Dr Aleksandar Urošević, biolog: “Volim Smederevo i sve što u njemu živi!”

Aleksandar Urošević je doktor bioloških nauka. Na nacionalnom Institutu za biološka istraživanja “Siniša Stanković” radi posao kakav je, kako kaže, uvek priželjkivao. Uz to, on je često na terenu gde proučava gmizavce i vodozemce, a autor je više desetina radova. Za SDCafe.rs govori o sebi, ali i živom svetu koji nas u smederevskom kraju okružuje, a čijeg značaja često nismo svesni.

SDCafe.rs: Aleksandre, pretpostavljamo da tvoja fascinacija živim svetom najverovatnije potiče iz najranijeg uzrasta?

Svakako. Još kao dete je počela da me zanima biologija, prirodne nauke, najviše životinje. Mislim da mi je prvi susret sa time bio album „Životinjsko carstvo“ sa sličicama koje sam sakupljao i sve mi je tu bilo mnogo interesantno. Naravno, gledao sam i emisiju „Opstanak“ na prvom program. To su neka lepa sećanja iz detinjstva.

Kao klinac sam voleo i da istražujem po Smederevu. Tada sam živeo u Đušinoj ulici ispod Majdana. Stalno sam se pentrao na Majdan, jurio guštere, jednom sam iskopao zelenu krastaču. Malo kasnije sam počeo da idem i na pecanje. Na Dunavu sam dolazio u kontakt sa žabama i vodenim zmijama, to mi je sve bilo veoma zanimljivo. Već u tom uzrastu sam poželeo da mi profesija bude prirodnjak.

U osnovnoj sam imao sreće da je nastavnica biologije to prepoznala i usmerila me dalje. Gimnaziju sam upisao sa mišlju da će sigurno biti prirodne nauke posle toga. Ali bila je i medicina među opcijama. Međutim, do kraja srednje škole moja odluka je bila 100% biologija.

SDCafe.rs: Kada i čime počinje tvoj ozbiljniji naučni rad?

Pred kraj studija. Tada sam uradio diplomski. Imao sam sreću da sam bio poslednja generacija koja je studije završila po starom. Tako nam je diplomski priznat kao master nivo i mogao sam odmah da upišem doktorske studije. Profesorka Ljiljana Tomović, kod koje sam radio diplomski me je preporučila za doktorske. Mislim da je 2010. objavljen prvi naučni rad koji je bio u vezi sa glavenim skeletom guštera, razlikama između polova, što je kasnije bila tema i doktorske disertacije. Praktično, tada sam, stvarno ušao u naučni rad.

SDCafe.rs: Kako si birao teme, zašto baš to iz ogromne oblasti kojom se baviš?

Moja izborna oblast na fakultetu je morfologija, sistematika i filogenija životinja. Znači, zoologija. Pošto sam odslušao sve predmete i položio, profesorka je predložila da dimpomski radim na gušterima. Recimo, tada sam sakupljao guštere u smederevskoj tvrđavi i uradio analize na morfologiji. Radilo se o njihovim generalnim karakteristikama: dužina, masa, veličina glave i drugo.

Usledile su ozbiljnije stvari. Profesorka Ana Ivanović je predložila da počnem da se bavim geometrijskom morfometrijom, najpre na fotografijama skeletnih elemanata koji se posle preko različitih programa statistički obrade.

Postepeno sam dobijao sve veći uzorak i sve više mi je poveravana odgovornost oko laboratorijskog rada – briga o eksperimentalnim životinjama i priprema skeleta za kasnija merenja i obradu. Često se dešavalo da i preko vikenda ostanem u laboratoriji veći deo dana. Trebalo je pobrinuti se za životinje, obratiti pažnju na to da li ženke guštera polažu jaja i slično. Tada je baš bilo intenzivno i bilo je potrebno više odricanja nego sada. Ima ga i sada, ali tada je bilo baš “udarnički”.

SDCafe.rs: Autor si više desetina radova, a šta smatraš najznačajnim ostvarenjem u tom segmentu?

Što se tiče mog glavnog pravca rada, to je sve još uvek „rad u nastajanju“. Ali imao sam nekoliko važnih publikacija o skeletu guštera i repatih vodozemaca. Na primer – regionalizacija kičmenice što nije mnogo rađeno, tu sam možda pomerio neke granice.

Na nivou Srbije, možda je jedan od mojih najznačajnijih doprinosa što sam učestvovao u realizaciji Crvenih knjiga vodozemaca i gmizavaca Srbije koje su izašle 2015.godine. Tu je bilo baš mnogo posla. Trebalo je prikupiti podatke o distribuciji većine srpskih vrsta jer smo na osnovu toga kasnije radili procene statusa ugroženosti. Konstatovali smo da li negde postoje neposredni faktori ugrožavanja u vidu zagađenja ili uništavanja staništa i slično.

I to je nastavljeno da se radi. Trenutno su u toku nove procene statusa ugroženosti. Na žalost, biće dosta lošije u odnosu na presek iz 2015.godine. Tada smo napravili neko nulto stanje što se tiče računanja kategorija ugroženosti po IUCN-ovim kriterijumima. Sada imamo više iskustva u tom poslu, prikupljeno je mnogo više podataka. Može biti da ćemo konstatovati da su određene vrste već iščezle zbog uništavanja staništa.

SDCafe.rs: Kako Smederevo stoji u tom pogledu? Ovo je urbanizovana sredina ali kada dovoljno pažljivo tražiš, sigurno se može naći nešto. Kako mi stojimo u “biloškom svetu Srbije”?

Smederevo jeste zanimljivo. Kod nas se sustiču neke centraloevropske faune i vrste karaktersitične za Panonsku niziju. Mi smo na periferiji te nizije, to se naziva Peripanonska oblast. To je sve ono što je južno od Save i Dunava, a još nije u okviru brdsko – planinske Srbije. Sa druge strane, sa juga tu postoji dolazak nekih više balkanskih vrsta i zato smo zanimljiva tačka.

U “Smederevskom zborniku” imam dve publikacije koje su i za Smederevo neko novo stanje. Radi se o tome da je 1948. profesor Stanko Karaman objavio Prilog poznavanju faune severne Srbije. Tu je izneo rezultate svojih istraživanja iz Smedereva za vreme nemačke okupacije. Bilo je mnogo zanimljivosti. Neke vrste je prvi put za područje Srbije konstatovao baš ovde. Nakon Karamana ovde je jako malo rađeno.

Postoje podaci iz Monografije o repatim vodozemcima Srbije koju su radili Georg Džukić, Miloš Kalezić i Tanja Vukov, tu se pominju neki interesantni lokaliteti recimo za šarenog daždevnjaka ili podunavskog velikog mrmoljka. Imre Krizmanić je radio zelene žabe na području Šalinca i Kuliča, ali van toga ništa sistematski nije rađeno. Zato su te dve moje publikacije, koliko god skromne, neka nova nulta tačka za našu opštinu.

Anguis fragilis (Slow worm) (Slepić)

SDCafe.rs: Saradnja se Muzejem je nastavljena, biće još zanimljivih stvari, zar ne?

Trenutno, baš sa Muzejom u Smederevu sarađujem sa Gordanom Paunović i krenuli smo da malo intenzivnije radimo na istraživanju vodozemaca. Kasnije ćemo preći na ostalo. Prvo je cilj da sve iskartiramo i vidimo gde šta živi od vrsta. To će biti interesantan posao. Već imamo zanimljive podatke i planiramo da naredne godine bude izložba u Muzeju o vodozemcima Smedereva. U nekoj daljoj budućnosti, biće monografija o vodozemcima i gmizavcima našeg kraja.

SDCafe.rs: Na osnovu onoga što znaš ima li u Smederevu nečeg što smo već izgubili od tih vrsta ili su možda posebno ugrožene?

I dalje se mogu naći vrste koje se u starijim radovima spominju, ali u dosta manjem broju.  Džukić i saradnici, pominju šarenog daždevnjaka za lokalitete u centru grada, poput Srednjeg brda, početkom devedesetih. To se u međuvremenu izgradilo, tu sada staništa praktično i nema. Ali ako odemo malo dalje prema Orešcu, Udovicama, Seonama, tu ćemo ih već naći. To su specifična staništa – mali potoci koji se ulivaju u Dunav, obrasli ostacima hrastove šume.

Emys orbicularis (European pond turtle) (Barska kornjača) – Kulič

Smederevo je jedno od najmanje pošumljenih oblasti u Srbiji. Tamo gde su se šume zadržale, to su mesta koja bi trebalo paziti da ne izgubimo. Imamo podunavskog velikog mrmoljka koji je pre bio beležen čak i u kanalu pored Malog grada u tvrđavi, kao i u Godominskom ritu. Tu sam ih dosta tražio, ali nisam imao uspeha. Doduše, reč je o veoma skrovitoj vrsti. Ali našao sam ih u blizini ušća Velike Morave što je do sada neobjavljen podatak, nisu ni bili kartirani tu ranije.

Karaman je našao i balkansku češnjarku, jednu vrstu žabe koja takođe vodi skrovit način života. Preko dana je ukopana u zemlju i obično izlazi noću pre ili posle kiše. Zbog toga se jako teško detektuje. Karaman ju je našao u blizini Jezave. Ali, znamo šta se posle desilo sa tom rekom. Počela je izgradnja Industrijske zone i zatrpavanje korita. Čini mi se da je baš tamo gde bi trebalo da ju je našao, sada naša gradska deponija. Izgrađena na koritu reke Jezave. To je vrsta koju sam dugo tražio na raznim mestima, nisam je nalazio. Možda nije lokalno istrebljena, ali je svakako jako retka i na teritoriji cele zemlje je jedna od najređih i najugroženijih vrsta.

Isto važi za podunavskog mrmoljka. To je repati vodozemac. Deo godine provede u vodi. Karakterisičan je za naš ravničarski kraj. On je isto u velikom problemu jer usled izgradnje i intenzivne poljoprivrede gubi staništa. To je ekološka cena razvoja urbanizma.

Triturus dobrogicus (Danube crested newt, larva) (Podunavski veliki mrmoljak, larva) Kulič

SDCafe.rs: Da li je bilo straha? Mi nemamo izuzetno opasne vrste, ali kod većine nas strah postoji. Da li si se ti bojao, na primer zmija?

Možda u početku jeste bilo otpora prema zmijama. Kada sam išao da pecam često sam nailazio na vodene zmije. Par puta sam bio u prilici da ih uhvatim i pogledam. Otrovne zmije me nisu nikada ujele. Neotrovne jesu, više puta. Ali nije strašno. Imaju oštre zubiće kao iglice, čak ni ne boli mnogo.

Međutim, kada vas na primer, ujede poskok imate svega dva sata da se obratite lekaru. Posle toga otrov počinje da ostavlja teže posledice. Njegov je ujed najotrovniji. Šarka može da bude potencijalno smrtonosna. U našem podneblju su uglavnom te vrste zastupljene, imamo i planinskog šargana koji je izuzetno redak, ali njegov otrov nije tako opasan.

SDCafe.rs: Kakav bi savet dao onima koji ovo čitaju, a boje se zmija? Šta da urade ako se susretnu sa njima?

Savet za sve one koji se plaše jeste da ne zaborave da se one nas boje mnogo više nego mi njih. Većina zmija će pobeći od čoveka ako čuju da je on u blizini. Poskok, koji je čest u Srbiji, možda neće pobeći, ali će se umiriti i sačekati da čovek prođe. Tamo gde ima otrovnih zmija nije loše da ljudi nose duboku obuću i pantalone to može da pruži neku vrstu zaštite. Naravno, treba pažljivo gledati gde se gazi, seda, gde se spuštaju ruke. Ako baš primetite zmiju na putu, samo sačekajte da ona sama ode. Većina će pobeći.

Natrix natrix (Grass snake) (Belouška) / Lipe

SDCafe.rs: Kako čoveku 21.veka koji smatra da sve postoji zbog njega, objasniti da je važno da očuvamo životinjski svet koji je deo lanca prirode?

Nije jednostavno, ali ono što može da pomogne je da se o tome što više priča. Da to ne bude neka tema koja je skrajnuta. Da se radi na edukaciji od malih nogu, da se u školama što više priča o zaštiti životne sredine na lokalnom nivou. Ljudi će lakše moći da se povežu sa nečim što je u njihovom dvorištu.

Recimo, kada kažete da treba zaštititi belog nosoroga ili bengalskog tigra to je sve ljudima daleko, ali ako im pomenete šarenog daždevnjaka, koga su možda nekada videli kada su šetali preko dana kroz šumu dok pada kiša, to će možda da okine neke žice u glavi. To je jedna mnogo simpatična životinja, sav je usporen, crno – žut, nemoguće ga je pomešati sa bilo čim drugim kod nas.

SDCafe.rs: Radiš kao saradnik na Institutu za biološka istraživanja. Da li je to ono čemu si težio, da li si zadovoljan?

Da, to je to. To je nešto najbliže poslu o kome sam sanjario kad sam bio klinac. Druga stvar je da je kolektiv u kome radim divan. Mahom su to ljudi sa kojima delim neka zajednička interesovanja. Lako se dogovaramo i sarađujemo. A to je veoma važno.

SDCafe.rs: Da li si imao potrebu da se ostvariš kroz pedagoški rad?

Jesam, čak sam na doktorskim studijama učestvovao u nastavi na Biološkom fakultetu, uglavnom za uže specijalizovane predmete kao što su morfometrija ili specijalni kurs faunistike. Dva puta sam bio mentor na doktorskim tezama. Nije mnogo angažovanja, ali sam imao dodira i sa tim.

SDCafe.rs: Koji je tvoj “naučnički san”? Šta bi voleo da ostvariš?

Možda sam u stadijumu kada imam malo profesionalnog otklona od previše sanjarenja. Ali ono što bih zaista voleo je da sve ono na čemu sada radim jednog dana bude solidna baza na koju će oni koji dolaze posle mene moći da se nadograde. I ako uspem to da ostvarim mislim da sam uspeo kao naučnik.

SDCafe.rs: Ti si po profesiji biolog, ali se istovremeno baviš i muzikom, sviraš u bendu Planet Caravan. Da li je muzika tvoj ventil, druga ljubav ili odušak? Koliko ti znači?

I muzika je uvek bila prisutna u ranom dobu. Slušao sam mamine i tatine kasete na kasetofonu, bilo je tu evergrina, roka, ali i klasike. Moj tata je svirao gitaru, u vojsci je imao svoj bend, bio je veliki fan Elvisa Prislija. To je preneo i na mene, usmerio me ka tome. Nisam to pokušao da ostvarim na formalan način, nije me zanimalo da idem u osnovnu muzičku školu.

Ali, od 15. godine sam počeo da sviram gitaru i to je bio jedan proces sa mnogo učenja i samousavršavanja. Vremenom sam postao dovoljno dobar da sam mogao da se pridružim bendu. To me je podstreklo da još napredujem i u nekim drugim stvarima u vezi sa muzikom.

SDCafe.rs: Kako opstaje bend? Šta ga održava i koliko imate vremena da se bavite muzikom?

Mi dosta našeg vremena žrtvujemo da bismo bili u bendu. Od 2007. sviram sa njima i ostali smo u nepromenjenom sastavu od tada, osim što smo promenili bubnjara. Sve to podrazumeva odricanje i profesionalazam. Svirka nije samo ta dva ili tri sata na bini. To je cela logistika, transport, ugovaranje nastupa, pregovori sa vlasnicima lokala. Isto i sa izdavačkim kućama, ugovaranje snimanja… Ja nisam učestvovao u svemu tome, moje je bilo da se pojavim i da sviram, ali to zahteva upornost i entuzijazam. Neko ko to zaista ne voli ne bi mogao na taj način.

SDCafe.rs: Kakav je tvoj osvrt na naš grad? Šta je to što ti smeta, šta bi promenio, šta nam nedostaje?

Ja sam lokalpatriota. I zato sam malo subjektivan. Drago mi je što sam se baš ovde rodio i odrastao i volim Smederevo. Po mom mišljenju jako veliki problem je što smo mi pre svega industrijski grad, a nismo našli način da to kompenzujemo, tako da u isto vreme to bude i dobro mesto za život. Imamo ogroman problem sa inustrijskim zagađenjem, između ostalog.

Smederevo je bilo žrtva priličnog ekocida, zatrpavanja korita reke Jezave. To sada nije nešto što može da se vrati, ali ono što može je da se poradi na zaštiti onoga što je ostalo. Adekvatno pošumljavanje nam takođe treba. Ako ništa drugo, za početak da se naprave zaštitini pojasevi oko mesta gde je teška industrija.

Trebalo bi raditi na tome da se dobrobit građana stavi iznad profita, da se donesu odluke koje bi doprinele smanjenju štetnih emisija. Ja kao biolog prvo gledam vrste kojima se bavim i njihova staništa, ali kao čovek mislim i na to kako ljudi žive. Činjenica je da se ljudi razboljevaju od zagađenja. Zaslužuju da žive bolje i što se tiče standarda.

Ako se vratim na muziku, koja je meni mnogo više od hobija, mislim da Smederevu treba malo više takvih sadržaja. Više rokenrol kulture. Ima mesta gde bi moglo da se svira više nego sada. “Kulturno leto” je super, ima dosta raznih sadržaja. Ali nam treba više i češće. Još neki festival.

Tvrđava je mesto gde može više da se svira. Kada sam bio u srednjoj školi, tamo su dolazili su Kelti, Del Arno, pa čak i Prljavi inspektor Blaža i bila je super svirka. Bilo je više takvih dešavanja nego sada.

SDCafe.rs
foto: SDCafe / privarna arhiva