Saša Đorđević Edi

SDCafe.rs: Da počnemo pitanjem koje obično ide na kraju: šta misliš o SDCafe-u i koliko često posećuješ naš portal?

Koliko je meni poznato, vaš portal je najstariji u Smederevu i pritom nezavisan, što je za svaku pohvalu i poštovanje. Tokom godina ste pokazali kako treba da se radi na pravovremenom i tačnom informisanju građana. To su razlozi zbog kojih sam sa vama svakodnevno.

SDCafe.rs:  Kada pomisliš na detinjstvo i Smederevo tada, kakve su ti prve asocijacije, sećanja i emocije?

Misli o detinjstvu lako razneže čoveka. Rado se i sa setom sećam tog nevinog doba, stare porodične kuće sa niskim karatavanom, crno-belog televizora i aluminijumskog lavora koji je veoma uspešno zamenjivao antenu, malog radio-kasetofona, prvog gramofona, ploča kupljenih novcem ušteđenim od užine, zidova prekrivenih posterima, stripova, igranja i druženja sa drugarima, predaka koji više nisu među živima… Ne idealizujem to vreme, život u SFRJ nije bio divan kao što se često može da čuje, ali sve je zaista bilo mnogo toplije i direktnije nego što je danas i ja sam srećan što sam odrastao u svetu potpuno drugačijem od savremenog.

Saša Đorđević Edi 1973.godine u Smederevu

1985. god

SDCafe.rs: Šta si najviše voleo kad si bio mladji u Smederevu?

Poligon kod kasarne, u mom komšiluku, kao savršeno mesto za igru. Osnovnu školu “Dositej Obradović”, u kojoj sam zaslužio “Vukovu diplomu” i trenirao tenis, rukomet i košarku. Sportski centar, gde sam gledao vrhunski boks i koncerte Zdravka Čolića, Generacije 5, Rokera s Moravu… Fontanu, gde si u toku dana sigurno mogao da pronađeš bilo koga ko ti je bio potreban, da vidiš drugove, simpatiju… Tvrđavu, koja je bila i ostala simbol našeg grada. A iznad svega roditelje, rođake i prijatelje, divne ljude koje sam voleo i onda i danas, bez ikakve razlike.

SDCafe.rs: Šta danas najviše voliš a šta ne voliš u Smederevu?

Volim što se mnogo mladih ljudi bavi sportom i mnoštvo klubova i teretana koji im to omogućuju. Vrsne smederevske muzičare raznih žanrova. Ulicu Kralja Petra I, koja podseća na neku rivijeru jer je u svako doba dana puna ljudi koji sede po kafićima ili šetaju. Moj kraj i komšije. I tvrđavu, naravno. Ne volim zagađenje, divlje deponije, gužvu i bahatluk u saobraćaju i parkiranju, vagon-cisterne sa gasom koje prolaze kroz šetalište i dečije igralište, prugu koja sprečava da tvrđava zauzme mesto koje joj pripada u srpskom turizmu, drogu o kojoj se govori na svakom koraku…

SDCafe:rs Šta bi pod obavezno promenio u Smederevu da si u mogućnosti?

Sistem parkiranja i režim saobraćaja u nekim ulicama i ostalo što sam napred naveo. Pored toga, mislim da je potrebno da Smederevo dobije profesionalno pozorište.

SDCafe.rs: Otkud nadimak Edi?
Nadimak sam dobio na plaži u Opatiji 1986. godine, kao pravi hevi metalac – po maskoti engleskog benda Iron Maiden.

SDCafe.rs: Otkud interesovanje za policijsku službu u kojoj radiš već jako dugo?

Život ponekad zaista ima čudan smisao za humor. Upisao sam gimnaziju da bih postao novinar. Krajem školovanja, kad je došlo vreme za upis na studije, nekoliko mojih školskih drugova se zainteresovalo za Višu školu unutrašnjih poslova u Zemunu, pošao sam sa njima i evo me u MUP-u već skoro tri decenije. U međuvremenu sam diplomirao na Kriminalističko-policijskoj akademiji. Umesto da pišem u nekoj redakciji, vodim dnevnik ili komentarišem utakmice, danas sam potpukovnik policije na pragu penzije.

SDCafe.rs: Očigledno je da si umetnička duša: sviraš, pevaš, pišeš, glumiš… Prvo nam reci šta se dešava sa tvojim bendom Patrias, ima li tu nekih novina?

Pre nego što je počela ova nesrećna pandemija, pripremali smo pesme za treći studijski album, rok operu i instrumentalni mini-album. Nažalost, ceh aktuelne situacije uglavnom plaćaju ugostitelji i muzičari, tako da je Patrias od marta prošle godine na pauzi. Jednostavno, ne vidimo smisao da se u ovakvim uslovima bavimo autorskom hevi metal muzikom. Šta će i kako biti u budućnosti, videćemo.

SDCafe.rs: Posle četiri romana koje si objavio, uskoro se očekuje objavljivanje tvog petog romana, reci nam nešto više o njemu?

Moram prvo da kažem da sam imao sreću da moje prethodne romane (Janičar, Ustanik, Četnik i Doktor) objavi veliki izdavač kakav je bio nedavno zatvoreni Evro Book. Doživeo sam u toj kući mnogo lepih trenutaka i od početnika postao književnik. Sada je sve mnogo lakše. Peti roman se zove Umetnik. U najkraćem, to je univerzalna antiratna priča o stradanju mladog rok muzičara koji je, spletom nesrećnih okolnosti, završio u ratnoj jedinici, na prvoj liniji fronta. Likovi u romanu nemaju imena, nacionalnu ili religijsku pripadnost, boju kože… Važna je samo njihova sudbina. U pregovorima sam sa izdavačima, očekujem da knjiga bude objavljena u prvoj polovini sledeće godine.

SDCafe.rs: U poslednjih nekoliko godina se aktivno baviš i glumom, u kojim si se sve serijama i filmovima pojavljivao?

Počeo sam 2017, na poziv prijatelja iz današnje Familija akšn prodakšn produkcije, u ruskoj seriji Ambasada. Od tada, pojavljivao sam se u skoro pedeset domaćih i stranih filmova, serija, muzičkih i reklamnih spotova kao statista sa zadatkom, kaskader, glumac i konsultant. Naročito sam zadovoljan ulogama u domaćim serijama Srce zločina i Jedini izlaz, engleskoj Miss Scarlet, domaćem filmu Prvi maj, australijskom Here be Dragons, američkom My son Hunter i statusom konsultanta za scene borbe u domaćem filmu Odluka. Učestvovao sam i u projektima kakvi su domaći Južni vetar, Oluja, Komšije, Državni službenik, Tajkun, Pevačica, Šifra Despot, Pet, Grupa, Kljun, Jazavac pred sudom, Heroji Haljarda, Psi laju, vetar nosi, Odluka, Hotel Beograd, Nebesa, 48 sati i 1 minut, bliskoistočnoj seriji Infiltration, egipatskoj Counter attack, američkim filmovima The Machine i Hellraiser, kineskom Belgrade Escape itd.

SDCafe.rs: Nešto potpuno novo i sjajno se očekuje a to je tvoj prvi film. Reci nam nešto o scenariju, kako je nastala ideja uopšte, o radnji filma?

Imao sam priliku da na snimanjima, na licu mesta, učim od velikih glumačkih i režiserskih imena naše i svetske kinematografije, sarađivao i družio se sa njima, napredovao sa svakim novim danom na setu. Stekao sam određeno znanje i samopouzdanje, što je dovelo do želje da radim na nečemu što bih mogao da nazovem svojim. Kao stari lokalpatriota, voleo bih da to bude prvi smederevski dugometražni igrani film. Početna tačka je pripovetka Leptir, o vodu bugarskih vojnika u okupiranoj Srbiji tokom Prvog svetskog rata, koju sam napisao sa životnom i umetničkom saputnicom, Jovanom Atanacković, a koju je 2019. godine objavio kučevski Centar za kulturu, u zbirci Čuvari zlatnog runa 3. Priča se svidela našem prijatelju Miroslavu Lakobriji, jednom od najboljih balkanskih stručnjaka za specijalne filmske efekte, koje je predložio da po njoj snimimo kratak film. U januaru prošle godine smo počeli sa pripremama i odlučili da radnju, zbog olakšanja produkcije, premestimo u postapokaliptičnu Srbiju 2027. Ubrzo nam se pridružio odličan glumac i divan čovek, Ivan Vučković, a organizaciju je preuzela kuća V-ART production iz Beograda, odnosno Vladan i Verica Jakovljević, naši dragi prijatelji i sjajni saradnici. Za njima, ekipi su pristupili mnogi glumci i ljudi koji rade iza kamere. Kako je raslo ljudstvo, tako sam ja proširivao scenario i na kraju smo došli do zaista ozbiljnog, bioskopskog filma. Biće to, žanrovski, postapokaliptična akciona drama sa religijskim, nacionalnim i folkfantastičnim elementima. Kinematografsko delo potpuno drugačije od bilo kog u tom žanru koji je do sada snimljen.

SDCafe.rs: Koje su lokacije za snimanje, čujemo da će biti dosta toga snimljeno baš u Smederevu?

Plan je da scene budu snimane u Smederevu, uglavnom u jednom vojnom objektu i luci Tomi trade, a delom i na ulici i u kućama prijatelja koji su to dozvolili, kao i u Dobrom Dolu, Drugovcu, Beogradu, Deliblatskoj peščari… Ostvarili smo dobru saradnju sa nadležnima u Gradu Smederevu, a nadamo se da će tako biti i sa Vojskom Srbije.

SDCafe.rs: Da li je tačno da ćeš i glumiti u svom filmu? Kada se očekuje početak snimanja i kada bi film mogao da bude završen?

Tačno je, imaću ulogu koja odgovara mom izgledu i temperamentu. Dobre role imaće i producenti, Verica i Vladan Jakovljević. U filmu nema klasične glavne uloge, pre bi se moglo reći da su u pitanju važne epizodne. Tumačiće ih Ivan Vučković, Vladica Milosavljević, Daniel Kovačević, Evgenija Eškina Kovačević, Mihailo Laptošević, Jelica Kovačević, Aleksandar Gligorić, Predrag Kotur, Aleksandar Lazić i drugi. Manje uloge ostvariće i neki naši dobri prijatelji, iz Smedereva i drugih gradova, čija su zanimanja daleko od sveta filma, a za koje verujemo da će vrhunski da obave zadatak. Snimanje bi trebalo da počne tokom leta sledeće godine, ako okolnosti dozvole. U tom slučaju bi premijera mogla da se očekuje na proleće 2023.

SDCafe.rs: Imaš neverovatnu energiju i interesovanja. Ima li nešto što nisi uradio u životu a želeo bi?

Nisam vozio auto trke, a oduvek sam želeo. Ne vozim motor i žao mi je što je tako. Sviram bas, a voleo bih da naučim i solo gitaru. Voleo bih da napravim film koji će da učestvuje na festivalu u Kanu, Veneciji, Berlinu, Puli, Nišu, na FEST-u…

SDCafe.rs: U ovo ludo vreme, kakav bi savet dao ljudima koji pokušavaju da se duhovno pronađu i rade stvari o kojima sanjaju, očigledno imaš za to recept?

Često se govori o Američkom snu, prilici za ostvarenje najsmelijih snova, koju pruža samo velika zemlja preko okeana. Ja sam siguran da postoji i Srpski san, šansa da se i ovde urade lepe, velike i važne stvari, da čovek ostvari ambicije, da budućim naraštajima ostavi tragove svog postojanja, na ponos svom potomstvu i čitavoj naciji. U tom smislu, čovek treba da radi najbolje što može, da daje sve od sebe i čeka svoj trenutak uspeha. Sa druge strane, treba svakodnevno pronalaziti sreću u sitnicama, pružati ljubav i pažnju bližnjima, pomagati kome god i kad god se može. Svako treba da teži da bude koristan član porodice i društva. Dobrota je najbolji način da se ispuni duša.

foto: SDCafe.rs/privatna arhiva