Ovo je priča o neodustajanju i verovanju u viši cilj, istrajnom radu sa mladima kojima je pozorište glavni pokretač, uteha i oslonac. Kako je jedna grupica bez iskustva, a pod imenom “Kreativni haos” “narasla” u pozorište koje ih okuplja i dan danas kada su već zreli ljudi? Sa kakvim se sve izazovima suočavala, a koje uspehe pamti, kao osoba koja je za sve to najzaslužnija? O svemu tome, za SDCafe.rs govori rediteljka i producentkinja Nevena Rakočević Pavlović.
SDCafe.rs: Nevena, bezbroj izjava za medije je iza tebe, ali mahom su priče bile usmerene na konkretne predstave, čini se da je uvek izostajalo ovo pitanje: Kako si ti uopšte odlučila da budeš rediteljka? Otkud u toj misiji?
Slučajno. Ja sam dugo bila glumica u PATOS-u, kod Branka Čubrilovića, to se dešavalo u drugoj polovini devedesetih i početkom dvehiljaditih. Otišla sam potom na desetak godina u Beograd. U školi glume Plavog pozorišta, sam najviše zapravo radila na pokretu. Kada sam se vratila, u Smederevu se okupila grupa tinejdžera posredstvom Kancelarije za mlade. Zvali su se Kreativni haos. Sećam se da me je pozvala Marina iz Kancelarije i rekla da bismo mogli nešto da pokušamo sa tom decom. Prvo su krenule radionice koje su imale za cilj da postavimo osnove za rad u pozorištu. Bila sam preplašena jer sam se prvi put našla u ulozi mentora, ali sam prosto iskombinovala ta dva potpuno različita pristupa teatru, ono što smo radili sa Brankom, što je zapravo bio klasičan teatar i način glume po Stanislavskom i ono što sam učila u Plavom pozorištu koje je fizički teatar. Pokušala sam da napravim kombinaciju koja je ljudima jasna i prijemčiva.
Kada je došao red da radimo predstavu, bio nam je potreban reditelj. Tako sam se i ja upustila u to. Dosta sam naučila od Čubrilovića, živeli smo zajedno, sticajem okolnosti, odrasla sam sa njim. Ali, to nije bilo metodološko znanje. Tako sam ja za tu prvu predstavu, više po osećaju počela da radim na tekstu. Zatvoriš oči i slike se javljaju. Trudila sam se da to postavim na scenu. Eto, ta prva režija je bukvalno tako nastala s tim što sam ja vodila računa o nekim osnovnim propozicijama koje se tiču same scene. Tako smo postavili prvu predstavu, “Deset ljutih gusara”, bila je za decu. Posle toga se više uopšte nije postavljalo pitanje ko režira, podrazumevalo se da ću ja.
SDCafe.rs: I naredna predstava je relativno brzo nastala, ali pretpostavljamo da nije bilo lako? I ujedno, to je bila prekretnica, zar ne?
Da, onda smo radili predstavu „Tramvaj zvani želja“ i to je bio poseban izazov. Sada, sa ovog stanovišta, posle toliko godina, ja ne znam da li bih se drznula da uradim tako nešto ponovo, ali eto, tada jesam i u tome je bila sva lepota. Kada smo postavili tu predstavu koju smo igrali svuda po Srbiji, gledali su je ljudi koji se bave režijom, koji su i pedagozi i ja sam, na nagovor tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta Bože Đurića, kasnije zapravo i upisala akademiju. On mi je tada rekao da ne može da veruje da je sve to što igramo, rezultat rada nekoga ko nije išao na akademiju. Imala sam trideset i neku godinu, dvoje male dece i mnoštvo obaveza. Rešenje je bilo da upišem produkciju koja je sveobuhvatna, a da dolazim svakako na predavanja i slušam režiju. I tako je i bilo.
SDCafe.rs: Za to je bilo potrebno mnogo hrabrosti, retkost je da se ljudi posle tridesete odluče na zakav korak. Kako si se u svim tim okolnostima snašla na studijama?
Bila sam oduševljena, naravno. Produkcija nudi ogromno obrazovanje naročito i iz obasti koja je meni bila primarna ali sam uporedo sa tim učila i režiju zanatski. Profesori koji su mi predavali su već znali čime se bavim, das am u pozorištu i svi su bili radi da mi pomognu. Sada režiram bez straha, to je ono u čemu mi je akademija pomogla, da shvatim šta i kako treba, kako da postavim na scenu sopstveno čitanje teksta, onako kako ga ja vidim.
SDCafe.rs: U Kreativnom haosu posle “Gusara” i “Tramvaja” nastaje čitav niz, “Putujuće pozorište Šopalović” i to u dve postavke, Nušićev “Dr”, “Murlin Munro”, “Doktor Šuster”, “Galeb”, “Iza kulisa”, “Operacija poklopac”, “Venerina osa”, pa pregršt predstava koje su urađene u okviru studija glume pri Centru koji vodiš, a uporedo sa tim i angažmani u drugim pozorištima. I nagrade su pristizale sa festivala… Kakav je to osećaj kada na istoj manifestaciji, predstave koje si režirala, igraju dva pozorišta, iz Smedereva i Malog Crnića?
Fantastičan je osećaj. Budem ponosna. Nije moguće da radiš predstavu, a da nema jake sinergije sa onima sa kojima radiš. Osećaj pripadnosti, razumevanja, bliskosti, sve je to u tim pozorištima. Svako pozorište u kome radim je kao moje. Lepo je da dobiješ nagradu ali su suština igranja u pozorištu ta fenomenalna druženja koja se dešavaju na festivalima gde se ljudi iz različitih gradova upoznaju i to stvarno zna da se pretvori u prava prijateljstva kasnije.
SDCafe.rs: Da li se i u čemu razlikuje rad u ove dve sredine? Kakva su tvoja iskustva?
Crniće ima tradiciju pozorišnu kao i Smederevo, ali su oni možda više usmereni na pozorište jer je u pitanju manja sredina. Tamo u pozorište idu svi. Pozorišne predstave gledaju sve generacije, ta njihova trupa postoji 50 ili 60 godina, neki od njih su tu došli kao deca i još uvek igraju. Baš je dobra atmosfera za rad. Smederevo je veće, pruža više mogćnosti, imamo PATOS i „Kreativni haos“, ali postoji i pozorišna publika. Ima ljudi koje ja godinama viđam i koji gledaju sve predstave svih pozorišta. I to je fantastično. Što se samog rada tiče i trupa, isti je entuzijazam, ista posvećenost, želja. Ali, ovde su „moji“. Došli su kad su bili deca, sad imaju po tridesetak godina, svoju decu, ali i dalje su tu. Ta baza pozorišna je napravljena. Zreli su ljudi i naravno, sada su u stanju da iznesu mnogo kompleksnije karaktere, da razumeju odnose i sve ostalo. Sa njima odavno nema priče o tome šta bi i kako trebalo, sa njima jednostavno režiram. Tu sam opuštenija nego bilo gde drugde. Kada odem u neku drugu sredinu, ja te ljude ne znam. Proces dolaska do predstave je interesantan uvek i svuda. Ima predivne i teške momente, onda kada deluje da nešto neće biti prevaziđeno. Ali na kraju ipak uspete.
SDCafe.rs: Ti si imala tu „nesreću“, a možda i sreću, da počneš da radiš sa jednom grupicom mladih koja nije imala gotovo nikakvog iskustva, u vreme kada su upravo okončane “zlatne godine” teatra u Smederevu u kojima se prethodno mnogo radilo na afirmaciji pozorišta, u najširem smislu te reči. Kako si, uz brojne prepreke za koje znamo da si imala, uspela da održiš sve to? Kako je “Kreativni haos” opstao?
Ja sam bila jako uporna. Jeste tu bilo mnogo problema. Ne u vezi sa decom, oni su tada bili tinejdžeri i spoznali su da postoji nešto što može toliko da ih okupira, njima je bilo najvažnije da to nastavi da postoji. Oni nisu izlazili uveče, ni vikendom, bili su na probama, a i posle proba nisu hteli kući, ostajali su i nastavljali da se druže i pričaju, što je sjajno. Oni su sada neophodni jedni drugima kroz život, neki su se čak i venčavali. Ja sam bila izuzetno uporna i nisam htela da odustanem, čak ni onda kada nisam imala ni prostor, kada je bilo pitanje hoćemo li moći da ostanemo u Centru za kulturu. Bila sam kategorična da neću odustati po bilo koju cenu. Nisam ništa drugo tražila osim prostora. Mislila sam da to nije suviše tražiti tako nešto za ovakav rad sa mladima. Dan po dan, situacija se popravila. Imala sam jako veliku podršku u porodici, supruga koji je hteo da pomogne po pitanju scenografije i idejnih rešenja. Jednostavno, proba po proba i išli smo dalje. Sada se prisećamo toga i smejemo svemu. Svaki dan, sve što radiš, bio je u svrhu toga da se održi ideja postojanja te pozorišne trupe. Moralo je da bude posvećeničko. Danas imamo punu podršku Centra za kulturu, prostor, tehniku, sada samo možemo da radimo.
SDCafe.rs: Da li je to dovoljno?
Meni jeste. Toj nekoj grupici koja je od starta tu, takođe jeste. Svako od nas ima pored toga neki svoj posao koji radi. Ja takođe radim i u studiju glume Centra za kulturu, svakako sam već tu, radim i po školama glume u drugim gradovima. Ima još ljudi tu koji su u međuvremenu završili akademiju, bave se dizajnom ili produkcijom.
SDCafe.rs: Kako tebi, kao nekome sa ogromnim iskustvom u radu sa mladima i decom izgledaju nove generacije? Menja li se nešto? Često čujemo samo kritike na račun mladih, kakvo je tvoje iskustvo?
Studio glume postoji 10 godina. Svaki put imamo po dve, tri grupe. U svakoj po 10 ili 15 dece to je veliki broj. Naravno, ima svačega, ali to je tek poneki slučaj. Najviše je onih kojima se sve to svidi, često mi roditelji kažu da je većina dece nemirna, da imaju problem u školi. Ili su suprotno tome povučeni i stidljivi. Mi kroz te vežbe kanališemo tu njihovu energiju, usmeravamo je. Ne smetaju mi nemirna deca. Sa povučenima postoji drugi pristup. Kroz grupni rad se socijalizuju, uče da grade odnose, kako da govore, kako se kreću… Dakle, takvoj lošoj generalizaciji dece i mladih, nema mesta jer nije opravdana.
SDCafe.rs: Koji su trenuci najvećeg ponosa i zadovoljstva u tom radu? Da li je to moment kada nastane predstava, kada dobijete nagradu ili nešto sasvim treće?
Poseban moment je svaki put kada završimo predstavu i uspešno izvedemo premijeru, ali nisam sigurna da li sam tada najponosnija ili samo osećam olakšanje. To su i momenti na probama kada se nazire kraj pripremama i kada vidim razliku između onoga što se na sceni dešava tada i onoga od pre mesec dana, kada se vidi šta smo postigli. To su trenuci koji vas podsećaju zašto baš taj posao voliš najviše na svetu. Naravno da je lepo kada dobiješ nagradu, jeste bitno, ali to nije ono čemu težiš. Težiš celini, zaokruženosti, a nagrada ako dođe, to je samo trešnjica na šlagu. Kada se kreće u sam rad, ljudima koji nisu iz branše, taj naš početak deluje zastrašujuće, ali to je tako kod svakoga ko nešto stvara. U suštini, za reditelja je proces najbitniji. I tu se završava moj posao. Kada je predstava gotova, ostaju glumci na sceni da je dalje igraju, reditelj je odradio svoje pre toga.
Ono na šta sam posebno ponosna jeste najnovija predstava “Lov na čudovišta”. Nisam je režirala niti napisala tekst, igra je “Kreativni haos” jer ju je napravio neko iz tog pozorišta. To je predstava koju je uradio Ivan Bajčić. Ja sam tu bila samo njegova podrška. On je jedan od te dece, došao je sa 14 ili 15 godina, bio je sve vreme samnom, učio, pomagao mi. Ja sam godinama za decu pisala tekstove za studio glume najviše. On je sada sam napisao tekst, a onda uradio i režiju. Stidljivo, bojažljivo i skromno krenuo je i sve je uradio potpuno sam. I bila je premijera, e tada sam bila posebno ponosna. To je jedan od tih nezaboravnih trenutaka.
I biće ih još, nastavljamo dalje.
1 comment
BRAVO BRE