Gitare „Ilianni“ iz Landola u Americi, Nemačkoj, Švajcarskoj…

Iza brenda “Ilianni guitars”, stoji Ilija Pavlović – Smederevac koji je pre nekoliko decenija, iz hobija i radoznalosti uplovio u ono što će mu, kako se kasnije ispostavilo, biti najvažnije zanimanje – izradu električnih gitara. Iz radionice u selu nadomak Smedereva, put sveta otišlo je, u više navrata, njegovih ruku delo. I čini se da je to samo početak. O gitarama, zanatu i umetnosti, ljubavi prema stvaranju instrumenta i muzici generalno, Ilija je govorio za SDCafe.rs.

SDCafe.rs: Izrada gitara nije nešto čime se mnogi ljudi bave, to je svakako sve, samo ne uobičajeno zanimanje. Ilija, otkud ti u tome? Kako, kada i zašto počinje ta priča?

Počelo je slučajno. U jednoj pauzi studiranja, krenuo sam više da se zanimam za izgradnju instrumenta, a pre toga sam se više bavio sviranjem. Razlog je prost, ja sam levoruk. Sredinom 90-ih godina je bio veoma slab izbor kvalitetnih instrumenata, a za levoruke skoro da ih nije bilo uopšte na tržištu. I to je razlog zašto sam krenuo da interesujem za izradu instrumenta. Bukvalno je postojala potreba iz koje je krenulo nešto za šta će se kasnije ispostaviti da je životni poziv.

SDCafe.rs: Odakle to prvo znanje, veštine?

Krenulo je spontano, pomalo dečije, naivno. Moj otac je vičan rukovanju raznim alatima, pa sam se i ja oduvek bavio stvaranjem koječega. U nekom momentu, iz zabave počeo sam da pravim prvi vrat koji je naravno, bio daleko od bilo čega ozbiljnog. U vreme o kojem pričamo interneta, kao glavnog vodiča još uvek nije bilo u toj meri i za sve novo i nepoznato što sam bilo ko želeo da nauči, počinjao sam sam. Tako se učilo. Kroz rad. U malo kasnijem periodu pomoglo mi je nekoliko starijih kolega sa par knjiga specijalizovanih baš za izgradnju instrumenata, servis i slično. Vremenom su se moje veštine skupljale, bolje sam poznavao i standarde koji moraju da postoje u izradi instrumenata.  I prvo što sam uradio bile su korekcije tog vrata koji je otac započeo, pa sam onda sebi za tadašnju gitaru koju sam imao, napravio telo. To su bili potpuno ručni alati, parčence drveta, šmirgla i neki priručni, starinski alati, kakve sam tada jedino imao. Prijatelj je to video, dopalo mu se poželeo je i on jednu pa smo mu napravili. Sve na dalje bilo je učenje, usavršavanje i razvijanje. Čuvam i dalje te prve stvari koje sam napravio, planiram da jednom sve to skupim na jednom posebnom zidu koji će biti podsetnik na te, početne godine.

SDCafe.rs: Kakve su bile prve reakcije? Kako je reagovalo tvoje okruženje, porodica i prijatelji, a kakve su, sa druge strane bile reakcije muzičara?

Uglavnom je bilo ohrabrujuće. Ja sam uvek težio tome da to što radim bude što bolje, a za to je bilo potrebno vreme, rutina, da bi instrument imao tehničku ispravnost i upotrebnu vednost. Od strane muzičara, to je naravno prvo bio krug lokalnih drugara. “Od usta do usta” je krenula reklama koju oni zapravo najviše i cene, tako je krug počeo da se širi. Posle je sve išlo samo od sebe. Specifična je to stvar, na ovim prostorima nije toliko često zanimanje i samim tim ljudima deluje egzotično i mistično. Bilo je za to potrebno odricanja mnogo i ulaganja. Eto, tek posle 20 godina se stvaraju uslovi da to može zaista biti zanat i posao koji sam sebe održava i omogućava napredak.

SDCafe.rs: Kad podvučeš crtu, znaš li koliko si instrumenata do sada napravio? I ko je sve imao priliku da vidi tvoj rad?

Po mojoj proceni koja nije konačna, jer je nastala pre svega na osnovu fotografija koje imam, a znam da mnoge gitare nisam ni fotografisao, do sada je reč o preko 200 instrumenata. Mnogo poznavalaca muzike je imalo kontakt sa tim gitarama, skoro je priliku da proba moju gitaru imao Dragi Jelić iz “YU grupe”, Točak iz “Smaka”, sa Ranđom iz “Nevernih beba” sam sarađivao, radio sam neke korekcije instrumenta za Emira Kusturicu, u suštini, to su neki od nama poznatijih gitarista, ali ima mnogo onih koji nisu toliko eksponirani u široj javnosti ali su među sobom jako poznati i cenjeni. Jedan od najinteresantnijih je Radomir Lakić Laki, iz Novog Sada izuzetan čovek i svirač. Uglavnom sam išao logikom da moje instrumente imaju ljudi koji su perspektivni, što može da bude ulaganje u budućnost i ljudi čiji je stil sviranja mom senzibilitetu najbliskiji. Želim da ta priča zadrži što je više moguće iskrenosti prema muzici, poslu, stvarima koje čine jednog zanatliju ili umetnika. Neki od najpraćenijih muzičara sa ovih prostora koji imaju moje instrumente su Muris Varajić iz Bosne, Igor Paspalj koji je 2020. proglašen za najboljeg gitaristu sveta po najpoznatijem svetskom časopisu Guitar World, zatim Damjan Pejčinoski iz Makedonije, skoro iz svake države bivše Jugoslavije postoji neko ko ima moj instrument. Moja je vodilja da se preko tih instrumenata povežu kvalitetni i dobri ljudi.

SDCafe.rs: Ima li tvojih gitara još negde?

Ima dosta interesovanja sa  raznoraznih područja. U poslednjih četiri ili pet godina više instrumenata je otputovalo u Njujork, po Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i sada je pitanje trenutka kada se neke veće priče da se aktiviraju. Pre nešto više od godinu dana jedan moj instrument je kupila poznata glumica i manekenka Kara Delevinj (Cara Delevingne). Nabasala je slučajno na to u jednoj radnji i odlučila da kupi baš tu gitaru.

SDCafe.rs: Šta je tu najteže, gde se, u izradi gitare vidi ko je zaista, što bi se reklo, pravi majstor?  

Talenat mora da postoji za bilo koje zanimanje. Ovde najbitnije nisu tehničke stvari u vezi sa zanatom već rad sa ljudima i psihologija koju čovek mora da poseduje, da kada je to potrebno, može da prepozna bolje želje i potrebe tog svirača nego što svirač ume da iskaže. Često tu ima nerealnih želja, ali ja se trudim da procenim šta je to nešto što će čoveku sutra najbolje da odgovara, da predvidim buduće potrebe svirača. Ima mnogo tehnika izgradnje. Električna gitara je kompleksan sklop, bitno je voditi računa o kvalitetu materijala, na sve to dođe i električni skop koji takođe mora da se ušteluje da bi sve zajedno bilo dobro.

SDCafe.rs: Da li to znači da se gitara pravi po meri, da nastaje isključivo na osnovu procena šta je potrebno za baš tu  osobu? Kao odelo koje se šije po meri…?

Baš tako! U početku sam baš tako i pravio instrumente, da budu namenski pravljeni za potrebe određenog svirača. Naredni korak je pak drugačija ideja – da se priča proširi tako da omogućim da ti instrumenti budu dostupni široj publici, gde bih ja zapravo izašao u susret prosečnim potrebama budućih konzumenata.

SD Cafe.rs: Da li je to plan za dalje, komercijalizovanija proizvodnja?

Da to je ideja svakako, s obzirom na stanje na tržištu, finansijske mogućnosti potrošača, vreme koje je potrebno da se instrument napravi ne omogućava da se izradi mnogo komada. Da bi bilo isplativo, mora da se razmišja više u komercijalnom pravcu, da se instrumenti prave sa što više uniformisanosti, da budu univerzalni, ali naravno prema standardnim modelima uz eventualno neke izmene koje mogu u hodu da se naprave ako budu potrebne.

Dodaću i to da ranije nije bilo kvalitetnih, a jeftinih instrumenata, sada se to menja. Ranije je bilo dominantno američko i japansko tržište, sada ima nikad više kvalitetnih instrumenata za nižu cenu. Ali se javlja kao problem kreativost. Sad je sve na dlanu, ali nema novih ideja. U neki osnovnim karakteristikama, nema dramatične razlike između instrumenta od par stotina i par hiljada evra, ali su na suštinskim pocizijama one jako bitne i uočljive.

SDCafe.rs: Koliko treba vremena za izradu jedne gitare? Koje materijale koristiš i da li se se oprobao u izradi još nekog instrumenta?

Sama izrada ne traje dugo, ali svi procesi koje je potrebno ispoštovati jednostavno traže vreme, tu nema kompromisa, ubrzavanja. Kod električnih instrumenata je jako bitna završna obrada. Zna se koliko puta ide premazivanje lakom i koliko se dugo to mora sušiti da bi bilo posle ispolirano. I sve to da bi narednih 30 godina instrument trajao. U principu, od prvog do poslednjeg koraka, potrebno je između dva i tri meseca. Industrijska gitara se dosta brže radi jer oni koriste materijale sa kraćim periodom sazrevanja ali to vuče neke druge stvari. Uvek je u pitanju balans.

Koristim standardne materijale, za vrat javor i mahagoni, za grif platne – hvataljke najčešće palisander i eboni afrički. Radio sam i bas gitare, kao i dvovrate gitare, a napravio sam po narudžbini i dva električna buzukija.

SDCafe.rs: Električna gitara traži određenu vrstu muzike. Nekada je san svakog drugog tinejdžera bio da dobije takvu gitaru. Danas je malo drugačije. Ima li, po tvom mišljenju nade za muziku na koju prvo pomislimo na pomen tog instrumenta?

Vreme se promenilo kao i stilovi muzike. Rok muzika je bila u zamahu 80-ih, i do sada je nastalo toliko kompozicija koje će uvek imati svoju publiku da ja ne brinem. Ima nade jer ima dosta mladih koji se bave time samo nisu u fokusu. A muzika nastala pre 50 ili 70 godina još uvek živi. Uvek će biti pratilaca i ljubitelja tih žanrova.

foto: SDCafe.rs / privatna arhiva