Ova tridesetčetvorogodišnjakinja sada je u italijanskom „Teatru Koreja“ iz Leća, gde već godinama usavršava prethodne i stiče nove, pozorišne veštine. U Smederevu se nedavno zadržala na kratko (na „Teatru u tvrđavi“ igrana je predstava „Eroides“ pomenutog pozorišta) pa je to bila idealna prilika za ovaj razgovor.
Anđelka Vulić pre svega je „PATOS-ovo čedo“ i to pozorište ostaje važan deo njenog života čak i u trenutnom odsustvu.
Kako joj je, pre 27 godina jedna uloga u ostvarenju Gordana Mihića i Mirjane Vukomanović preusmerila životna interesovanja? Šta je sve u pozorištu potom radila, a zašto je fakultetska diploma politikoga za međunarodne odnose ostala da „samo skuplja prašinu“?
Kakve umetničke planove na dalje ima i kako joj izgleda Smederevo kada ga iznova poseti – Anđelka je u ovom intervjuu govorila za SDCafe.rs
SDCafe.rs: Anđelka, pozorišni svet potpuno je obeležio sve što si do sada u životu radila. Otkud ti u svemu tome? Otkud gluma i scena?
Ja sam od prvih školskih dana „upala“ u svet pozorišta i nikada me, od hobija, ništa drugo nije zanimalo. Krucijalni momenat je bio snimanje filma „Tri letnja dana“. Bilo je to 1996. godine. Moj tata je čuo poziv na radiju da traže devojčicu plave kose za film. Otišli smo na audiciju, dobila sam ulogu i tu je sve počelo.
Godinu dana kasnije, 1997, sam se priključila pozorištu PATOS gde je moj brat Dušan već bio od ranije. I to je verovatno vrlo bitno bilo u tom trenutku. Samo sam se priključila onome u čemu je on već učestvovao. Čubija se iz tog perioda sećam kao „velikog čike“. Imali smo probe „Porodičnih priča“, a ja sam bila baš mala.
SDCafe.rs: Koliko se uopšte sećaš kako je izlgedao taj tadašnji PATOS? I kakav smo mi odnos u gradu imali prema tom pozorištu? Šta pamtiš iz vremena svojih početaka?
Meni je to sve bilo veoma zabavno. Biti u pozorištu, pre svega. Sećam se Joke, Danijele… Imam jednu prelepu fotografiju „Klim Klema“ na kojoj je praktično ceo Centar za kulturu. Nekako je meni to izgledalo kao sjajan kolektiv. Tako ja to pamtim. I taj odnos koji su imali prema meni.
Bilo je sve to podeljeno na sektore. Svako je imao svoja zaduženja: scenograf, majstor scene, šef scene, tehničar za zvuk, tehničar za svetla. Svi oni koji su 1986. stvorili PATOS postali su i deo Centra za kulturu. I naravno da su onda negovali to.
Od 2000. godine je etapa u kojoj nisam bila stalno u PATOS-u. Tada nije bilo kontinuiranih programa kao što su sada radionice, edukacije i slično. Sve je zavisilo od toga šta Čubi u određenom trenutku radi ili neko od njih, jer su bile i druge predstave koje Čubi nije režirao. PATOS je učestvovao u gradskim manifestacijama, bilo da je reč o obeležavanju petojunske tragedije ili „Smederevskoj jeseni“. Mi smo, dakle, u svemu što se u Smederevu dešava učestvovali.
SDCafe.rs: Onda je usledila sasvim drugačija, dinamična etapa i ti, praktično, mnogo više i duže „ostaješ u pozorištu“. Na radionicama se uči, na sceni se izlaže naučeno, zar ne?
Moj uslovno rečeno povratak, u smislu pohađanja radionica i aktivnijeg bavljenja pozorištem, bile su radionice sa Gojkom Milićevićem. Imala sam 14 ili 15 godina. Tu sam upoznala sve one sa kojima ću kasnije raditi. Bili su tu Nikola Jovanović, Ana Pašti, Miljan Guberinić. Na tim dramskim radionicama sam postala aktivan deo pozorišta, prvo kao polaznik, kasnije i kao glumica.
Potom je došla Sunčica Milosavljević koja je preuzela grupu mladih. I ona je dosta uticala na promenu funkcionisanja PATOS-a. Ja možda tek sada shvatam tu razliku. Pozorište PATOS je pre toga bilo priključeno Centru. To je značilo da je pravilo jednu ili dve produkcije godišnje, imalo nekih desetak replika i to je to. Nije postojao plan i program rada 365 dana.
Od njenog dolaska, neke se stvari menjaju. Meni je dala radno iskistvo na sceni ali i iza scene. Jer, ona je uticala na to da svako od nas, zna šta sve stoji iza jedne predstave. To što ja na sceni prezentujem, samo je momenat te priče. Proces rada je dug, kreativan i organizacioni. Prva predstava koju smo odradili je bila „Mali princ“. Uvek mi se dopadao taj njen pristup, odnos prema menatalnom procesu, analizi. Ona je više Stanislavski škola, a to znači analizu lika, biografiju lika, da ti uplivavaš u sve to potpuno.
SDCafe.rs: Sa druge strane, otvaraju se jedna potpuno nova vrata, za tebe, kako će se kasnije, ispostaviti sudbinski važna, počinje saradnja sa italijanskim „Teatrom Koreja“. Ujedno, to je bilo i za PATOS dragoceno, zar ne?
Da, krenula je saradnja sa Koreja teatrom od 2006. pa u narednih desetak godina, to je možda i najintenzivniji period. Tada sam počela da verujem da će Smederevo konačno imati svoje profesionalno pozorište. I da će biti sluha da to treba da bude PATOS kao produkt Smedereva. Da će se neko potruditi da uloži u takvu ideju, da zadrži sve te mlade ljude koji su tu stasavali, da im pruži šansu da tu ostanu da rade. Da negujemo umetnički duh i da ga podržavamo zaista, ne samo na rečima. Nije do toga došlo. Neki iz moje generacije su se posvetili drugim stvarima u životu, što je i normalno, delimično nam se „razvodnjila“ ekipa.
Tada su počeli i razni međunarodni projekti. Bilo je to i kontraverzno u nekim etapama. Zvali su nas Soroševcima i slično. Jer, ako sarađuješ sa EU onda si zlo. To je bilo skroz čudno.
Taj susret „Tetara Koreja“ i Sunčice Milosavljević doneo je dva bitna elementa, jer su u pitanju drugačiji prisupi. S jedne strane, treba organizaciono da pristupiš sezoni. Nije to samo jedna predstava godišnje, radiš na tome da nađeš finansije…
S druge strane, „Koreja“ donosi novi izraz, potpuno obrnut od Stanislavskog. Ne postoji tekst. Ne tretira se glumac kao neko ko interpretira zapisano, već je on materijal povezan sa temom koju obrađujemo. Onda tekst dolazi tek vremenom, u tom procesu nastaje. I onda imaš susret dva potpuno suprotna sveta i to je odlično. Paralelno su išla ta dva izraza. Radili smo na tome da se napravi fuzija tih stilova i dobili smo jedinstven PATOS.
SDCafe.rs: Ali, da čitaocima bude jasnije, u to doba, ti si tek na početku dvadesetih godina? I ne odustaješ od glume?
Pa, pred kraj srednje škole, dolazim u krizu. Probala sam da upišem akademiju, nisam prošla. Roditelji su mi rekli da mogu da pauzram godinu, ali da fakultet moram da završim. Ja sam tih 365 dana provela u pozorištu. Kada sam im rekla da sam odlučila da studiram političke nauke, moja mama se prekrstila.
SDCafe.rs: Otkud u svemu tome političke nauke?
Zapravo, ja u tom trenutku obožavam sociologiju i savremenu umetnost. Ali mene je više zanimao odnos između ljudi. Bilo mi je logično da za analizu likova i raznih epoha, odnos među karakterima i junacima, moraš da znaš sociologiju. Ipak, trebalo mi je nešto konkretnije.
Nisam htela da budem sociolog, ali sam htela da mi sociologija bude alat. Tako sam došla do međunarodne politike. I bilo je sjajno. Toliko sjajno da sam studije završila u roku, nije mi bilo teško.
Snašla sam se u tome. Učili su me raznim predmetima, ali sve što je bilo na bazi društvenih nauka, kao što su sociolofija, filozofija, političke teorije, meni je to bilo veoma zabavno. Ali sam shvatila da ja ne želim da budem analitičar.
Potom sam imala fazu u kojoj sam htela da uzmem master na FDU – produkciju. Za čitavo vreme studiranja, odvija se moj paralelni život u PATOS-u. Nije postojao vikend da nisam bila u pozorištu. Radila sam, držala radionice.
Ana je studirala japanski, Nikola filozofiju, Miljan srpski jezik i književnost, ali smo se redovno i dalje vraćali ovde. Međutim, ja tada nisam bila toliko na sceni. Od predstave „Brat“ iz 2010/2011. više sam iza zavesa. To je pisanje projekata, razne obaveze…
Pozorište je lepo, ali potreban mu je novac koji moraš da napraviš. Ako su ti potrebne dve stolice, one neće pasti s neba. Čak je tu bio i jedan crni period, kada je PATOS izbačen iz Centra za kulturu. Narušeni su bili odnosi…
Sećam se da smo imali probe za predstavu „Brat“ u tvrđavi, nismo imali gde da probamo. Pa smo se u bioskopu „Svetlost“ izborili za prostor. Ali ni ta ideja nije do kraja spovedena.
SDCafe.rs: Šta je uopšte bio problem na tim relacijama?
Ne znam kome smo smetali. Bilo je u Centru teško primljeno kada smo menjali način kako funkcioniše PATOS. Čak je bilo problema sa starijom generacijom PATOS-a. Radionice, projekti, to je njima sve bilo neshvatljivo. Reč projekat je bila najprolematičnija reč, ljudi su je mrzeli.
Stav je bio da smo mi oteli PATOS od Centra za kulturu, da smo se odmetnuli i radimo šta hoćemo sami. Ne, mi smo samo želeli da to bude samostalno pozorište. Radili smo na tome da se pređe u bioskop „Svetlost“. Da u gradu imamo bar još jednu ustanovu osim Centra u kojoj mogu da se organizuju programi. U Centru je potreban prostor za sve – koncerte, predavanja, tribine, bioskop, promocije. Mi smo imali viziju da PATOS postane pozorište koje radi 365 dana.
SDCafe.rs: Znamo da je u pitanju poduža lista, ali koje si sve predstave do sada igrala? Ili na njima radila…
„Klim Klem“ 1997. je bila moja prva predstava. Onda se nižu „Porodične priče“, „Mali princ“, „Dva lopova“, „Ego alter ego“, „Ivica i Marica“, „Poslednji dani despotovine“, „Kapetan Džon Piplfoks“, „Grad“, „Good boy“, „Inner lights“, „Nemušti jezik“. Posle sam krenula da radim i na režiji, sa Jocom Tišmom „Mama voli bebu“, „To clean or not to clean“, pa „Čarobnjak iz Oza“. A kada su u pitanju međunarodne produkcije to su predstave „Medeja Blossoming“, „Seks, laži i divlje guske“, „Plastične bašte“, „Alisa“, „Sharing is caring“, „Ružno pače“, „Birokrata“, „Someone everyone“…
Sa „Teatrom Koreja“, trenutno imam sedam produkcija. Među njima „Eroides“, „Biti ili ne biti“ o identitetu, „Istina ili izazov“, „Meze“, a „Plastične bašte“ još uvek igram u Italiji. To je najduža predstava ovog pozorišta nastala je 1996.
SDCafe.rs: Gde si ti, što bi se reklo „najviše svoja“? Gluma, režija, podučavanje?
Mene sad zanima više rediteljski rad, taj proces nastanka predstave sa druge strane. Ali to je dosta teško raditi tamo jer trenutno ne znam koliko ima sluha. Ja sam u „Teatru Koreja“ pre svega kao glumica i dramski pedagog. Lepo mi je, zabavno mi je, muči me, veseli, super je, dinamično.
Ali ipak, meni nije nužno važno da budem glumica. Toliko uloga sam imala. Pa ipak, nikad ne mogu da prevalim preko usta to da sam glumica. Uvek kažem da pokušavam da budem glumica. Možda zbog toga što nisam to završila.
A u Italiji sam shvatila da njih to čak ni ne zanima, da li imaš formalno obrazovanje ili. Naprotv. Mnogo sam pozorišta upoznala u poslednjih pet godina, zaista su retka ona sa akademski obrazovanim glumcima. Kod nas se oni zovu profesionalci, a svi ostali su amateri, što valjda znači da oni nešto ne znaju, to je pogrešan pristup, naravno.
Ako misliš da si na akademiji naučio sve i završio posao, varaš se. S druge strane ko stalno uči, taj uvek ima šta da nauči novo. Ja na primer, tehnike koje sada imam, nisam imala pre pet godina. A najčešće zapravo, svaki put kada krećete u predstavu, krećete od nule jer svako ima neki drugačiji pristup rada. I sve ima neke nove izazove.
Na primer, sada je u planu rad sa jednim baletanom. Ja nemam telo plesača, niti sam htela da budem plesačica, ali on će me tretirati kao plesača. I moraću da znam sve što znaju plesači. Imali smo radionicu, bez stopala sam ostala, sva sam bila u žuljevima danima. Ali, mora da se uči i radi na sebi stalno. To je pozorište.
SDCafe: Raditi u Smederevu i sarađivati povremeno sa „Teatrom Koreja“ je jedno, ali otići tamo na duži period, nešto sasvim drugo. Kako si donela tu odluku?
Kada smo završili rad na „Alisi“ sa Salvatoreom Tramaćerijem, za sezonu 2016/2017. godine, bila je jedna međunarodna radionica u Italiji. Išle smo Ivona Mitić i ja. Salvatore me je tada pitao šta mislim o tome da dođem na godinu dana. Bilo mi je potrebno vreme da razmislim, ali prihvatila sam. Zanimalo me je da produbim to što znam, sa idejom da se vratim i sve to prenesem ovde.
Naravno, nisam mogla da odem tek tako. Pripremila sam novu sezonu PATOS-a, za 2018/2019. Htela sam da ostavim sve spremno. Otišla sam, a onda su mi stalno produžavali ugovor. Bila sam u kontaktu sa PATOS-om ovde čitavo vreme.
Miljan je u međuvremenu izašao i meni je to bilo teško, veoma. Nas je bilo šestoro koji smo ranije držali taj organizacioni deo. Mučan je bio taj period za PATOS.
Ja sam ostala u Italiji da guram projekte, zato PATOS uvek ima aktivnog internacionalnog partnera što nije mala stvar. „Koreja“ ima ekstremno jak CV, čak i u Italiji, gde funkcioniše tako da imaš u svakom regionu produkcijske centre. Jedan od 25 takvih u toj zemlji, a za čitav region Pulja, jeste „Koreja“.
To ujedno znači da pozorište, osim što mora da proizvede određeni broj predstava godišnje, mora da bude mesto gde će doći 100 gostovanja, pa umetničke susrete, radionice razne…
Ostajem tu jer želim da vidim šta sve mogu u sebi da otkrijem. Nastojim i da PATOS redovno sarađuje sa „Korejom“. Sada, od 22. oktobra do 25. decembra na stažu će kod nas biti Milana Matejić iz PATOS-a. Videće i ona kako funkcioniše drugačiji tip pozorišta. Naravno, priča se i o nekim drugim projektima.
Oni nama daju model pozorišta na kome smo mi oduvek radili. Lep je to cilj – da postoji jedna ustanova, umetnički nezavisna. Oduvek je pozorište „Koreja“ bilo svetionik. To je ono gde želite da stignete i kako biste voleli da jednoga dana radite.
Ujedno, Dušan mi je kazao da oni u PATOS-u ne odustaju od novog, alternativnog kulturnog centra, znam da je podnet projekat gradu, nadam se da će biti sluha i da će Grad Smederevo razumeti da PATOS nema nameru da radi protiv nekog već za – omladinu pre svega koja ovde živi i kojoj treba da ponudiš neke sadržaje.
SDCafe: Znači li to da je i plan za sada bez većih promena? Ostaješ tamo?
Dakle, do daljeg sam tamo. Učim o tom modelu koji funkcioniše. I kako da jednoga dana i mi budemo svetionik. To je način rada koji je prepoznat u EU, a tamo je negovanje zajednice važno. Radionice, pozorišne, dramske, nikada nisu bile da ja stvaram glumce, već ljude. Kad prođeš pored nekog ko se sapleo i pao, ne treba da samo prođeš jer to „nije tvoj problem“.
Potrebno je da neguješ empatiju, emotivnu stabilnost osobe. Ovde to, ovde kod nas, kao da nije tema. Ja razumem da mora da se jede. Ali ako sve svedemo samo na preživljavanje onda ne znam kuda idemo.
SDCafe.rs: Da li je to i delimičan odgovor na pitanje kako ti izgleda Smederevo kada svaki naredni put dođeš i šta je bolje, šta gore, šta ti smeta, šta da menjamo?
Da, to je ono što svaki put kada dođem primećujem, da je nekako sve manje brige za onog drugog. Pa i u tom Centru za kulturu se nekad osećala ta zajednica. Sada toga nema. Toksična je atmosfera.
Manje smo empatični, kao što rekoh. Svako gleda samo sebe. Kao neka bitka za preživljavanje. I onda imaš gomilu pojedinaca, nemaš zajednicu. I kada u takvoj atmosferi imaš problem koji je u vezi sa zajednicom, onda to ne ide.
Protesti koji traju, za temu imaju borbu protiv nasilja, a većina će reći da ih se to ne tiče. Šta ih briga, to je stav. „Gledam moja posla“. To mi je poražavajuće. Čini mi se da već kao da smo zaboravili šta se desilo. Bilo je tog dana pucnjave: užasno, pa jao, pa šok, pa puške iz kuća – pa te puške stoje iz ’92. ako ne i od pre.
Ja sam preplakala taj dan. Nisam se iznenadila. Ali sam se iznenadila time što se nisam iznenadila. To nešto govori. Bila sam u putu, preplakala sam tih deset sati vožnje. Prvo nisam mogla da verujem. Onda se pojavila misao da je to donekle i očekivano jer, okružen si nasiljem 24 sata. Emotivnom, sveprisutnom, fizičkom ili verbalnom nasilju. S druge strane, taj poriv za nasiljem koji se od postanka migolji, tu je, prisutan.
Ono što me je zabezeknulo u vezi sa tim slučajem jeste detaljna priprema i svest tog deteta za taj čin. Tome mora da prethodi neki proces, a to znači da je tu dugo bilo neke pozadine. Niko nije primetio, da, ali to nas vraća na emotivnu edukaciju dece, kojoj se roditelji ne posvećuje.
Tu vidim značaj pozorišta, jer je funkcija pozorišta baš to. Kada gledaš predstavu, ti ne možeš da je doživiš ako se ne staviš u poziciju onoga koga gledaš, ako nemaš empatije. Bez toga, pozorište je – gledam samo ono što me zasmejava i ne želim da razmišljam. A za mene pozorište je ono koje postavlja pitanja. I ne daje ti gotove odgovre jer moraš ti sam da dođeš do njih.
Na pitanje da li je bolje ili gore, šta se menja, pa, rekla bih da je isto. Zaleđeno je. Status kvo. Ne može da se uđe ni da se izađe. Neće to biti bomba koja će da eksplodira. Nije to neki hrabar grad, da budem iskrena, potpuno. Kada sam bila u PATOS-u, videla sam to na više načina. Pozorište je jedna od terapija za svaki karcinom u društvu. A ako ti ugasiš i to, sledi metastaza.