Miroslav Lazić – viši kustos istoričar: Svom gradu dugujem istinu o njegovoj prošlosti

Miroslav Lazić je čovek više različitih interesovanja i veština, ali je širem krugu sugrađana pre svega poznat kao istoričar koji se uhvatio u koštac sa „teškim temama“ i nedovoljno istraženim, a opet velikim događajima koji su u značajnoj meri uticali na lokalnu istoriju i pravac kojim je Smederevo nakon njih krenulo.

Bilo da je reč o trogodišnjoj okupaciji našeg grada u Prvom svetskom ratu ili istraživanju o petojunskoj eksploziji, Lazićev rad je uvek dosledno ozbiljan i pouzdan, svaka reč pažljivo i više puta odmerena.  A to je, danas, više nego ikada potrebno društvu koje i dalje otkriva sopstvene istine. O tome i svemu što je prethodilo njegovim istraživanjima, Lazić je govorio za SDCafe.rs.    

SDCafe.rs: Miroslave, ovo će biti priča o istoriji, ali pre istorije Smedereva, da čujemo malo tvoje, lične istorije, kako su izgledali prvi školski dani, čega se danas najradije sećaš?

Išao sam u školu „Dimitrije Davidović“, pamtim to kao lepši period života. Mnogo smo drugačije odrastali nego klinci danas. Ranije smo se osamostaljivali, naravno imali smo i mi neke nestašluke. Najupečatljiviji mi je utisak da se škola tada i po fizionimiji razlikovala od današnje. Majdan je bio neodvojivi deo škole. Kada zvoni za veliki odmor ili smo trčali po doručak ili se peli na brdo. Zimi smo se spuštali niz to brdo, leti se peli u šumarke. Svašta smo radili. Blizu je bio i onaj bunker u koji smo se zavlačili. To su neke slike koje su se urezale. Naravno, tu sam postavio temelje za budućnost u smislu društvenosti. Za razliku od današnjih klinaca, mnogo smo bili otvoreniji, društveniji, kretali smo se u velikim društvima i temelj moje društvenosti potiče baš iz te škole.

SDCafe.rs: A da li odatle potiču i temelji za ostalo? To je škola sa istorijom, a istorija je bila i tvoj životni izbor…

Da, konkretno sam tu i zavoleo istoriju koja je opredelila dobar deo mog života. Pokojni nastavnik Mića je bio strog, autoritativan i pravičan. Umeo je da nas nauči istoriji. Ne samo datumima i statistici jer istorija svedena na brojke deluje suvoparno i dosadno. On je više tumačio istoriju i pokušavao da je načini naukom koja je neka vrsta primenjene etike. Da o njoj razmišljamo i vidimo šta možemo sa njom u današnjici. Posle mi je predavala Draginja. Svakako mi je već tada bila svetovana gimnazija, ali sam ja zbog društva krenuo nekim okolnim putevima i nisam upisao to, što će se kasnije ispostaviti kao možda loša odluka. Ali sam ja kasnije to nadoknadio.

Ja sam upisao veoma traženo zanimanje, elektrotehničar računara. Gledajući iz ove perspektive danas, poprilično sam zalutao u Tehničku školu. Ali, bože moj, i to je bilo neko iskustvo koje je kasnije donelo neke svoje plodove.

Već krajem prve godine shvatio sam da sam promašio. I znao sam da ću se vratiti istoriji. Dilema je samo bila šta posle, nakon tih studija.

SDCafe.rs: Kako je protekao taj povratak istoriji i uopšte, studentski dani u tim burnim vremenima?

Studije istorije bile su u poprilično nezgodno vreme, 1995. godina, kulminacija devedestih, skroman studentski život. Pamtim protest iz 1996. u kome sam aktivno učestvovao. Šetali smo kiši, vetru i zimi. Imali smo želju da nešto menjamo. Sve to je imalo uticaja na školovanje. Ako poredimo kakve uslove danas imaju studenti, kako je organizovana nastava i kako sam ja studirao četiri godine, to je stvarno bilo poprilično neozbiljno. Blokade fakulteta, protesti, neredovna nastava, povremene vežbe.  Spona sa fakultetom i dublji odnos sa profesorima nikada nije ni mogao da bude izgrađen. Godine 1999. bio sam četvrta godina i polagao dva ispita za vreme bombardovanja.

SDCafe.rs: Iz tog i nešto ranijeg perioda su i prvi koraci u medijskom svetu, to se odvijalo paralelno, kako je počelo, otkud ti u svemu tome?

Još u osnovnoj školi je počela ljubav prema muzici, ti neki buntovnički dani. Zagrebete muziku, jedna tema vodi ka drugoj. Za mene je muzika uvek bila nešto više od same muzike. Bila je način da se čovek izrazi, pogotovo kad je mlad. U srednjoj školi bilo je to koketiranje sa muzikom i nekom vrstom medijskog izražavanja. Prvi koraci su bili kada smo sa 16 godina, napravili naš fanzim koji se zvao „Zašto?“. To smo radili moj veliki drugar Darko Aranđelović koji je već odavno u Čikagu i ja. Cilj je bio da afirmišemo neke nove, mlade bendove, ideje koje smo zagovarali. To je bio antiratni aktivizam jer smo štampali 1992. kada je vladalo ludilo na jugoslovenskim prostorima. Probali smo da malo podignemo i lokalnu muzičku scenu. Usledila je organizacija koncerata bendova različitih profila. U „Enigmi“ smo 1994. pravili koncerte koji su za nas bili veliko iznenađenje. Po 250-300 ljudi na hard kor pank koncertima, to, do tada nije bilo viđeno u Smederevu. Kulminacija je bila kada smo pokrenuli našu izdavačku kuću. Pravili smo muzičke kompilacije sa tada najpoznatijim alternativnim bendovima u Srbiji. Bilo je i stranih bendova. Završilo se kada sam počeo da studiram.

SDCafe.rs: Da ali, jedna važna radijska emisija je nastavila da postoji, a u ovoj našoj rubrici je već pominjana kroz druge razgovore. Kakvo je iskustvo bilo „Razbijanje tišine“?

Da, ona je trajala i posle. To je bila još jedna moja velika ljubav. Radio je, na moje veliko iznenađenje, kada je počela digitalna era, načine da opstane, da živi u potpuno drugačijim društvenim i medijskim okolnostima. Uvek je bio moja velika ljubav jer smo se na radiju formirali kao ljudi. I naučili smo da artikulišemo svoj jezik izražavanja. Konkretno, sa drugim velikim prijateljem, Milanom Medenicom pokrenuli smo tu emisiju koja se zvala „Groznica subotnje večeri“. Onda je evoluiralo u emisiju koja je postala planetarno poznata, „Breaking the silence“ ili „Razbijanje tišine“. Evo, nedavno je proslavljeno 30 godina postojanja te emisije koja je nastavila da živi. Vode je sada drugi, malo mlađi ljudi, veoma uspešno. To je nešto na šta sam naročito ponosan.

SDCafe.rs: Već tada je bilo jasno da ti „leži“ javni nastup i obraćanje ljudima, da li si razmišljao da se još više posvetiš medijima? Ili si u njima bio samo onoliko koliko si ti želeo?

Moj život ide uporedno na neke dve trake, što privatno, što profesionalno. Ja sam se školovao za istoričara ali uporedo sam se bavio medijima i na alternativnoj sceni pa i na donekle mejnstrim sceni. Kada sam počeo da radim u Muzeju, bio sam kustos zadužen za odnose s javnošću.

U međuvremenu sam završio na političkim naukama master komunikologije pa je sve to poprimilo i akadmesku formu. Na sve ono što sam se neformalno učio kroz život stavio sam pečat školujući se na jednom pristojnom fakultetu u Beogradu. I stekao zvanje mastera komunikologije tako da ja i dalje ne zapostavljam nijednu od te dve strasti ili dve veštine. Koristim ih podjednako u svojim poslovima. Mislim mi, da naročito danas, dobro dođe sve to da bih se bavio zvanjem kustos istoričar.

SDCafe.rs: Kako pamtiš dolazak u Muzej? I kako je počela karijera koja će kasnije postati vrlo ozbiljna?

Kolegenica istoričarka je naprasno otišla u penziju, bio sam njena zamena. Prvih godinu dana je to bilo uvođenje u posao. Školovanje vas samo delimično priprema za posao kojim ćete se baviti. To su neke specifične okolosti koje traže veštine koje stičete vremenom. Na insisitiranje direktorke Tatjane Gačpar, koja je vrlo dobro razumela trenutak u kome živimo, preuzeo sam vođenje poslova odnosa s javnošću.

To je vreme kada dolazi do eksplozije medija, brojnih nedeljnika, dnevnika, otvaraju se nove televizije, otvaraju se internet portali. Shvatili smo da, jedan muzej, da bi nastavio da funkconiše i da ima dovoljno publike, mora da se obraća različitim grupama javnosti. Tako ja postadoh jedan od prvih kustosa za odnose s javnošću i moj stručni ispit koji sam polagao nije bio za kustosa istoričara već za kustosa koji će se baviti javnostima.

Bio sam jedan od pokretača naše sekcije „Prima“ za odnose s javnošću, u okviru Muzejskog društva Srbije i kasnije jedan od aktivnijih u toj sferi. Danas, mnogi muzeji imaju možda ne kustose za odnose s javnošću, ali svakako menadžere ili one koji održavaju društvene medije. I to mi vraća osmeh na lice, kada se setim da sam bio jedan od prvih jasno profilisanih kustosa koji se baš bave komunikacijama vezanim za muzeologiju.

SDCafe.rs: Ti si svoj dosadašnji rad posvetio istraživanju istorije Smedereva, a šta si prvo počeo da istražuješ?

Ja sam se bavio kominikacijom, ali sam nastavio i da se bavim proučavanjem istorije jer je to bila moja strast. Prvo zagrebete onu veliku literaturu koju je iza sebe ostavio Leontije Pavlović. Vidite koje se teme otvaraju, koje nisu dovoljno proučene i takve su mene najviše zaintrigirale.

Diplomirao sam na 20. veku, konkretno, na istoriji Jugoslavije. Bilo je prirodno da se najviše time bavim. To su možda i najtragičnije teme u istoriji našeg grada, Prvi svetski rat i 5. jun 1941.

SDCafe.rs: Pre nego što se dotaknemo tih, ključnih tema, da skrenemo pažnju na i nešto što je bilo pionirski poduhvat. Virtuelni obilazak tvrđave, kao deo jednog, u to doba sasvim novog koncepta upoznavanja istorije. I to je stavka u tvojoj biografiji, zar ne?

Sve je to počelo sa Balkanskom muzejskom mrežom čije je sedište u Sarajevu. Preko njih smo uspeli da dođemo do fondova Švedske agencije za razvoj koja je finansirala projekte na Balkanu. U razgovoru sa Željkom Milojevićem, koji je tada već bio dobar poznavalac internet scene u Smederevu, razmišljali smo šta je to novo što bi mogli da ponudimo. A da pri tom afirmišemo neke dobre priče koje naš grad ima, a tada nisu bile na dobar način ispričane.

On kao čovek iz te sfere i internet sveta i ja iz komunikološke sfere, napisali smo projekat, konkurisali. Odobrena su sredstva i kao kruna je došao projekat „Virtuelna šetnja kroz smederevsku tvrđavu“ u koji je bio uključen Dejan Radovanović tada arheolog, a kasnije direktor Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Smederevu.

Taj projekat je naišao na izuzetno dobar odjek, mi smo ga predstavili u Sarajevu, na posredan način u Solunu. Imao je svoj život i trajao je koliko je trajala ta platforma na kojoj je bio postavljen. Naravno, te tehnologije se dosta brzo menjaju, evoluiraju. Ali sa ponosom možemo da kažemo da je to bio prvi tip takvog projekta koji je lansirala jedna ustanova kulture, a kasnije smo ga promivsali na različitim skupovima i različite načine.

Važno je da kažem i da smo zahvaljujući tome, privukli veliki broj turista, afirmisali naš grad i jedan spomenik kulture od izuzetnig značaja koji je sada na probnoj listi UNESCO-a.

Pre toga, bio sam autor novog veb sajta našeg Muzeja i to je bila dobra pokazna vežba kako jedna mala ustanova kulture može uspešno da komunicira sa velikim preduzećima i da se nađe zajednički interes. Nama je izradu sajta finansirao Ju Es Stil. Uspeli smo da ih ubedimo da kao firma koja posluje u Smederevu, ta kompanija ima svoj interes da finansira izradu veb sajta kojim smo se mi na inovativan i drugačiji način predstavili ne samo smederesvkoj već i široj publici.

Par godina nakon toga bio sam autor još jednog redizajniranog sajta. Dobro sam, od samog početka razumeo da se težište komunikacije među ljudima prebacuje na internet sferu i da ustanove kulture ne smeju da kaskaju, da moraju da budu spremne da odgovore na zahteve vremena.

SDCafe.rs: Zašto si odabrao baš 20. vek? Šta je to bilo tako privlačno u tom periodu? Da li to što je u pitanju skorija prošlost o kojoj pak mnogo toga nismo znali ili zato što je to bila prekretnica u istoriji čovečanstva?

Mi sada jesmo u 21.veku. Ali i dalje živimo posledice događaja I odluka iz 20. veka koje nismo mi kreirali, ni naši prethodnici, ali živimo posledice većih turbulencija na globalnom nivou. U tom smislu, 20. vek je prosto vek bez presadana u istoriji čovečanstva. Izuzetno ubrazana globalizacija, gde potresi u bilo kom delu sveta, mogu imati implikacije na neki mikro nivo.

Zašto baš to – pa, splet nekih ličnih interesovanja. Uvek sam pred sebe postavljao veće izazove želeo sam da se bavim nekim težim, škakljivijim temama koje dižu adrenalin. Moram da kažem da je svemu tome kumovao i moj profesor Ljubodrag Dimić i Mira Radojević sa katedre za istoriju Jugoslavije. Oni su divni ljudi, veoma predusretljivi, blagonakloni prema studentima, prosto  je bilo prirodno da odgovorim na njihove podsticaje i bavim se proučavanjem lokalne  istorije i da otvaramo neka nova znanja.

SDCafe.rs: Veliki rat u Smederevu, široj javnosti na lokalu nije bio mnogo poznat, u trenutku kada ti ulaziš u prvu, veću etapu svojih istraživanja. Šta te je sačekalo, odakle si počeo sklapanje te priče?

U tom trenutku, u Muzeju, na stručnoj praksi radio je kolega Marko Stefanović. Znali smo da sledi veliki jubilej. Bilo je pitanje kako ćemo obeležiti 100 godina od početka Prvog svetskog rata koji je izbio na jednom, naizgled lokalnom sukobu između Austrougarske i Srbije, a kasnije se prelomio na čitav svet. Osećali smo veliku moralnu obavezu da odgovorimo tom zahtevu.

Moja prethodna kolegenica Gordana Ranković je zagrebala to, bavila se proučavanjem čuvene Mitrovdanske bitke koju je Slavoljub Šterić s razlogom preimenovao u Smederevski boj. Počela su da se otvaraju neka pitanja, videle su se velike praznine u znanju, pre svega na temu trogodišnje okupacije.

Ljudi pokušavaju u nedostatku vremena i znanja da krupne događaje istorije svedu na ratove. Na taj način se lakše kreću kroz hronologiju i možda lakše izvlače zaključke. Ali vrlo je teško učiti istoriju na taj način. A trebalo bi da se učimo na njoj. Istorija je često sve ono između tih datuma.

Mi smo prosto krenuli da čitamo arhivsku građu, da kontaktiramo druge izvore i konkretno 2014. smo iznedrili izuzetno dobru izložbu, grafički veoma lepo prezentovana zahvaljujući Ljubomiru Zlatanoviću. Ono šta sam takođe ponosan je da smo uspeli da probudimo interesovanje kod lokalnih pozvavalaca istorije i kolekcionara koji su nam nesebično pozjamljivali memorabilije, ordrenje, oružje, oruđe koje je bilo izloženo jer mi, iz našeg fundusa, ne bismo uspeli da napravimo tako kvalitetnu izložbu. I to je bio zanimljiv spoj različitih saradnika, znanja, generacija. To je bio uspešan projekat, naročito ako imamo na umu da je veliki broj đaka prošao tu izložbu, a pogotovo jer smo posle toga produkovali neke panoe kojima smo obilazili seoske škole.

Ja sam uvek želeo da iskoraknemo iz naše ustanove, da posećujemo seoske škole i da prezentujemo znanje i đacima, da ih upućujemo na promišljanje ne samo Smedereva već i mikrolokalnog značaja.

Godina 2014. je bila kao grudva koja je pokrenula lavinu. Kulminacija je bila 2018. kada se obeležavalo u čitavoj Evropi 100 godina od završetka rata. Kod nas se u periodu od 2014. do 2018. sa publikovanjem brojnih studija i održavanjem skupova, znanje o Prvom svetskom ratu za kratko vreme zaista umnožilo. I sve to me je teralo da već uspostavljene kontakte uobličimo u jednu monografiju. Tako, 2018. Muzej objavljuje moju monografiju „Smederevo i smederevski kraj u Prvom svetskom ratu“. Za mene, to je, do tada bio najozbiljnji naučni i životni poduhvat. Četiri godine napornog istraživaja je uloženo u to, ne samo našeg arhiva već i u arhiva u Austriji, Nemčkoj, kontakata sa američkim muzejima. Ponudili smo odgovore i osvetleli mnoge teme o kojima se ništa nije znalo.

Ono što je na mene najjači utisak ostavilo jesu te tri godine provedene u okupaciji. Shvatio sam da je zahvaljujući ženama, srpsko društvo uspelo da preživi te strahote. Znate podatke da je Srbija po broju stradalih proporcijalno broju stanovništva bila u vrhu među državama. Srbija ne bi bila ista nakon oslobođenja, da nije bilo srpskih žena i majki koje su uspele da prebrode te tri teške okupacione godine.

Do tog zaključka su me vodili dokumenti, ako pogledate arhive, dokumenta, ako pogledate način na koji je tretirano to stanovnitvo, vi shvatite da je taj, Prvi svetski rat iznedrio ženu – heroja. Mi kao društvo koje baštini vojničku tradiciju uvek akcenat stavljamo na srpskog vojnika koji ima svoju neospornu zaslugu, ali ovo vas natera da drugačijim očima gledate na istoriju.

SDCafe.rs: A zatim je usledio onaj drugi, možda i najveći istraživački „zalogaj“ do sada – 5. jun?

Jeste, igrom slučaja, praktično od prvog dana ja sam se sporadično vraćao tom 5.junu. Delom i zbog zbirke koju Muzej baštini, jer mi imamo veoma ozbiljnu kolekciju fotografija koje svedoče o tom nesrećnom događaju. Imamo i nešto malo memorabilija, plakata i dokumenata. I od prvog dana kako radim, taj 5. jun je stajao pred očima.

Svake godine se obeležava godišnjica stradanja, ljudi dolaze u Muzej. Mi smo postavljali foto dokumentarne izložbe, znanje se umnožavalo. Dobra strana kod obeležavanja jubileja jeste što malo prodrmaju društvo, ustanove, nateraju ih da urade nešto što inače možda ne bi. Jubileji pomalo i obavezuju, a kada je nešto obavezujuće i kada postoji jasan moralni imperativ iza svega toga, onda se prosto spoje okolnosti. I teraju vas da iznedrite nešto novo.

Jubileji su i povod kada je medijska pažnja usmerena ka vama i dobro je da i to iskoristite. Krajnji cilj je da osvestimo javnost o značaju nekih pojava.

SDCafe.rs: Koliko je to bilo teško, zahtevno, koliko su dugo radio i kakav odgovor sada dobiješ sa druge strane na svoja istraživanja?

Meni je u celoj toj priči, najizazovnije sve bilo iz dva razloga. Prvo, škakljiva je tema. Ona budi čitav niz uglavnom negativnih emocija zato što posledice 5.juna i dalje osećamo u našem gradu. Fizionomija grada je izmenjena. Drugo, preplavljeni smo poluinformacijama i dezinformacijama i ljudi su skloni pogotovo sa eksplozijom društvenih medija da iznose svoje mišljenje i sudove pa čak i zaključke, a da nemaju dodirnih tačaka ili da vrlo malo znaju o onome o čemu govore.

Dodajmo i da se nakon 2000. godine i dalje vode polemike između revizionista istorije i onih koji smatraju da je nekada bilo društveno uređenje bolje, jer 5. jun sabira u sebi i ideološki naboj, zbog posledica Drugog svetskog rata i društvenog uređanja koje je došlo nakon njega.

Uz sve to, imamo i komponentu, veliku enigmu – Dimitrija Ljotića zahvaljujući čijem aktivizmu i delovanju je Smederevo bilo vrlo dobro obnovljeno u ratnim godinama, ali nikako ne smemo da prenebegnemo njegovu izuzetno negativnu ulogu u okupacionom sistemu. I onda dolazite do tempirane bombe koja, ukoliko se loše interpretira, u javnosti može da ima veoma nezgodne implikacije ne samo po mene lično već i po ustanovu u kojoj radim. Bio je to kao hod po jajima.

Svaka rečenica se vagala i ovo ozbiljno govorim, to je jedna publikacija koja je na pola puta između monografije i kataloga i svaka reč je merena ozbiljno. Ja sam veoma zahvalan na pomoći recenzenta, dr Zorana Janjetovića, višeg naučnog savetnika sa Instituta za noviju istoriju Srbije.

Moram da kažem da monografija ne bi imala takav izgled da nije bilo pomoći Nenada Konstantinovića, mladog istoričara koji je zaposlen u Nemačkoj razvojnoj fondaciji i koji je otvorio vrata ka nemačkim vojnim arhivima iz kojih smo dobili dokumente koji nama do tada nisu bili poznati. Ja im se i ovom prilikom zahvaljujem na pomoći najsrdačnije.

SDCafe.rs: Da li je odbrana istine o 5.junu bila lakša pre ili posle te publikacije? Jer tu su, konačno razvejane neke neutemeljene pretpostavke.

Čitava ta godina od objavljivanja monografije 2021.je protekla u gotovanjima, pričama o petom junu. I dan danas imam utisak da se ponekad borimo sa vetrenjačama. Ja se trudim da svoj rečnik prilagodim javnosti kojoj se obraćam, ali mislim da je, pogotovo na društvenim mrežama, odjek ili “rič” poluinformacija i senzacionalizma daleko veći nego što ćemo mi, profesionalni istoričari ikada imati.

SDCafe.rs: Kada ti nama saopštiš da činjenice i podaci do kojih si ti došao, govore o tome da po svoj prilici nije bila reč o diverziji, da je sve upućuje na zaključak da je taj događaj splet nesrećnih okolnosti, nepažnje i nemara, kako se to dočekuje u javnosti? Kao dobrodošla istina ili povod za kritiku?

Ja bih iskoristio misao kolege Aleksandra Stojanovića sa Instituta za savremenu istoriju koji se bavi vremenom okupacije. On je rekao misao koja mi je ideja vodilja, da je ta moja knjiga o 5. junu do sada najpotpunija, nasveobuhvatnija i da će biti vodilja. Ali da se njome ne iscrpljuju mogućnosti da se sve okrene naopačke ukoliko ispliva neki novi dokument. I to je priča u vezi sa istorijom 20. veka.

Borislav Pekić kaže da nepredvidljivost istorije čini uzbudljivom priču koju ljudska priroda uvek želi da učini predvidivom. I to da uvek može da se pojavi neki dokument koji može da baci drugačije svetlo, promeni način percipiranja prošlosti. Dakle, ovo jeste do sada najpotpunije viđenje ne samo događaja i učesnika u njemu, već i to kako smo mi živeli nakon toga i sećali se toga. Postavljamo izazov nekim budućim istoričarima koji će moći da dođu do dokumenata koji se možda danas kriju.

SDCafe.rs: Šta dalje sada? Mi smo se decenijama okupljali 5. juna, čekali sud istorije, istorija je dala sud, ali šta sada? Kao da se ništa ne menja i dalje.

Ja apelujem ovom prilikom na dve stvari. Broj žrtava i opseg ove tragedije nas obavezuje da nastavimo da obeležavamo taj datum ne samo ispred spomenika već i za one koji su verujući, ispred kapele na Starom groblju. Niko se ne zanosi idejom da će ta priča biti toliko snažno prisutna i u generacijama koje dolaze. Život ide dalje. Donosi neke nove priče. Ali imamo moralnu obavezu da nastavimo da obeležavamo.

Ono na šta bih ja apelovao jeste način na koji mi to radimo. Moj gorak utisak jeste da ovaj sadašnji način nije dostojan veličine tragedije koja je zadesila naš grad. Apelujem na sve koji su uključeni u komemorisanje, ustanove kulture, škole, Grad Smederevo, potomke stradalih. Da se nađe neki pristojniji način ili da se održi neki dovoljno pristojan način spram tragedije koja je zadesila naš grad. Ako pogledamo masovnost, iz godine u godinu je sve manje ljudi prisutno. Svečanosti sve kraće traju. Neke vrednosti se gube, a posledice gubljenja tih vrednosti se zaista tiču svih, a ne samo neke grupe ljudi.

SDCafe.rs: Kako, uopšteno posmatrano, tebi danas izgleda Smederevo, šta nam nedostaje, šta ti smeta, šta bi moglo i trebalo da bude drugačije?

Često smo kritični prema dešavanjima u našem gradu i smatram da ponekad previše uzimamo stvari zdravo za gotovo. Radeći u Muzeju, u kontaktu sam sa mnogima koji dolaze sa strane. Slušajući njih, vidim da u najvećem broju slučajeva pohvalno govore o našem gradu kako je to jedan lep grad, sa dobrim geografskim položajem ali da ima ima veliki potencijal koji je samo delom, a nekada i potpuno neiskorišćen u nekim aspektima.

Tu postoji uvek žal da neke stvari u našem gradu sa malo truda i angažovanjem pravih ljudi na prava mesta možemo da poboljšamo, da izgleda potpuno drugačije, da ima drugačiju vibraciju i poruku koju šalje naročito onima koji dolaze sa strane.

Što se tiče onih koji žive ovde, samo kada bi svako u svom domenu napravio još jedan korak više u odnosu na ono što mu je dnevna rutina, mislim da bi ta sinergija mogla da pomeri ovaj grad mnogo dalje. Smatram da nam treba više aktivizma i da više poštujemo grad u kome živimo jer tako poštujemo i sami sebe. Menjajući male stvari, možemo da učinimo da u ovom gradu bude daleko bolje.

SDCafe.rs