Ponekad je i namanji, slučajni podsticaj dovoljan da ono što u sebi nosimo, a čega nismo ni svesni, preraste u nešto izuzetno. O tome svedoči priča naše sugrađanke Lidije Petrović Janković. Ni njeno formalno, fakultetsko obrazovanje, niti ono čime se ranije u slobodno vreme bavila, nisu imali dodirnih tačaka sa onim što sada radi. Ali, kada u sebi nosite dar, on strpljivo čeka svojih pet minuta. A kada ih dočeka, nastanu Lidijine rukotvorine…
SDCafe.rs: Lidija, mnogi Smederevci i Smederevke imali su prilike da vide šta ti sve danas praviš, ali, šta je bilo prvo što si napravila i kada je to bilo?
To je bilo u studentskim danima. Iz dokolice sam kupila fibro masu i to je bilo prvo što sam napravila, od gline sam uradila nakit. Nije tu bilo mnogo nekog angažovanja, pomalo u slobodno vreme i tako je godinama to trajalo. Prvi pomaci ka tome da se okrenem slikarstvu su bili kada sam se vratila u Smederevo 2011. godine. Upoznala sam Dušanku koja je bila u ateljeu Valer koji sada na žalost više ne postoji. Tamo sam provela dragoceno vreme koje je uticalo na moj rad, stvaralaštvo, moj život i celokupnu ličnost. Dušanka je bila neko od koga sam imala apsolutnu podršku i zaista je verovala da ja mogu mnogo toga da ostvarim, a to nam je potrebno kad imamo talenat. Ja sam imala talenat koji je bio zanemaren. Ni moje obrazovanje ni slobodno vreme nije išlo u tom pravcu. Studirala sam novinarstvo, po struci sam novinar komunikolog i nakon studiranja sam se kratko time bavila, a tako sam i upoznala Dušku. Kada smo se nas dve spojile, radile smo sve vreme. Šest godina sam provela u ateljeu, tu sam napravila prvi iskorak ka slikarstvu, a povod je zapravo bio da mi je drugarica donela patike koje su imale neku falinku i to je trebalo nekako zamaskirati. Imali smo boje za oslikavanje tekstila i tako je sve počelo. Onda se rodila ideja da bih to mogla da prenesem i na nešto drugo – došle su pantalone koje sam oslikala da pokrijem fleku, a posle toga sam počela da oslikavam čarape. Evo, do dan danas to traje i te čarape su nešto što izaziva najviše pažnje kod ljudi kada izlažem uživo kao i na društvenim mrežama.
SDCafe.rs: I verovatno ne postoje dva ista para. Sve i da želiš potpuno isto da ponoviš, pretpostavljamo da je to nemoguće?
Da, to je nemoguće i ja to uvek i naglasim. Prosto, boje nisu uvek iste, ne može da se dobije potpuno ista nijansa, a i ne koristim šablon već crtam slobodnom rukom tako da je to neponovljivo. A i trudim se da nešto izmenim, da uvek bude malo drugačije ili oni dođu sa nekom svojom idejom. Tako se u stvari i razvio moj posao, tako što su ljudi dolazili sa raznim idejama. Mnogi su jako kreativni, samo nemaju mogućnost da to i izraze, ali nađu nekoga ko može.
SDCafe.rs: Čarape, torbe, nakit, po tome si prepoznatljiva, šta još sve praviš? Šta nas sve čeka ako zavirimo u “Lijin kreativni ćošak”?
Fokus je na oslivanju garderobe, to mi je i primarna delatnost. Može sve da se oslika, od čarapa pa do većih komada kao što su pantalone, majice. Cegeri takođe, a tako je počela i priča u vezi sa šivenjem. Ja sam imala ideju da oslikam upotrebne predmete i to me je “povuklo” da šijem. Nikoga u porodici nisam imala ko je znao da šije, niti sam ja pre toga ikada to probala, nisam išla na kurseve, sve sam sama naučila. Ravan štep mi je bio neophodan, to je bilo i jednostavno, da sašijem ponešto za neke svoje potrebe. Posle su i ljudi počeli da traže gumice za kose, šnale, cegere, novčanike. Stvarno ima svačega. Polimernoj glini sam se skoro vratila, ne znam zašto, isto tako spontano. Htela sam da napravim ukrase za Novu godinu, pa ponovo eto nakita. Ispalo je dobro.
SDCafe.rs: Šta se najviše traži?
Čarape i nakit. Mada, ljudi imaju razne ideje, nekada imaju ideju da oni meni pošalju nešto svoje pa da ja to restauriram i napravimo nešto novo. Nađe se uvek neka kombinacija. Ali, ja zaista u svemu uživam. Nekada me uhvati pet dana samo da šijem. Nekad se desi da ima dosta posla, a meni dođe da radim baš tada nešto drugo. Uživam svakako.
SDCafe.rs: Lidija, ovo su neizvesna vremena, kako neko, danas, sakupi snage i hrabrosti, pa rizikuje, odbaci posao u uobičajenom smilsu te reči i okrene se tome da pravi nešto što ipak nije roba široke potrošnje, što ne kupuju baš svi?
Mnogo je faktora, ali presudna je bila podrška. Ja sam uvek bila neko ko može da radi pet poslova, uvek rastrzana između tog “tradicionalnog posla” u smislu da radim za nekog ko će me prijaviti, da ću imati staž i sve ostalo uz to, a ovo sam sve posmatrala kao hobi. I to je nekako društveno nametnuto, taj stav da ako se neko bavi nečim takvim, kreativnim, onda je to nešto iz ljubavi, samo za sebe i od toga ne može da se živi. Ali sa druge strane, moj suprug je verovao da mogu da radim samo to i uvek je bio mišljenja da treba samo tome da se posvetim, da ne gubim fokus na neke druge stvari. Prelomni trenutak je bio kada smo dobili dete. Ja svakako posle toga ne bih mogla da nastavim da radim dva posla. Ali, tu je trebalo od nečega što je bilo usput, sada uploviti u preduzetničke vode. Tu sam imala podršku drugarica koje su već u tome. Zapravo, nije to ništa toliko teško i komplikovano, potrebna je neka finansijska potpora, ali ne prevelika. Država i grad dodeljju subvencije za otvaranje firme i meni je to bila velika olakšica, otprilike, iznos koji se dobije pokriva godinu dana stabilnog poslovanja, dakle imala sam toliko vremena da se snađem. Pristisak društva jeste takav da treba da robujemo ustaljenim stavovima, da završimo školu, osnujemo porodicu i imamo „siguran“ posao. Da, sve to ima svoj tok, ali nismo svi rađeni po šablonu. Meni je drago što sam preduzela taj korak i to nije kraj, to je velika borba. A i šta je stalan, siguran posao? Ljudi negde godinama rade, pa se firma ugasi, fabrika ih otpusti. Meni se čak i to dogodilo. Dok sam još studirala imala sam dobar posao, dobila sam ugovor za stalno, sve je bilo super, samo su nam u jednom trenutku rekli da od sutra više ne postojimo, potpisali smo raskid ugovora i to je to…
SDCafe.rs: Nedavno si dobila i Sertifikat koji potvrđuje autentičnost i vrednost tvog rada. Objasni nam detaljnije koliko je to važno i šta to znači za tvoj posao?
Za umetničke zanate sam dobila sertifikat, tačnije za oslikavanje tekstila i nakita. Izdaje ih Ministarstvo privrede i za to sam slučajno saznala, preko Fejsbuka imam dosta prijatelja koji imaju sertifikate. Funkcioniše tako što se konkuriše, a onda čekate da komisija izađe na teren, što je zaista bilo prijatno iskustvo, jako su bili fini i prijatni. To su ljudi koji izuzetno cene to što se dešava po Srbiji po malim, zanataskim radionicama. Eto, mogu da kažem da sam se podigla za lestvicu više. Imam novo zvanje s obzirom na to da mi to nije primarni posao i da moje obrazovanje nije išlo u tom smeru.
SDCafe.rs: Da li to vama, koji imate sertifikate, donosi još nešto, da li ste deo neke mreže, da li vas država posebno promoviše…?
Olakšava, svakako. Rečeno mi je da kada izlažemo, možemo dobiti bolja mesta ili po povoljnijoj ceni, takođe, država vodi računa da svi koji imaju sertifikat dobiju umanjenje poreza i doprinosa, oslobođeni smo fiskalizacije što je takođe veliko olakšanje.
SdCafe.rs: Tvoje radove smo, osim na mrežama, često viđali na izložbama i okupljanjima, da li si zadovoljna reakcijom drugih?
Jesam. Koliko vas ljudi vide, toliko ima posla. Skoro smo izlagali na trgu bio je Ava karavan i stvarno je bila dobra posećenost, pozitivne reakcije, interesovanje. To nam je sve važno, da cela atmosfera bude dobra. I Smederevu to treba očigledno. Kreativni trg se dešava jednom godišnje, ako uspemo da se organizujemo pa ljudima to nedostaje. Ja sam zadovoljna, onoliko koliko toga dana uložim u društvene mreže, u predstavljanje toga što radim, toliko će posla i biti. I bitno je da umetnik stalno prima povratne utiske. Mislim da nam je isto kao i svakom drugom preduzetniku, frizeru ili piljaru. Naravno, šišamo se malo češće nego što naručujemo oslikanu garderobu, hranu kupujemo svaki dan, ali sve to ima proporciju i može da se uporedi. Svi mi moramo svojim radom da se dopadnemo i da zadržimo mušteriju.
SDCafe.rs: Postoji li organizacija, neko mesto gde možemo sve vas da nađemo i vidimo šta vi sve to stvarate?
Sigurna sam da bi se mnogo kreativaca uključilo u to i da bi podržali ideju zajedničkog prostora za izlaganje, prodaju i rad. Imamo po gradu više praznih objekata koji bi došli u obzir. Sigurna sam i da mnogi naši sugrađani traže upravo takve poklone za razne prilike, koji cene umetnost i koji su umorni od običnih poklona. Skoro sam imala situaciju da su tražili poklon za učiteljicu, a nisu želeli da joj kupe vaučer, parfem ili da kupe poklon u radnji, želeli su nešto posebno, unikatno, što će pokazati to koliko im je neko drag. Mislim da bi to moglo da se izvede. Sada nemamo takvo mesto i koliko znam, nismo ga imali nikada. Imamo kreativce, ali ne i taj jedan, zajednički prostor koji bi okupio sve nas i gde bi naši sugrađani mogli da vide šta sve to ti ljudi prave. Nema ni udruženja kreativaca. Mislim da je izvodljivo samo je potrebna dobra volja i organizacija. Stalno razgovaramo o tome kada smo na izložbama ali sve ostane na tome, na našim pričama.
SDCafe.rs: Da li je to ujedno i ono što ti, kao umetniku smeta u Smederevu?
Smeta mi pasivnost. Mi ćemo se sastati, izložiti radove, konstatovati kako nemamo prostor da se okupimo i zajedno delujemo i sve će se završiti na priči. Ja se nadam da će se to promeniti i radim na tome da se malo pokrenemo. Ja sam od 2011. do 2016. bila u ateljeu, to je bio veoma aktivan period, imali smo razne događaje, bio je projekat koji se zvao “Protokol”, izlagali smo po kafićima, stalno smo pravili razne izložbe, među njima i dečije čime smo ih ohrabrivali i vrednovali talenat. Naš grad je lep, ima potencijala, ali nam fali akcija i voljna sam da to promenimo, našla sam ljude koji razmišljaju kao ja i nadam se da ćemo uspeti. Evo, koristim i ovu priliku da pozovem ljude da se udružimo, da se nađemo, poradimo na nekoj ideji, sigurno znaju nekog ko se bavi ručnim radom, nekog ko je preduzenik, kome treba podrška, a ako je nekome potrebna bilo kakva pomoć, podrška, savet – tu sam.
SDCafe.rs: Šta dalje? Kakav je, što bi se reklo, biznis plan?
Kratkoročno, plan je da se zadržim na svemu ovome, ništa neću prestati da radim jer sve ide u dobrom smeru. Dugoročni plan bi bio da možda pokrenem kreativne radionice. Dugo sam, dok sam bila u ateljeu radila takve stvari, to mi nedostaje. To bi mi možda bio način i da stvorim neki svoj kolektiv, da malo više budem u interakciji sa ljudima jer inače radim od kuće, nemam poseban, izdvojen prostor za rad. Nemam ni radno vreme, tu sam sa porodicom i sve to ide nekako u hodu. Volela bih da imam neki svoj kreativni kutak gde bi ljudi koji žele da vide umetnost i gde bi oni koji se umetnošću bave, mogli da dođu pa da zajedno ostvarimo neku interakciju.
SDCafe.rs: Kada se osvrneš, znači li to da si zadovoljna? Nije bilo kajanja?
Nisam se pokajala. Preispitujem se svakoga dana, naravno, za mnogo stvari. Ali nisam zažalila. Drži me strast prema tome što radim i istrajna sam osoba. U novinarstvo se ne bih vratila. Nisam se pronašla tu, u toj mreži vrednosti, načinom na koji se radi taj posao, sve je izgubilo smisao, radila sam u pisanim medijima, na radiju i televiziji. Radio mi je nekako bio najdraži, ali sve ono što sam učila u školi je potpuno drugačije u praksi. Mi smo na fakultetu radili ozbiljne članke, istraživanja ozbiljna pre nego što stanemo pred mikrofon i bilo šta kažemo. Danas je to više neka opuštajuća tra-la-la priča. Izgubilo je dublji smisao. Eto i protiv čega se mi danas u Srbiji borimo. Borimo se protiv toga što nacionalne frekvencije počivaju na pogrešnim vrednostima, potpuno je sve degradirano. Nisam imala snage ni volje da se borim sa time. U međuvremenu sam se pronašla u svetu rukotvorina gde, za razliku od novinarstva, mogu da budem iskrena, a to mi je najvažnije.