Kakav je bio Sretenjski ustav i zašto je smetao i Milošu i velikim silama?

Srbija obeležava Dan državnosti iz više razloga, a jedan od njih je u vezi sa donošenjem prvog našeg ustava.

Na Skupštini u Kragujevcu 1835. godine, 15. februara, potpisan je Sretenjski ustav. Napisao ga je, (u trenutku kada je jednoj novoj, modernijoj državi Srbiji na pomolu bio potreban takav akt) onaj koji zauvek počiva baš u Smederevu – Dimitrije Davidović.

Taj zadatak je njemu pripao jer je bio učen čovek.  Političar, diplomata, novinar, publicista, lekar, lični knežev, a potom i državni sekretar…

Rođen je čuvene, revolucionarne 1789. godine u Zemunu koji je tada pripadao Habsburškoj monarhiji. Školovao se najpre u srpskoj školi. Potom u Sremskim Karlovcima, Kežmaroku u Slovačkoj, Pešti u Mađarskoj, pa u Beču. Upravo tu je, 1813. pokrenuo prve novine na srpskom jeziku „Novine serbske iz carstvujuščeg grada Vijene“.

U Srbiju je prešao 1821. Sve u svemu, bio je i te kako najpozvaniji da se prihvati tako važnog posla kao što je izrada prvog srpskog ustava.

Međutim, akt koji je Davidović sačinio bio je preterano napredan i za Miloša Obrenovića i za velike sile. Njihovo je uređenje počivalo na feudalizmu. Smetalo im je do koje je mere, za one prilike, Ustav bio slobodan. A takav je bio jer ga je Dimitrije radio po uzoru na tekovine Francuske revolucije, odnosno na francuske ustavne povelje i belgijski ustav.

U tom trenutku, to ne samo da je bio prvi naš, već i prvi ustav na mnogo širem području u kontekstu evropskih prilika. Sadrži 14 poglavlja i 142 člana.

Suština Sretenjskog ustava je u tome što je on proklamovao podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Upravo to se i danas, 200 godina kasnije, smatra najvažnijim standardom demokratije. Za nas u 21. veku, to se podrazumeva, ali u ono vreme nije bilo tako.

Ustav je predvideo da vlast čine knez, državni sovjet i narodna skupština. Pri čemu knez i sovjet (koji bi odgovarao pojmu današnje vlade jedne zemlje) dele vlast. Sve to, kako bi bila bar donekle ograničena samovolja vladara, a stanovništvu garantovane lične slobode i prava.

Među njima su neprikosnovenosti ličnosti, nezavisnost sudstva i pravo na zakonito suđenje, sloboda da se ljudi kreću i nastanjuju, nepovredivost stana, pravo na izbor zanimanja i ravnopravnost svih građana bez obzira na njihovu versku i nacionalnu pripadnost. Takođe, Ustavom su ukinuti ropstvo i feudalni odnosi.

Međutim, kada je donet Sretenjski ustav, Srbija još uvek nije samostalna, već vazalna kneževina Osmanskog carstva. To je značilo da ovde ipak ništa ne biva, ukoliko se Porta tome usprotivi. Uz to, ni samom Milošu nikako nije odgovarao ovakav akt. Ali jeste mu na ruku išlo ono što je usledilo.

Naime, osim Turske, veliki pritisak su, protiveći se Sretenjskom ustavu izvršile Austrija koja se usprotivila jer nije imala ni svoj ustav i Rusija.

Rusi su čak taj ustav nazvali „francuskim rasadom u srpskoj šumi“ kao i fransusko – švajcarskom konstitucijom, a bilo je i zamerki na izbor boja srpske zastave jer su iste kao na francuskoj.

Umesto toga, Austrija i Rusija su „pogurale“ nametanje Turskog ustava rađenog na osnovu fermana. Ko razume, shvatiće.

Sretenjski ustav bio je „na snazi“ svega 55 dana nakon čega je ukinut, a njegov tvorac je pao u nemilost kneževu.

Povukao se u Smederevo gde je u siromaštvu, 1838. odnosno tri godine posle Sretenjskog ustava i preminuo.