Jezici sunčevih zrakova lizali su površinu Jezave i palacali po svežim kamenovima oblizujući sa njih još ponegde zaostale tragove jaja. Irina je nežno dodirnula muževljevo rame, okrenula se od njega i odsečnim koracima, udarajući po pločniku, presecala sopstvene jecaje. Đurađ je ispod oka pogledao za njom, pa je okrenuo stušten pogled baš u onom času u kome je Mara ušla u kočiju Saradži-paše. Tog prohladnog septembarskog jutra, košava se razigravala i štipkala tešku i umornu površinu Dunava.
Kada je poslednji list poleteo sa dudove grane, bivši austrijski podoficir Đorđe Petrović primio je iz ruke dizdara Muharema Guše ključeve poslednje srednjovekovne srpske prestonice. Listić je nekoliko trenutaka lebdeo nad svečanim skupom, a onda ga je, krhkog i uvelog, pokidao nalet mahnite novembarske košave.
Učitelj Jovan Rančić prolazio je između tri klupe, sa osmehom posmatrajući temena petnaestak đačića prve srpske škole. Jedan od čuvene braće Damjanov iz Velesa, Andrija, stajao je pred završenim zdanjem gradske crkve. Gledao je u crkvene dveri koje su bile zatvorene, napregnute od želje da se širom raskrile da bi zagrlile svetlost sunca na zalasku. Silueta muškarca, okupana u narandžastocrvenoj svetlosti na zidu crkve, odavala je snagu i moć, zračila je strašću umetnika opčinjenog svojim delom. Prste umorne šake provukao je kroz razbarušenu kosu i spustio pogled.
Stajala je tik uz rame onižeg muškarca koji je razgovarao sa ženom koju nije mogla da vidi, ali joj je njen piskutav glas parao uvo. Čovek je pljuvao dok je govorio i po neka lepljiva kapljica se zaustavljala u njenoj kosi. Pokušavala je da se usredsredi na dragoceni papir koji je stezala u oznojenoj šaci. Voz će krenuti za nekoliko minuta, i ona će kući odneti svedočanstvo o završenom prvom razredu Gimnazije. Pomisao na majku izvukla je osmeh iz njenog stomaka na lice. Želela je da se udalji od onog čoveka i sa gađenjem je podigla ruku da pomeri upljuvane šiške sa čela, kad se prolomi tutnjava i tresak. Iznad Tvrđave poče da seva i da se dimi. Voz je krenuo... Otvorila je oči i shvatila da se upravo probudila. Nije znala šta je tačno sanjala, ali se setila da je u levoj šaci držala svedočanstvo. Pokušala je da okrene glavu ka prozoru svoje sobe da bi ugledala poznato parče neba. Rame joj je zapinjalo o nešto. Pridigla se, sporo i zbunjeno. Tada je razabrala zvuke koje je čula sve vreme, ali joj nisu bili jasni. Bili su to jauci i krici, neprekidno vrištanje neke žene u neposrednoj blizini, sve isprekidano vikanjem mnoštva glasova koji su se stapali u jedan. Videla je da pored nje, u nekakvom neprirodnom položaju, leži muškarac. Lice mu je bilo preliveno krvlju. Sedela je usred te slike iz sna, držeći svedočanstvo u prljavoj oznojenoj šaci.
Koračao je mekim i gipkim korakom, kao mačka. Iz slušalica vokmena glavu mu je punila preglasna muzika. Tog jutra ga je pozvao drug iz srednjoškolske klupe, da se sretnu posle deset godina i popiju piće „... negde u gradu – rekao je kroz smeh – u Kralja Maršala, na primer.“ Izvadio je kasetu „Tigreva“ iz ormara sa starim sveskama, dnevnicima i stripovima, stavio muziku u uši i krenuo. Osmehivao se dok mu se košava u naletima uvlačila pod jaknu. Brisala je trotoar pred njim, razgoneći lišće i prašinu. Uplitala mu se između nogu, lepeći nogavice farmerica uz kolena, a onda se naglo sjurila ispred njega, kao da nema vremena da ga čeka. Dobacila mu je još jedan hladan dah pre nego što je skrenula levo prateći oštru krivinu prema Starom groblju. Uletela je u groblje, prošištala pored Ljotićeve grobnice, nadvila se na čas nad grobom Dimitrija Davidovića, očešala se o zid crkve Uspenja Presvete Bogorodice i zavukla se pod trem spomen kosturnice, da bi na brzinu iščitala spisak imena poginulih u eksploziji, kome su pridodata imena znamenitih Rusa umrlih u Smederevu tamo nekad... Pored Dunava je divljala, začikujući Dunav i terajući ga da se seti njihovog vekovnog ljubakanja. Zatim ga je podlaktila i uzjahala njegove moćne talase, da je odnese do Đurđeve tvrđave, kroz koju je proletela terajući grane vrba da se umiju u kanalu. Smirila se na tren, izašla kroz kapiju i grunula pravo ka crkvi Svetog Georgija. Kod Žive vode je otela loptu dečaku i na već umornom dahu je odnela devojčici koja je na rolerima uvežbala „osmice“. Smireno, u smiraj jesenjeg dana, prošetala je parkom, okrznula šešir povijenog starčića na ulazu pekare u kući Branislava Nušića i odgegala se u dvorište škole „Dimitrije Davidović“, osmehujući se više od dvesta godina staroj slici učitelja Jovana Rančića i njegovih petnaestoro đaka – slici koje se jedino ona još seća.
