Aleksandra Bogdanović: Deset godina „Istorijskog zabavnika“

Aleksandra Bogdanović je Smederevka. U našem gradu ali i mnogo šire, pre svega poznata po „Istorijskom zabavniku“ koji je, sticajem okolnosti kao „smederevska priča“ pokrenut pre tačno deset godina. Sada ima više od 200 000 pratilaca, a Aleksandra je objavila i dve knjige u kojima, kako kaže, neminovno i nesvesno, mnogo toga „vuče“ ka Smederevu. Po obrazovanju i profesiji je novinar, a novinarstvo je diplomirala uživajući u učenju, sa prosekom 9,7. Ocena za master je – čista desetka. O prvim koracima, nastanku Zabavnika, nagradama koje su prepoznale značaj tog njenog poduhvata, tv serijalu kojim je proputovala zemlju i potvrdila lično ubeđenje da treba da budemo ponosni na svoj grad, ali i o svemu što joj u Smederevu nedostaje, Aleksandra je govorila za SDCafe.

SDCafe.rs: Aleksandra, ti si bila izuzetan student, kada si završila studije novinarstva koje je danas samo po sebi poseban izazov, kako su tekle stvari, kakvi su ti bili prvi profesionalni utisci i angažmani?

Nisam prvo krenula da se bavim novinarstvom. Preko Fakulteta sam dobila stažiranje u Upravi za rodnu ravnopravnost pri Ministarstvu rada i socijalne politike. Tamo mi je bilo baš lepo jer su se radili medijski projekti. Pre svega, dokumentarni film o ženama u raznim sferama. Prošli smo celu Srbiju, razgovarali sa mnogim ženama, Mirjana Karanović je bila narator i voditelj.

Nakon promene vlasti ukinuta je Uprava za rodnu ravnopravnost. Ostala sam bez posla, ali sam uvek manje – više bila u on lajn svetu. Radila sam jedno vreme i u „Novom magazinu“, Agenciji Beta, na još jednom portalu. A onda se 2013. zameće ono što će postati Istorijski zabavnik. U decembru je bilo deset godina kako je pokrenut.

SDCafe.rs: Kako je došlo do toga? Otkud ideja i kako zapravo nastaje Istorijski zabavnik?

Počelo je kao Fejsbuk stranica portala na kome sam radila. Urednik je to predložio, jer su bile čitane istorijske teme koje sam pisala. Ali, tada ih inače u našim medijima nije bilo kao sada. Ako izuzmemo neki povod, godišnjicu i slično, toga nije bilo. Čak je i u „Politikinom zabavniku“ bio po jedan ili takva teksta ali ne u svakom broju.

Kada sam ja počela da pišem neke zanimljivosti, a nekada i neke opšte poznate događaje koji su samo „sažvakani“ da može svako da razume, to se mnogo čitalo. I onda su drugi portali krenuli to da prenose. Ti objaviš nešto, sutra izađe svuda.

Onda je urednik predložio da se napravi FB stranica gde bi se plasirali samo ti tekstovi. Razmišljajući da tekstovi nisu dovoljni, pozvala sam čitaoce da šalju fotografije iz ličnih i porodičnih istorija. Tako je počeo da nastaje zanimljiv materijal, mnoge interesantne priče.

Najviše mi je u sećanju potomak policajca koji je uhapsio Gavrila Principa. On ima fotografije svog čukundede i hteo je da podeli to zajedno sa pričom. Algoritam Fejsbuka je tada bio drugačiji i za kratko vreme se tu skupilo dosta ljudi. Sada imam 206 000 pratilaca, a možda je prvih 150 000 došlo u prvih pet godina.

Godinama je to bio samo hobi. Menjala sam poslove ali nikada to nisam ostavila to. Mene to zaista pokreće, uživam, bude mi mnogo lepo kada objavim i vidim da se čita, pa kad uđem u razgovor sa nekim o tome, jednostavno, volim sve to…

SDCafe.rs: Zabavnik ipak nije ostao samo FB stranica, a pretpostavljamo da nije bilo lako prelomiti i krenuti u još ozbiljniju priču s tim u vezi. Kako je jedna stranica na društvenim mrežama „narasla“ do onoga što je sada?

Ubrzo je postalo jasno da je za takve priče ipak potreban sajt, da društvene mreže nisu dovoljne. I napravili smo ga, što se kaže s konca i konopca. Mogu da kažem da je to jedna skroz smederevska priča. Imam drugove i prijatelje iz raznih sfera i u raznim delovima sveta. Svi najbliži prijatelji su se odselili, ima ih na svim meridijanima. Tako je logo Istorijskog zabavnika napravio moj drug iz klupe, on je sada u Atini, bavi se delimično i dizajnom. Sajt je napravio moj drug iz Muzičke škole i Gimnazije koji je sad u Holandiji.

Najveći vetar u leđa je bio je tri ili četiri meseca nakon postojanja sajta. Početkom 2020, sajt je, po oceni PC Presa, proglašen za najbolji u oblasti kulture i obrazovanja u Srbiji. To  je bilo iz vedra neba. Tu se inače bira 50 najboljih internet mesta u Srbiji, ljudi glasaju, ali imaju i žiri.

Ima deset kategorija, a samnom u konkurenciji je, između ostalih, bila Narodna biblioteka Srbije. Oni su te godine digitalizovali periodiku do 1945. i ja sam bila ubeđena da će nagrada njima pripasti jer je to veliki poduhvat, bio je i British Council takođe. Međutim, nagradu dobijem baš ja. To je bio vetar u leđa. Nije novčana nagrada, to je statua, ali znači kao motiv da nastaviš i podigneš to na viši nivo.

Paralelno sa tim, tri godine sam radila emisiju „Moja lepa Srbija“ koja se emitovala na RTS, radila sam scenario i kao novinar na terenu. To je mnogo interesantno, koliko god sam želela taj posao, pred prvo snimanje sam plakala. Pitala sam se da li ću ja to umeti, šta ću uopšte tamo, gde ćemo da spavamo i razne stvari.

To je bio izlazak iz zone komfora za mene koja sam iz on lajn sveta. Ceo život sediš u kancelariji ili kod kuće, sve držiš pod kontrolom. I sad ja treba da idem na tamo neki teren. Mama pri tom ne pomaže i pita šta bih radila da sam ratni novinar pa da treba da idem u Avganistan. Pa ja ne bih išla. Nisam taj tip. U svakom slučaju meni je i psiholog na profesionalnoj orjenataciji rekao da nikako ne upisujem novinarstvo.

SDCafe.rs: Kako si zapravo uopšte procenila da želiš da budeš novinar?

Ja sam od osnovne škole znala da ću biti novinar. Išla sam na rasprave, moja ekipa je bila pobednik u onim raspravama u Gimnaziji. Išla sam na sve moguće sekcije – književne, novinarske, literalne. I onda mi na profesionalnoj orijentaciji kažu da će me novinarstvo emocionalno pojesti. I da ja nisam tip osobe koja može da bude srećna u takvom poslu. Ali ja sam to zaista htela. Na fakultetu sam stvarno blistala. Iskoristila sam sve moguće prednosti. Svake godine sam išla na razmenu, putovala, išla sam u Nemačku, Holandiju, bila u Sarajevu. Imala sam stipendije, gradsku, pa republičku, pa Dositejevu. Kada se sve to spoji, ja sam za vreme fakulteta imala i više nego prosečnu platu u ovoj zemlji. Pri tom sam živela jako lagodno. Moje je bilo samo da učim, a meni to nije bio problem.

SDCafe: I, kako je u nastavku tekao taj tvoj susret sa „novinarstvom na licu mesta“ kroz pomenuti serijal po nađoj zemlji? Ako se ne varamo, i to ima veze sa Smederevom, zar ne?

Vrlo brzo sam postala opasan zavisnik od tog posla. Došla sam dotle da sam dva meseca kasnije, ja bila ta koja je htela da se mi ni ne vraćamo kući između dva snimanja nego da odmah produžimo na naredni teren. Naravno, prva emisija koju sam samostalno radila je bila u Smederevu. Ukupno je urađeno 13 sezona. Čitavo vreme to sam radila ja. Imala sam kolegu koji je preminuo tokom korone. Otišao je u Šabac, umesto mene jer sam se razbolela. On je snimio epizodu, došao kući, porazgovarao sa ženom i umro od srca, iznenada. Posle toga mi je bilo jako teško. Ali produkcija je tražila da se ubrzo nastavi. Znate već kako je – show must go on…

Ali najjači utisak sa tih snimanja mi je da naši ljudi ni ne znaju šta sve imamo u Srbiji, koliko lepih predela, zanimljivih stvari, priča, događaja… Neki od tih ljudi koje sam tu upoznala su sada saradnici Zabavnika, a imali smo posle i neke druge projekte.

SDCafe.rs: Kako Istorijski zabavnik iz virtuelnog sveta, prelazi među korice i postaje knjiga?

To se dešava u prvom periodu korone. Ne radi se na terenu, nema snimanja, dakle, imam vremena. I iz Ježa me zove izdavač i pita da li sam ja razmišljala o tome da napišem knjigu. Jesam, naravno. Ali sam uvek smatrala da to niko ne bi objavio. I da niko ne bi uložio novac u to. Eto, pogrešila sam.

Dogovor je bio da radimo potpuno nove priče, dakle, ne ono što je već objavljeno na sajtu Istorijskog zabavnika, već sasvim nove tekstove. Zajedno samo izabrali da će to biti priče o ličnostima, ne o događajima.

Strahinjina ideja je bila da to bude „Od Drave do Južne Morave“ to jest, da se obuhvate i ličnosti koje danas ne pripadaju nacionalnoj istoriji Srbije, ali su u nekoj vezi. Inače, u obe knjige su priče i ljudi sa teritorije Jugoslavije ali ne iz vremena Jugoslavije. Gomila tih ličnosti je nekako povezana. Nepravedno je razdvajati ih jer smo mi povukli neke nove granice. Vuka i Kopitara na primer. Ceo život su sarađivali. Krenula sam u istraživanje. Bilo je to vrlo ozbiljno jer, osim za par ličnosti koje sam znala, za mnogo drugih, na primer iz Hrvatske, nisam imala pojma. A ako ja, koja se time bavim sedam ili osam godina, nemam pojma o tim ljudima, a koliko li onda teh drugi znaju?

Tu se otkrilo mnoštvo neverovatnih ljudi koji su radili neke sjajne stvari, sa naših su prostora i trebalo bi da imaju spomenike u gradovima, a niko ni ne zna za njih. To su naučnici, vojskovođe, vladari… U prvoj knjizi je preko 50 priča, podeljenih u poglavlja krunisane glave, ratnici i avanturisti i umetnici i genijalci.

Izašla je knjiga, sa sjajnim ilustracijama Aleksandra Stojičića i predgovorom glumice Gorice Popović za koju se ispostavila da je redovan čitalac Istorijskog zabavnika. Bilo je to u proleće 2021. godine.

SDCafe.rs: To je knjiga za svakog, ne samo za pasionirane ljubitelje istorije, kako si uspela u tome da na takav način dočaraš istoriju koja nije uvek naširoko shvaćena kao poželjno štivo?

Zamisao je bila da se istorija prikaže na zanimljiv, a ne suvoparan način. Da ne bude onakva kakava se ponekad predstavlja u školama. Mnogima je to bio težak predmet, koji se svodio na bubanje godina. Ja, zahvaljujući Ružici Monevskoj, istoriju nikada nisam doživljavala tako.

Meni je istorija bila jedna visokobudžetna serija koja se nikada ne završava. Ti ideš iz sezone u sezonu, smenjuju se pozitivci, negativci, zmajevi, veštice, kraljevi, kraljice. To je sve strašno uzbudljivo i ti zapravo treba samo da razumeš šta je dovelo do nekog događaja. Nije bitno da znaš godinu i imena. Mnogo je bitnije da razumeš uzrok i posledice događaja. Ja sam to htela da pokušam da objasnim ljudima.

I dalje to činim. Nedavno sam objasnila šta je pojas Gaze. Kada je nastala podela, ko  je bio prvi, ko je došao, da li je bilo i nekog trećeg, ko je povlačio granice, gde je početak tog sukoba. Na taj način svaki događaj može da se prikaže i svaki događaj može da bude aktuelan. Gaza je pitanje staro 100 godina, a mi se pitamo i dalje da li će Treći svetski rat zbog toga.

Knjiga je prošla odlično, izvan svega što sam ja mogla i da sanjam. Za 28 sata prodali smo 200 primeraka samo on lajn. Taj prvi tiraž prodat je za dve nedelje. Evo sad pred Sajam je izašao sedmi. Postalo je već tad jasno da ćemo raditi drugi deo.

SDCafe.rs: I čini se da nije prošlo mnogo vremena, a ti si već objavila i drugi deo, sa ponovo novim materijalima. Kakav je koncept druge knjige?

Neki ljudi čije sam ja priče napisala za prvi deo su „otpali“ jer se nisu uklapali u koncept. Dakle, bilo je materijala u startu. Prva knjiga je od srednjeg veka pa do Drugog svetsakog rata. Inače, bežim od istorije nakon 1945. jer smatram da još uvek ne postoje objektivne činjenice, nemaš pouzadn izvor i svaki je ostrašćen. Moja želja je bila da se u drugoj knjizi nađe poglavlje o ljubavnim parovima, ali ne toliko zbog romantike, već zato jer je bezveze pisati posebno njenu, posebno njegovu priču kad su oni par, čitav život su zajedno. Bela i Miroslav Krleža, Paja Jovanović i Muni, Steva i Poleksija Todorović, vrhunski slikari i partneri kako u braku tako i u poslu.

Napravili smo i drugi vremenski okrvir – 19. i 20. vek, tu sam zašla i u doba nakon Drugog rata ali smo radili samo umetnike, pre svega glumce. Jedini političar iz tog perioda je Branko Pešić. Tu se ekipi kao ilustratorka pridružila i Maja, fenomenalno sarađujemo takođe. Druga knjiga ima manje priča ali su one obimnije jer su ličnosti kompleksnije i bilo je potrebno više prostora da se objasne.

Draga i Aleksandar Obrenović, to je najduža priča jer je potrebno objansiti Dragu pre Aleksandra i Aleksandra pre Drage da bi mogao da shvatiš šta je to što ih je privuklo i zbog čega su bili fatalni jedno drugom. Izašla je pre godinu dana. U startu je bio veći tiraž. Sada mnogi pitaju kada će treći deo. Hoće, ali neće prvo to, radim nešto drugo.

SDCafe.rs: A šta nas to očekuje sada, šta će biti treća knjiga?

Biće takođe priče iz istorije. I ovoga puta srpska istorija je u fokusu, ali će stil i način pisanja biti prilagođeniji mlađoj publici. Moći će da čitaju i stariji, ali ciljna grupa su mlađi. Da probamo malo da približimo istoriju toj mlađoj  populaciji. „Istorijski  zabavnik“ mogu da čitaju deca, ali uglavnom ako ih već zanima istorija, a ovo će biti za sve.

SDCafe.rs: Kada sumiraš sve te priče iz oba dela, šta je najzanimljivije, šta bi obavezno trebalo pročitati i zašto?

Ima u tim knjigama stvarno nekih fenomenalnih likova. Bio je čovek koji je izmislio nularicu. Iz Srbije je, a obogatio se u Londonu. U Srbiji nisu imali razumeanja za njega. Bio je brica, hteo je to da patentira, a svi su mu govorili da je lud. On je prodao imanje koje je imao u Sremu, otišao u London i  tamo se obogatio.

Faust Vrančić iz Hrvatske koji je prvi napisao petojezični rečnik iz 17. veka, jedan erudita, kao balkanski Leonardo Da Vinči, čovek koji je napravio prvi padobarn kojim se skočilo, bio je funkcionalan. Imamo plejadu onih koji su učestvovai u Prvom svetskom ratu, stranaca koji nisu ni imali veze sa Srbijom, a došli su da pomognu spskom narodu.

Flora Sends, Engleskinja, koja je ovde došla kao pripadnik Crvenog krsta. Ali je naša vojska krenula u povlačenje i ona je nastavila sa Srbima, prešla Albaniju i pridružila se Gvozdenom puku jer je samo on primao žene. Ratovala je, baš kao i Milunka Savić, preživela. Masovno su ti ljudi ostajali posle u Srbiji. Flora je dugo živela, pa je doživela i promenu režima i onda se 1945. vratila u Englesku jer to više nije bila Srbija u koju je ona došla.

Pa ima i jedan Kinez koji je ratovao u srpskoj vojsci. Njegovu priču sam našla u staroj štampi. „Politika“ je 1921. kao neobičnost objavila da je u Ministarstvo spoljnih poslova došao Kinez da traži dozvolu da se nastani u Srbiji. U tom vremenu, niko osim onih koji su tako daleko išli da trguju, nisu videli Kineze nikada.

On se našao tu, u sred Beograda i što je čudno, imao je uniformu srpske vojske. Ne zna ni reč srpskog, niti iko zna kineski od naših. I tu nastaje jedna smešna situacija. Ispostavi se da je kao dobrovoljac iz kineskih provincija u ruskim krajevima, krenuo na Solunski front. U međuvremenu je ostao bez otadžbine jer se Carska Rusija raspala.

I rešio je da se pridruži Srbima. Kada se završio rat, od Soluna je krenuo ka Beogradu i stigao tri godine kasnije. Ne znamo šta je na kraju bilo sa njim, ali dobio je dozvolu da se nastani. Znamo da je bio zanatlija.

Naročito su mi drage žene, svaka žena u knjzi. U prvoj knjizi ima jedna interentna priča o tome koliko samo kao narod rasuti. Jedna za drugom su priča o Nikoli Zrinskom i Mehmedu Paši Sokoloviću. Jedna iz bošnjačke, jedna iz hrvatske istorije.

Sokolović je bio veliki vezir Osmanskog carstva, a Nikola Zrinjski je ratovao na strani Austrougrske. Njih dvojica su se sukobila, predvodeći svoje vojske u bici kod Sigeta u kojoj je umro Sulejman Veličanstveni tokom opsade.

Da su se našli, govorili bi istim jezikom. Ta bitka je hrvatski Termopil. Nikola je branio Siget, nije ga odbranio, ali je držao opsadu dovoljno da izmori osmansku vojsku i da u međuvremenu umre sultan i da oni zapravo ne stignu do Beča tada kada su krenuli. On i svi njegovi vojsnici su poginuli. Kada su videli da je nemoguće odbraniti grad, krenuli su u poslednji juriš kada su svi izginuli. Sa druge strane, Mehmet Paša Sokolović je krijući smrt sultana, da ne bi došlo do rasula u vojsci, komandovao napadom na Siget. Posle je nastavio uspon i bio jedan od najsupešnijih velikih vezira u istoriji turskog carstva.

Ima tih čudnih spojeva koji govore koliko je narod na ovim prostorima izmešan i zbog čega istorijski i treba da bude tako izjedna pisan. Srpsku himnu komponovao je Slovenac, hrvatsku himnu napisao je Srbin. O Tesli se lome koplja i dan danas, ali njihov najveći ban, ban Jelačić, je rođen u Petrovaradinu. I još uvek postoji kuća u kojoj je rođen, a titulu bana potvrdio mu je srpski patrijarh, sticajem okolnosti. Veze sa Crnom Gorom da i ne pominjem. Mi smo jako međusobno povezani.

U drugoj knjizi je i ljubavna priča Petra i Zorke, knjeginje i potonjeg kralja Srbije, zatim Lepa Gaguna, ćerka serdara Janka Vukotića, jedina žena koja je ratovala u Mojkovačkoj bici. Sin je bio mali, a Janko je smatrao nečasnim da on ne pošalje nikog iz kuće.

Reakcije su zaista lepe, knjige su stigle i do Slovenije koja nam i nije bila cilj, zbog jezika. I u Hrvatskoj je dobro prihvaćena što mi je baš drago. Drugi deo je na ćirilici, prvi na latinici. Odluka izdavača je bila takva da bi se i na taj način Balkan povezao kroz pismo.

Inače, nakon prve knjige, došao je i korak da postanem preduzetnik. Istorijski zabavnik je agencija za umetničko stvarlaštvo sa sedištem u Smederevu. Ostajem vezana za svoj grad. Snalazim se, ovo je treća godina već. Funkcioniše to. Ne bih se vratila u redakciju nikad. Volim svoju slobodu. To što mogu da dignem sidro i odem kad god poželim.

SDCafe: Do sada je reč o hiljadama tekstova, koliko je to  zahtevno i teško, koliko vremena treba za jednu priču?

Zavisi od priče, nekad mora da se proveri 300 izvora, da se zovu istoričari, mnoge sam dobro upozanala postali su mi prijatelji. Tako da ja imam dosta ljudi koje mogu da pozovem, nekada mi oni i sugerišu, a imam i neke koji pišu autorske tekstove za Istorijski zabavnik.

SDCafe.rs: Ima li Smederevo „protekciju“ među tim tekstovima?

Pa da, naravno. Jedan od tih koji pišu je moj kum, Dobrica Jovičić, profesor istorije u „Zmajevoj“ školi. Objavljujemo svaki put kada postoji povod i prilika. Ja često pišem o Smederevu, skroz sam lokalpatriota. Potpuno nesvesno, u prvoj knjizi, obrni okreni je bilo najviše ljudi koji su u vezi sa Smederevom, a nije mi to bila prvobitna namera.

SDCafe.rs: Ti si prošla Srbiju uzduž i popreko i možda baš sa tog stanovišta, kada uporediš našu sredinu i ostale, kaži nam –  da li mi zaista imamo toliko razloga za ponos ili smo subjektivni kada mislimo da je Smederevo izuzetno važno? I šta ti sa druge strane u našem gradu nedostaje i smeta, šta bi trebalo da bude drugačije?

Smederevo je zaista istorijski važna tačka. Istorija ove zemlje ne bi mogla da se ispriča, a da se ne spomene Smederevo. Dakle, imamo razlog da budemo ponosni i to je zaista tako. Ali, tu dolazimo do onoga šta mi smeta. Smeta mi naša intertnost. Mene to užasava. To što imamo neverovatan potencijal, koji ne koristimo.

Mnogi  ljudi su ušuškani u te svoje pozicije i nemaju želju da nešto menjaju, ali onda neka se bar sklone i prepuste nekome ko to hoće da radi.

Smederevo, grad sa ovakvom istorijom, da nema Turističku organizaciju, to je početak i kraj priče. Ljudi se zapanje kada ja to negde kažem. Četiri emisije samo ovde radili. Ja to ne bih umela da nisam bila iz Smedereva. Jer nismo imali kome da se obratimo. Jesu ljudi kojima sam se obraćala izlazili u susret ali to je počivalo na ličnim kontaktima i poznanstvima. To me mnogo nervira takođe.

Tvrđava bi mogla biti hiljadu puta bolja priča od Golupca, a nije zato što mi imamo ničim izazvano stazu u njoj za trčanje. Da bar konkurišemo za evrpske fondove, pa neke bismo i dobili. Ja sam nedavno upoznala neke influensere, dvoje hrvatskih putopisnih novinara. Bili su u nekoliko tvrđava u Srbiji. U Smederevu nisu imali koga da pitaju ni za šta. Onda sam im ja pričala, o ekslpoziji i svemu. Pitaju – šta će vam železnička stanica ispred tvrđave i slično. Ukratko, nisu imali koga da pitaju. Jesu čitali sa Vikipedije, ali nije normalno da nemaju kome da se obrate na licu mesta. Pa makar table da su postavljene sa istorijski važnim činjenicama. E sad, oni su ljudi koji govore naš jezik, šta će tek da dočeka Engleza ili Kineza?

Mnogo manji gradovi su napravili odličnu priču, ali mora da se uloži. Vitezovi sa Bitke nacija su na primer, bili oduševljeni nikad tako nešto videli nisu, mnogo im se dopao prostor, ali i to je nekako kod nas prošlo „tiho“.

SDCafe.rs: Rekli smo da Istorijski zabavnik uskoro slavi 10 godina, a SDCafe naredne obeležava 20 godina postojanja, koliko si upoznata sa našim radom, pratiš li?

I te kako. Sećam se, sve je počelo od foruma, mislim da sam nekada davno bila i član da sam imala profil. U skorije vreme baš rubrika „Ko je ko“ mi je mnogo pomogla za izbor sagovornika. Jer tu ima mnogo zanimljivih ljudi koji su kao stvoreni za „Moju lepu Srbiju“. Sve što mi treba, pronađem kod vas.

Sviđa mi se, veoma, portal je potreban svakom gradu, pre svega zbog informacija, ali i više od toga, da to bude riznica nekih zanimljivih ljudi koji ovde žive ili su prošli kroz naš grad ili imaju poreklo odavde. Smederevo ima neverovatne pojedince i danas, ne samo nekad. U tom smislu SD Cafe mi je mnogo pomogao kada je trebalo da ih nađem. Tu sam ih imala na jednom mestu. I sve sam našla, većina se odazvala.

Cale, Saška Janković, Tišma, Filip Stević, sa nekim ljudima koje ja nism pre poznavala ali sam kod vas videla šta rade i čime se bave i upoznala njihov rad, sa momkom koji je organizovao Strongmene njega sam isto tu našla. On se toliko zahvaljivao, pitao kako ste me našli, ja kažem pa preko SDCafea, tako da, ima ljudi koji rade sjajne stvari i kod vas se to baš vidi. Srećan jubilej!

SDCafe.rs