Najteže je ispuniti obećanja koja sami sebi damo u mladosti jer smo tada, po pravilu najambiciozniji i u planovima najzahtevniji. Miloš Pržić uspeo je ostvari svoje najvažnije zavete. I nikada nije dozvolio da ga kroz život obeleži ono po čemu se, slep od svojih prvih dana, od drugih razlikuje. Niti da ga posmatraju kroz sve ono što ne može, već da se, naprotiv, bori onim što može, ume, u čemu je odličan. Živi aktivnije nego većina ljudi bez hendikepa. O tome kako je maštao da putuje svetom, a onda ipak odlučio da „spusti sidro“, odrastanju sa invaliditetom, školovanju, potrazi za poslom i smislom, muzici, Italiji i Smederevu, ovoga puta govori za SDCafe.rs.
SDCafe.rs: Miloše, nezaobilazna tema na početku ovakvih razgovora vraća naše sagovornike u detinjstvo, ali u tvom slučaju, to nije bilo samo uobičajeno odrastanje, zar ne?
Klasična je priča. Ja sam nedonošče iz inkubatora. Lekari su zaboravili da stave zaštitu i ja sam oslepeo. Podršku porodice sam uvek imao. Nisam bio sputavan i mogao sam da iskusim sve što i svako dete. Da se jurim, igram žmurke, padnem. Valjda sam zato i mogao zdravo da razmišljam o onome što mogu ili ne mogu u životu. Sve je to odredilo moj dalji put.
Nepopularno je to reći, ali ako u bilo čemu podržavam evropske projekte, onda je to ta deinstitucionalizacija. Zato što je školovanje u zemunskoj školi za slepe, bilo osam godina robijaškog života.
Svi kažu da smo mi tamo na sigurnom. Jeste, ali dok su moji vršnjaci posle škole po ciči zimi mogli da odu kući na maminu toplu supu, niko ne zna i ne veruje da smo se mi tamo smrzavali jer je grejanje uključeno tek tog dana. A trebalo je provesti tamo po 24 sata. Nije to bilo lako niti je sve na tacni, kako se misli.
Posle tih osam godina sam odlučio da se vratim kući. Upisao sam Gimnaziju i trebalo je prilagoditi se.
Svet funkcioniše onako kako većina smatra da treba, a to je – vizuelno. Tu nema mnogo filozofije. Prilagodiš se ili ne. Plivaš ili potoneš. Ja se zovem Miloš i to je tako. Slep sam i to je tako. Nisam dozvolio da me to obeleži.
SDCafe.rs: Kako si uspeo, ko je tu bio presudno važan? Ti i tvoja volja, porodica ili vršnjaci? Ili je potrebno da se sve to sklopi?
Verovatno mora sve to zajedno. To je pubertet, čovek misli da ga niko ne shvata, razmišlja crno – belo. Sva ta deca su u istim problemima, a niko neće to da prizna. Ko je tu najviše „izvukao“ stvar, ne znam.
Znam različite primere dece sa invaliditetom koja nisu uspela da se izbore. Oni danas žive, kako se to kaže – inkluzivno, ali su razmaženi, prezaštićeni, puni sebe, smatraju se nedodirljivima.
Ja sam učen da ne stavljam sebe u prvi plan, da sve sagledavam iz ugla nekog drugog. Kroz srednju školu sam te „internatske“ manire izbacio i počeo da funkcionišem onoliko normalno koliko to može. Uvek će se po mojim pokretima videti da ne vidim, ma koliko ja učio kako da se ponašam.
Znate, decu koja nemaju taj problem ne učite posebno nekim stvarima jer oni vide kako izgledaju uobičajeni pokreti, stav i slično. I uvek postoji nešto što će odavati moj invaliditet i od čega će sredina da se manje ili više plaši i zazire.
S tim treba živeti. I koliko god je moguće davati ljudima na znanje da to nije ništa strašno. Sve drugo ide spontano.
SDCafe.rs: Da li si bio prihvaćen u Gimnaziji?
Da. Bio sam prihvaćen i nedavno smo imali 15 godina mature, drago mi je što su ti moji drugari sazreli u ljudine. Ne samo kako se ponašaju prema meni, već njihov odnos prema svetu i svemu ostalom. Kasnije na fakultetu su svari išle dosta lakše. Bilo je više ljudi, tu svako može da pronađe grupu za sebe.
SDCafe.RS: Koliko je bilo teško tokom školovanja obezbediti sredstva za učenje, kako si se snalazio? Kako si postizao isto što i ostali vršnjaci?
To su zanimljive stvari u smislu napredovanja tehnike. Ja sam u srednjoj školi morao sve da skeniram. Tada to nije moglo da bude kvalitetno. Najčešće se brojevi strana ne skeniraju što je bio dodatni problem. Imao sam laptop na časovima u vreme kada su oni bili retkost i svima je to bilo zanimljivo.
Ali, kad profesorka kaže koju stranu da otvorimo, pa počne da čita, dok ja to pronađem, oni su otišli na drugu vežbu. A ja sam prvu propustio jer ne mogu da slušam na obe strane pošto na računaru koristim govorni program. Možda mi ocene zato nisu uvek bile baš najbolje. A možda je trebalo da učim još više.
Na fakultetu je literatura već postojala ugavnom spremna. Svega je bilo u elektronskoj formi. Sada je sve još dostupnije, mnogo lakše je uz skener i programe doći do literature. Iako ja mislim da će i u 21. veku, čovek koji ne vidi, ipak morati da se dovija na neke načine.
SDCafe.rs: Diplomirao si na Filološkom fakultetu u Beogradu na grupi za italijanski jezik i književnost. Zašto si za studije odabrao baš to?
Ja sam 2001. godine otišao u Kastel Fidardo na takmičenje iz harmonike. Tada sam važio za nekoga ko će da nastavi da se bavi muzikom. Izjasnio sam se da ću se baviti jezikom tek u osmom razredu, nakon što sam pročitao Žitije Ćirila i Metodija.
Nešto mi se desilo dok sam čitao tu knjigu. Niko me tog jutra za doručkom nije ozbiljno shvatio kada sam roditeljima rekao da ću se baviti jezikom. Mislili su da je to samo jedna dečija ideja.
Ali ja sam počeo da se raspitujem, spremam prijemni, sve manje se bavio muzikom. Kada su videli da to nije samo priča, roditelji su me podržali.
Dok sam se spremao za to takmičenje u Italiji, bio sam šesti razred osnovne škole, četvrti razred niže muzičke. Otišao sam u Italiju, čuo jezik i te ljude i sebi kazao da ću jednoga dana taj jezik poznavati. To mi je bila želja. Nekako sam se sebi zavetovao na to.
Tih dana sam polako prestajao da budem dete. Tada sam na sebi osetio i ljudsku sujetu drugih, bio sam do tada u zabludi da niko ne bi želeo da prevari dete. Čuo sam ja za sve to, ali sam do tada mislio da se to dešava samo drugima.
Ti profesori koji su mene spremali i navodno mi pomagali, u stvari su me sabotirali da bi neki drugi prošli. Naravno, to za italijanski tada nikome nisam rekao jer to ne bi bilo ozbiljno shvaćeno. Međutim, godinama kasnije, došla je i prilika koju sam čekao.
U Gimnaziji, od druge godine smo subotom, fakultativno imali italijanski koji nije ni ulazio u prosek. Ali za mene je to bila šansa da počnem da ostvarujem ono što sam sebi obećao. Ostalo je istorija, što se kaže.
SDCafe.rs: Posle studija, usledio je trogodišnji odlazak u Trst, na master. Kako je to izgledalo?
Da, 2012. sam otišao u Trst. Prevodilaštvo me je privlačilo jer je za mene to bila mogućnost da se putuje po svetu. Istovremeno, oduvek sam voleo sve što ima veze sa vojskom i da nisam slep, sigurno bih se bavio nečim što ima veze sa tim. Ispostavilo se da će master rad spojiti ta moja dva, naizgled suprotstavljena interesovanja.
Jer, kada sam 2015. završio master rad to je bio prevod tekstova na temu konstrukcije i dizajna ratnih brodova i podmornica. Ja sam Smederevac, mi dunavska deca volimo širinu. Otišao sam u Trst, gde je takođe izražen lokalpatriotizam i ljubav prema Jadranu, kao kod nas prema Dunavu.
Pomorstvo me je privlačilo, a kako sam imao drugare koji su studirali inženjerstvo brodogradnje, sve se sklopilo. Sećam se da me jedan od profesora, Slovenac, u šali pitao zašto bi Srbin pisao o ratnom pomorstvu. Uz to još – fililog.
Specijalizacija u prevodilaštvu podrazumeva usavršavanje za određenu oblast. Tu birate za šta ćete biti najstručniji, kojom ćete terminologijom najbolje ovladati. Tokom mastera, svi su jurili pravo i ekonomiju. Ja – vojnu oblast.
SDCafe.rs: Nakon toga verotano započinje potraga za poslom što je, samo po sebi izazov za filologe, a kamoli za osobu sa invaliditetom. Kako je to teklo?
Ja sam od 2015. do 2018. tražio posao. Nije sve išlo glatko. Radio sam u Regionalnom centru za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju u Smederevu dve godine. Bilo je to fino iskustvo, ali nalaženje posla je uvek bilo problematično.
Prvo, zato što svi traže prethodno iskustvo. Kada se uz to još ispostavi da je kandidat osoba koja ne vidi, poslodavci ne idu dalje u bilo kakav razgovor.
Ja sam potpisao ugovor sa jednom prevodilačkom agencijom da sa njima radim honorarno, dan danas, nas taj ugovor vezuje, a ja nisam od njih nikada dobio nikakav zadatak. To traje već sedam ili osam godina.
SDCafe.rs: Da li su, po tom mišljenju tu u pitanju stereotipi i predrasude ili nešto drugo?
Ljudi se nečega boje. U medijima se dosta govori o diskriminaciji. Možda ima i straha od toga da te nesvesno, nečim ne povrede. Ili da im navučem novinare na vrat. Možda se prosto plaše te odgovornosti. Nisam nikada uspeo da do kraja dešifrujem to jer je bilo najrazličitijih reakcija. Od onih da jedva čekaju da te zaposle i više se ne javljaju na telefon, do onih koji misle da taj posao iz raznih razloga koje nabrajaju, ne bi bio za mene.
SDCafe.rs: A onda se dogodio preokret. Dobio si posao na Institutu za književnost i umetnost. Tamo si sada istraživač saradnik. Kako su se ta vrata otvorila?
Bilo je upražnjeno mesto. Neko mi je poslao mejl da se prijavim. Da li su me hteli baš zato što sam OSI ili sam kontaktiran slučajnim izborom, ne znam. Nisam se u početku osećao kvalifikovanim. Taj posao podrazumeva proučavanje književnosti, a ja sam učio jezik, ne toliko književnost na studijama. Ali snašao sam se.
Na razgovoru za posao su me pitali šta je bila tema za master rad. Ja, koji sam do tada bio ponosan na to što sam zbog istraživanja za master bio na najvećem evropskom nosaču aviona, spuštene glave odgovorio sam da su u pitanju brodovi i podmornice.
Međutim, profesor je to video kao mogućnost da radimo nas dvojica tekst o ratnim plovilima u italijanskom futurizmu! Rečeno mi je od prvog u mesecu dođem na posao i to je bilo to. Uslov je, naravno, bio da upišem doktorske studije. Sada sam na trećoj godini.
Pišem polako doktorsku tezu “Identitet i alteritet u trima italijanskim putopisima o slovenskom Balkanu i njihova recepcija na istočnim obalama Jadrana”. Ima tu zanimljivih stvari, hoću da izučim kako su nas Italijani gledali kroz istoriju, pre svega kroz književnost. Pisao sam i neke radove na temu Ariosta, Dantea, kroz tu prizmu pogleda na Balkan, to trenutno radim.
SDCafe.rs: Šta bi, od tih naučnih radova trebalo izdvojiti? Šta ti smatraš važnim?
Interesantno je nešto čime se posebno bavim. To su italijasko – balkanske književne i kulturne veze. Ono što sam pisao jeste upravo ono na šta se najviše koncentrišem i u doktorskoj tezi – Alberto Fortis koji je prvi zapisao stihove „Hasanaginice“.
Pisao sam o Brunu Bariliju, ocu Milene Pavlović Barili koji je isto putovao po Srbiji kao ratni dopisnik u vreme Balkanskog i Prvog svetskog rata. I voleo je Srbe kada to u Italiji, koliko god nam u neko drugo vreme bili saveznici, nije bilo baš popularno.
Tu je i Đuzepe Barbanti Brodano koji je ratovao protiv Turaka na našoj strani 1876. godine ali je prilično nepoznat javnosti. U Srbiji se slabo pisalo o njemu, iako je on pisao hvalospeve o nama, čak dosta nerealne. To je moja sfera naučnog rada trenutno.
Spremam i jedan rad za naučni skup u Zagrebu u oktobru. Isto se tiče Fortisovih postulata – morlakizam kao koncept primenjen na jednog hrvatskog autora. Radi se o multikulturalizmu u Dalmaciji i u smislu mletačke vladavine, veza Dalmacije, Austrougraske… Tu su, naravno, Srbi, Hrvati i svi ostali koji su u to vreme živeli u Dalmaciji i ti identitetski problemi koji se javljaju u toj knjizi.
SDCafe.rs: Da li si možda ustanovio i neku vezu između Smedereva i Italije?
Plan je da se malo više time bavim kada završim disertaciju jer ima materijala. Kod Ariosta se pominje grad za koji neki smatraju da je Smederevo jer je on pisao početkom 16.veka. Tada je Smederevo još uvek bilo relativno novo.
Jeste 1459. ono palo pod Turke, ali baš zato što je on pozivao ceo hrišćanski svet da ratuje protiv Turaka, postoji mogućnost da je on, kada pominje tvrđavu koju je zvao nuven grado, u stvari govorio o Smederevu.
Onda, postoji čuvena bugarštica kao najstariji zapis jedne srpske pesme „Orao se vijaše nad gradom Smederevom“ koju je našao i zapisao Italijan, Ruđero de Pačijenca, tako da ima dodirnih tačaka.
Da li toga ima i u kasnijem vremenu, treba više itražiti. Svakako, pominje Smederevo i Đuzepe Barbanti Brodano, pominje se i kod Fortisa ali u prepisu putopisa nekog Antona Vrančića s kraja 15. veka. Baš iz vremena nedugo nakon pada pod Turke on je putovao iz Budimpešte u Jedrene. Tada je prošao kroz Smederevo koje opisuje kao prilično ruinirano nakon rata i osvajanja. Tekst je na latinskom.
SDCafe.rs: Možda postoje i neke veze na osnovu razvijene trgovine koju je sa Dubrovnikom i Mlečanima imala smederevska prestonica?
Ima ih sigurno. Nisam detaljnije proučavao Dankonea, on je dosta bio u kontaktu sa despotom Đurđem. Pa sa Sorkočevićima, od kojih je Paskoje Sokorčević bio sekretar despotov tokom cele njegove vladavine, on je Dubrovčanin.
Sve to ima veze. Smederevo je u Dankoneovim ili zapisima Silvija Pikolominija koji je kasnije postao i papa. Negde se Smederevo pominje i indirektno.
Neki profesori iz Mađarske su me molili za pomoć kada su pokušavali da protumače pisma koja su našli. Tu se pominje da je neki Italijan prolazio kroz grad koji je mađarski nazvao Šendrev. Sa takvim imenom, postoji i grad u Mađarskoj. Ali, on navodi da su tamo pili vino, a kraj sa tim nazivom u Mađarskoj nije vinogradarski, pa smatraju da bi to moglo da bude Smederevo.
Ima svakako mnogo materijala, ali sve to prvo treba srediti, dokumentovati pa tek onda pisati o tome opširnije. I uradiću to sigurno.
SDCafe.rs: Ono što tebe na čitavom dosadašnjem putu prati jeste i muzika, od najranijeg uzrasta. I tu si bio veoma aktivan, sviraš više instrumenata, koliko uspevaš da se posvetiš tome?
Da, ja sam u međuvremenu bio veoma aktivan i u Smederevu. Kad god sam tokom školovanja dolazio, uvek me je čekalo neko gostovanje sa Gradskim ansamblom narodnih igara i pesama. Išli smo u Poljsku, Češku, Portugal, Rumuniju, po Srbiji svuda. Sviram duvačke narodne instrumente i harmoniku s tim što sam je sveo na minimum jer nemam vremena, a i teška je.
Svaki od tih instrumenata ima nešto što ona druga dva nemaju. Harmonika je naš usvojeni instrument. Frula je tradicionalna, kaval je malo egzotičan ali istovremeno nama blizak. Ne vladam vrhunski ni jednim, ali zvuči to sasvim solidno kad sviram.
Sviram i dalje, povremeno, za naš gradski ansambl. Kad god je neki veći koncert i kada me pozovu. Bar po nekoliko koncerata godišnje. Takođe, sviram i na raznim događajima u gradu.
SDCafe.rs: Šta je uticalo na to da muziku malo ostaviš po strani, zašto to nije bila opcija za profesiju? Da li su neprijatnosti koje si ranije spomenuo uticale na to?
Nisam o tome previše razmišljao, ali možda jeste ostao taj gorak ukus. Presudno je bilo to što su mnogo veća ograničenja u muzici. Šta sam ja mogao da radim da sam završio srednju ili muzičku akademiju? Pa ja imam drugare koji su profesori muzike, žive tako što sviraju po kafanama. A ja sam od toga bežao, nije to način života koji sam želeo.
SDCafe.rs: Uz sve to, pronašao si vremena i za sport, zar ne?
Da, trenirao sam džudo. Borilačke veštine su mi bile interesantne. Bilo mi je zanimljivo kad gledamo filmove o Brus Liju, tako sam se kao klinac zainteresovao. Kasno sam počeo da treniram jer sam u osnovnoj školi bio u Zemunu. Kada sam bio srednjoškolac, hteo sam na neki sport. Džudo mi omogućava da ravnopravno učestvujem jer je to kontaktni sport. Dve godine sam ovde trenirao i još dve u Trstu.
Ja ću da nastavim ovo što radim u Institutu. Odgovara mi jer tu ima napredovanja. Akademska karijera ima svoje šanse. Deluje kao mirna luka naspram vršljanja po svetu koje sam nekada želeo. Ali ipak se i ovde putuje, ima stručnih susreta u inostranstvu. Ono gde vidim sebe je ovako nešto.
U godinama sam kada trebada razmišljam o osnivanju porodice. Ovakav posao mi dobro dođe. Toliko toga postoji neobrađenog, neprevedog, ima šta da se radi. Na primer, mi nemamo naš prevod Kazanovinih memoara, imamo iz vremena srpsko – hrvatskog jezika. Nastavio bih da radim na našim književnim vezama. Možda bi bilo lepo otići kao gostujući profesor u Italiju. Mene su u Rijeci zvali da upišem doktorske. Nisam tada hteo. Sada mi je žao zbog toga.
SDCafe.rs: Kako tebi, Smederevo u ovom trenutku izgleda? Kako se osećaš u našem gradu? Šta bi trebalo da bude bolje, drugačije?
Smederevo ima tu karakteristiku da uvek ostaje po nečemu nepoznanica. Uvek ima nešto što niste znali pre o tom gradu. Uvek se mi ovde i delimo među sobom, po raznim kategorijama. Bez obzira na to, mi smo, nekako – mi. Uvek ima nešto pozitivno da se otkrije. I kada u naš grad ljudi dođu iz drugih krajeva, već posle jedne ili dve generacije, oni se asimiluju. Poprime naglasak, način života, a to se ne dešava u drugim sredinama. Samo u Smederevu.
Šta bih voleo? Brod do Beoegrda!
Smederevo nije pristupačno za nekog ko ne vidi. Da je taksi skuplji, mi bismo se mnogo teže snalazili u gradu. Nedostaje mu pristupačnost u fizičkom smislu. OSI sada žive normalno i još više se oseća potreba da se kreću. A možda nam fali i da mi kao Smederevci generalno svi manje kukamo. I biće nam za nijansu bolje.
SDCafe.rs: Da li si aktivan u ovdašnjim udruženjima osoba sa invaliditetom?
Jesam, koliko mogu. U Upravnom sam odboru Saveza slepih, član sam Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom Smederevo. Preko njih sam korisnik usluge personalne asistencije. To je dobra stvar, važno je što je kod nas zaživelo. Žao mi je što ne mogu da se aktiviram više, ali nemam vremena. Posao je prioritet.
SDCafe.rs