne vidim sve, ali to mi je prvi utisak onoga što sam video. Naravno, ima kod vas svega i svačega, ali ipak želim svima nama više dobrih vesti ubuduće.

SDcafe.rs
foto: SDCafe / F.Glišić