Home Ko je ko Lazar Džamić

Lazar Džamić

redakcija

Lazar Džamić, marketinški i digitalni autoritet, svojim Smederevcima poznat po nadimku Džama, počeo je svoj poslovno-životni aranžman u novinarstvu, kao novinar, urednik i direktor Radio Smedereva. Karijeru je nastavio u prestonici, osnovao konsultansku firmu, objavio dve knjige o marketingu, držao seminare i predavao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.
 
Uoči bombardovanja Srbije, sa suprugom se odselio u London. U Londonu ne postoji koncept stranca. U njemu živi preko 200 nacija i govori se preko 170 jezika. I zato je i jedan Srbin, imao istu šansu kao i svi, koju je zgrabio. 

U to vreme Engleska je kaskala za Amerikom što se tiče upotrebe elektronskih medija u marketingu. Našao je posao kao jedan od prvih stručnjaka za digitalni marekting u Britaniji. Obezbedio je sebi titulu digitalnog stratega od posebnog uvažavanja, i radio za svetski poznate brendove. Po njegovim instrukcijama svoje internet strategije sačinjavale su kompanije kao što su Glenfiddich, Waitrose i Gap . Bio je šef planiranja u agenciji „Kitket nor didžitas”, a ovog leta prihvatio poziv da preuzme mesto šefa za planiranje brenda u evropskoj kancelariji “Gugla”.

Brend strateg „Google“ u Evropi iz Londona ekskluzivno za SDCafe.rs govori o svom rodnom gradu, njegovim prednostima i neiskorišćenim šansama, Tvrđavi, Dunavu…
 

SdCafe: Objavio si sjano promišljanje o ekonomskoj opradanosti, logici i političkim opravdanjima spasavanja Železare. Možeš li da objasniš  Smederevcima kako vidiš gvozdeni korset (železaru) koji steže staru damu- srpsku prestonicu Srednjeg veka?

Na žalost, Smederevo je napravilo grešku Detroita i postalo potpuno zavisno od jedne firme i jedne industrije, koja trenutno ispušta svoj poslednji životni dah. Poslovni plan za profitabilno preduzeće je malo verovatan. Međutim, ugasiti Železaru bez realnog i funkcionalnog alternativnog rešenja bi izazvalo strašnu ekonomsku i socijalnu krizu u Smederevu i regionu. Znači, postoje samo dve mogućnosti: održavati je veštački u nekom poluživotu, sa velikim posledicama po zemlju – i, dugoročno, grad – ili promeniti fokus.
U isto vreme, grad sedi na evropskom bogatstvu, jer takva kombinacija Tvrđave, Dunava i grožđa/prirode retko gde postoji. Dolina Rajne je možda približna, ali Tvrđava je najveća srednjkovekovna ravničarska tvrđava u Evropi: samo ta rečenica vredi 10 miliona evra godišnjeg turističkog prometa. Od turizma baziranog na ovom našem 'tronošcu' čitav grad i čitava regija mogu da žive kao begovi – ako bi omogućili investicije bazirane na takozvanom socijalnom preduzetništvu (čak i 'samo' preduzetništvu…). 
U svetu postoje  samo tri načina da se bude konkurentan: da se radi više, da se radi jeftinije i da se radi pametnije. Mi čelik i gvožđe nikada nećemo proizvoditi jeftinije, niti možemo da radimo više od Kineza, Korejanaca ili Japanaca. Znači, moramo pametnije, i tu su turizam i poljoprivreda naš najveći adut. Naravno, ukoliko bi neko o tome ozbiljno mislio.

SdCafe: „Šta će nam Beograd na vodi, kada jedno čudo na vodi već imamo, samo ga ne koristimo“ – napisao si, misleći na Smederevo. Ima li nade da ga pretvorimo u realnost?

Na žalost, kako stvari stoje sada – ako se ne desi još neko čudo – nema. Razlozi su brojni, od politike, lenjosti i nemarnosti, do naše poslovične preduzetničke inertnosti. Mi smo postali prvaci sveta u zabadanju glave u pesak, naša politička elita jednostavno nije ideološki u stanju da se suoči sa realnošću da je sistem veštačkog održavanja gubitaša na državnim jaslama samoubilački. Tako se očigledno, smatraju neki, gubi na izborima. To što se mnogo više gubi u životu, jer na taj način jedemo sami sebe, očigledno nije toliko važno. Postali smo vinska mušica od zemlje, sa minijaturnom sposobnošću koncentracije, planiranja i fokusiranja pažnje… Ništa dugoročno kod nas nema važnost.

SdCafe: Otišao si odavno, ali je sigurno ovde ostalo nešto „tvoje“. Šta voliš u SD, šta ti nedostaje?

Tvrđava i to kako Dunav izgleda kod Smedereva su nešto što se ne može naći lako nigde. To je jedna od retkih stvari koje sa ponosom pokazujem svojim stranim prijateljima. Nedostaje mi naš nadrealni humor; u Engleskoj sam postao dosadan, ja nemam mnogo priča kada dodjem u Srbiju, ili bar ne onih koje zanimaju naše ljude. Ali svako od mojih prijatelja u međuvremenu se nakupio anegdota gde se ne zna koja je od koje smešnija, suludija i živopisnija… Tu je Smederevo šampion. Ti spontani urbani pripovedači i fantazisti: Neca Silver, Joca Tišma, Kida, Prema, Kosta inkasant… Čuvari naše urbane istorije i mitologije. To mi najviše fali. 
Tu je i uglavnom nepromenjena familijarnost škole Dimitirije Davidović, kao i Gimnazije, sećanje na profesorku Veru Stojčić koja me je, a da to nije znala, samo time što je bila u stanju da me sluša po čitav čas kako obrazlažem aspekte nekakve lektire, podsvesno 'pogurala' ka esejistici, novinarstvu i pisanju uopšte. Fali mi i moja porodica i prijatelji, koji su i dalje u tom čudnom stanju atemporalnosti, kao najboljem znaku prijateljstva, tako da kada se ponovo vidimo posle dosta vremena izgleda kao da smo samo na trenutak izašli iz sobe i bez problema ponovo uskačemo u prekinutu konverzaciju…
Ono što je u Smederevu i dalje 'moje' je urođena familijarnost sa geografijom grada i okoline, sa nazivima kvartova, sa mirisom 'kreke' i 'kostolca' u zimskom vazduhu, sa prepoznavanjem drveća, žbunova, klupa, ulaza, balkona, uličnih krivina i drugih repera – od kojih su mnogi i dalje na istom mestu – za koje me vezuju neke duboko lične i intimne stvari; kao i ljudi koji su bili deo tih priča. To je i dalje moje; sve ostalo pripada nekom drugom gradu i drugim ljudima.

Džama sa roditeljima i bratom '69-'70, u voćnjaku iz kuće na Karađorđevom brdu

SdCafe: Kakvo Smederevo si ostavio, kako ga pamtiš, a kako ti sada izgleda iz EU, tj. britanske prestonice?

Ono što ostavljamo iza sebe nije stvaran grad, već memorija. A sa memorijom se ništa ne može porediti, tako da nije fer da komentarišem. U mnogo čemu se osećam kao stranac kada dodjem, jer se dosta toga i promenilo; ne sve na bolje. Sa druge strane, oduvek sam se nekako osećao kao stranac, pa sam zato i otišao. Ali, moj izbor je bio da odem, i ne mislim da imam mnogo prava da sada odavde komentarišem. 


Džama ispred svoje kuće na Karađorđevom brdu, u pozadini se vidi Leštar.

Ono što mogu da komentarišem su pojedinačni akti, ne grad po sebi. Upropašćavanje i gašenje Godomina – u kraju čuvenom po groždju i poljoprivredi – je ravno veleizdaji; spalili smo jedinu osiguravajuću polisu u slučaju propasti Železare. Isterivanje Miška Popovića i njegovog malog, sjajno osmišljenog, nacionalnog zabavnog parka sa ulaza u Tvrđavu je akt palanačke zavisti od koga čitav grad treba da bude sramota; seča drveća na fontani i njeno ogoljavanje je beslovesni vandalizam regimentiranog uma za koga je definicija reda samo ono što je sterilno i prazno. Birokrate dišu vakuum.
Iz Londona, sa ovim umom i iskustvom, ja Smederevo vidim kao zlatni rudnik; trenutno, zatrpan…
 

SdCafe: Gde smo pogrešili te Smederevo nije bolje, koje šanse nije iskoristilo, i šta nam valja činiti?

Jedan deo krivice snosi čitav sistem, država. Jer, u boljoj državi, i Smederevo bi imalo bolju vlast i ona bi bolje iskoristila te prirodne potencijale. Ovako, čak i da sada u Smederevu, nekom magijom, materijalizujem deset najboljih menadžment i marketing stručnjaka iz Londona, sve sa investitorima, u roku od 48 sati bi se sjatila beogradska državna birokratsko-partijska „talavornica“ (kako je to govorila moja nana-Milanka) da se mešaju, da se ugrade, da dovedu svoje ljude – ukratko, da sve upropaste. Može se mnogo na lokalnom nivou, ali neke stvari i ne, jer su – pre svega kadrovi – diktirane 'odozgo'. A sve što se diktira odozgo, teži da ispliva odozdo…

Sa druge strane, mislim, krivi su sami Smederevci. Kod nas ne postoji građanska inicijativa. Kod nas se misli da se demokratija nekako dešava, pada sa neba, dok je jedna od najvažnijih stvari koju sam naučio ovde da se za demokratiju mora boriti svakog dana. Demokratija je teška šljaka; svakodnevna borba. Pojedinci i grupe (još važnije, jer se u grupi može postići više nego sam) kojima je neka tema ili društveni problem važan se svakoga dana uporno bore za to. Da stvari promene, unaprede, da umanje ili izbrišu loše ponašanje, da proganjaju i prozivaju krivce. Pišu pisma, protestuju, angažuju medije i, kada to ne pomaže, tuže sudu. Ponašaju se kao aktivisti. Ne dozvoljavaju nekompetentnima i korumpiranima da se opuste, da – čak i ako ne mogu da ih pobede – uživaju u plodovima svojih nedela opušteno, bez izazova, bez makar i neke naznake potencijalne komplikacije. Ako već ne možeš da ga sprečiš da krade, možeš makar da ne okreneš glavu i ponudiš mu i drugi džep… 
To je naša najveća propuštena šansa. Koliko je ljudi na vlasti u Smederevu, i njihovih prilepaka? Par stotina, najviše. Koliko je stanovnika u gradu. Sto hiljada. Pa, ako tih sto hiljada ne može da se reši tih par stotina, onda nešto nije u redu sa njima i, nekako, dobijaju to što im sleduje. Matematika je uvek na strani naroda, ali je psihologija uvek na strani vlasti. Zanima me šta bi bilo kada bi jednom nedeljno ispred opštinske skupštine bilo deset hiljada ljudi koji zahtevaju smenu vlasti, kada bi na ulici okretali glavu od onih koji vode grad, kada bi odbili da se sa njima rukuju na javnim skupovima, kada bi ih bojkotovali na „Smederevskoj jeseni“ i u prodavnicama… Vlast se osvaja mnogo lakše i mnogo teže nego što se obično misli, ali je ključ u pokretanju te matematike. A tu je svako od nas individualno deo jednačine. Ili to, ili nam formulu zadaju sa strane, kao Evropa ili Rusija. Ako smo srećni, ka svetu; ako nismo, ka mitologiji krvi i tla i apsolutne vlasti. Ali, sa nama, uvek u toj priči,  kao pasivnim subjektima.

Mada, iskreno, lako je meni da popujem, kad nisam tamo. Sve što znam je da je ovde, u Engleskoj, demokratija posledica aluvijalnog efekta delovanja stotina hiljada angažovanih pojedinaca tokom 250 godina. Mnogi se i dalje bore, protiv civilizacijskog talasa lenjosti i gluposti, kada su i počeli moderni problemi… Ali se bore. To je najvažnije.

SDCafe: Osim marketinga, muzika i bubnjevi su bili tvoja strast. Sviraš li još?
 
– Školu bubnjeva sam nekada davno preuzeo od legendarnog Vladimira Furduja-Furde i vodio je četiri godine. Drago mi je da je kroz školu prošlo dosta sjajnih muzičara U to vreme sam napisao i naš prvi priručnik ‘Uhvati ritam’. I dalje sviram, ali malo. Sada sam samo napredni amater!
Bend J.D.Dandy, pre velikog (i jedinog!) koncerta u Domu kulture, sredinom 80-tih

SDCafe: Napisao si knjigu „Cvećarnicu u kući cveća“ o fenomenu stripa Alan Ford, njegovoj popularnosti u Jugoslaviji, kojom si sjajno opisao naš mentalitet.

– Alan Ford, kao deo mog odrastanja, me je oduvek fascinirao, posebno pitanje zašto je samo kod nas i u Italiji – i nigde više – postao popularan. I što sam više razmišljao, sve sam više shvatao da je u pitanju bila ta bivša zemlja, Jugoslavija, ne sam strip. I onda sam odlučio da o tome napišem knjigu. Poenta: naš prirodni sistem funkcionisanja na ovim prostorima nije ni socijalizam ni kapitalizam, nego nadrealizam.

SdCafe: Kad odmaraš od posla sa titulom digitalnog stratega, kako provodiš vreme u Londonu?

Pišem, čitam, igram se sa decom, pričam sa Danom, malo sviruckam… Malo je tog vremena.

SdCafe: Imaš li neki savet za SDCafe.rs, kako da i mi budemo bolji?

Jedini savet koji mogu da dam je to da budete relevantni i hrabri. Što je često isto. U očajnoj medijskoj slici Srbije, nikada nije bilo lakše biti pametan i relevantan.

0 komentara
0

Slične vesti