Selo Lugavčina jedino je smederevsko selo čiju su žitelji postali glavni junaci knjige i televizijske serije koja je u svoje vreme “pustošila” livade pod nazivon “Građani sela Luga”. U nju ih je uneo i proslavio najviđeniji Lugavčanin, pisac i scenarista Živorad Žika Lazić . Proslavio je i svoje selo, i upravo je Lazić možda najvažniji toponim ovog naselja.
Lugavčina se nalazi se dvadesetak kilometara južno od grada Smedereva.
Prvobitno je selo zasnovano u Selištu, južnije od sadašnje loakcije. Pored Velike Morave i Carigradskog druma bili su na udaru zuluma Turaka, te su se selili dublje u šume, lugove, po kojima je selo, kako se veruje, i dobilo ime Lugavčina.
Lugavčina
U najstarijem turskom popisu 1476/78. godine, zabeleženo je selo Gornja i Donja Lugavčina. U doba Murata III dolazi u oba sela do povećanja broja stanovnika, u Gornjoj Lugavčini je bilo 19 kuća, i u Donjoj Lugavčini 19 kuća. U Gornjoj Lugavčini bilo je 199, a u Donjoj 699 glava sitne stoke.
Na karti iz doba austrijske vladavine (1718—1739) uneto je naselje, istočno od današnje Lugavčine, mesto Bisak. Danas tu nema kuća, ali i sada u ataru postoji mesto sa njivama i livadama koje se zove Bisag.
U aračkim spiskovima iz prvih deset godina 18. veka selo je imalo 72 kuće, a 1822. godine 74 kuće. Godine 1846. u Lugavčini je bilo 123 kuće, a po popisu iz 1921. selo je imalo 624 kuće sa 3147 stanovnika. Prema popisu iz 2011. godine selo ima 3078 stanovnika.
Goran Dabić
„Lugavčina ima danas oko 3.500 stanovnika, smeštena je na Velikoj Moravi između Šumadije i Pomoravlja, na Carigradskom putu. Selo se nažalost gasi“, kaže za SDCafe.rs Goran Dabić meštanin i hroničar sela.
Lugavčani se bave poljoprivredom, ratarstvom pretežno, a nešto manje voćarstvom.
Jedan od njih je Novica Perić koji živi od poljoprivrede. Bavi se proizvodnjom na deset hekatara- četiri svoje zemlje i šest koje uzima pod zakup. Najviše uzgaja povrtarske kulture- karfiol, kupus, papriku, bostan. Novica ima dva hektara suncokreta i tri kukuruza, a gaji višnju „šumadijku“. Zasadio je ove godine 300 stabala šljiva.
Novica Perić
„Počeo sam da se bavim povrtarstvom posle svoje dvadeste godine“, priča za SDCafe.rs Novica Perić.
„Moj otac je radio u železari, ja sam završio poljoprivredu školu, i to je me oduvek privlačilo. Radio sam u poljoprivrednim firmama ali nisam se snašao, bolje sam se snašao na njivi. Nije moglo i jedno i drugo, i odlučio sam da se posvetim proizvodnji. Uglavnom sve radim sam, uz pomoć sezonskih radnika. Ćerka je, završila Pravni fakultet i selo je ne zanima.“– dodaje Novca.
Na veliko uglavnom plasira ono što proizvede. Najveći problemi sa kojima se sureće, kao i ostali, su poskupljenja repromaterijala, goriva, a godinama je pravi podvig pronaći radnike sezonce.
„Ove godine imali smo sušu, štetočine, svašta nas napada, da čovek nije miran uvek. Posadio sam 250 dinja, zečevi su čudo napravili. Tako je u fabrici pod vedrim nebom. Šta nam ostane, to je naše.“
Novica potvrđuje ono što svi znaju, a to je da većina seljana, kao i u ostalim smederevskim selima, zarađuje u smederevskoj Železari, a mlađi u novootvorenim fabrikama. Ono malo proizvođača ukrupnjava posede.
Nenad Milićević
„Iz moje generacije samao nas dvoje smo ostali na poljoprivredi, svi ostali su otišli u inostaranstvo“, kaže za SDCafe.rs Nenad Milićević. „Imao sam prilike da odem jer su moji bili u inostastranstvu, rođen sam u Austriji, ali sam odlučio da ostanem. Čim sam došao iz vojske, registrovao sam gazdinstvo. Može se lepo živeti od poljoprivrede, ali čini mi se sve teže i teže“, kaže ovaj čovek koji uzgaja rataske kulture na oko 40 hektara, nešto svoga a nešto zemljišta u zakupu. Teško je kad je sezona, pa tada poziva u pomoć i dve ćerke – jedna je završila fakultet, druga srednju školu.
„Selo lagano izumire. Teško je naći mladog čoveka koji se bavi poljoprivredom. Ove godine smo više ulagali i do 80 odsto. Sve je u poskupelo – đubrivo, nafta, još na ovu sušu – gubitak je siguran. Evo, 530 evra tona suncokreta, tu nema računice, tu je gubitak 30 odsto po hektaru to je sigurno“, kaže Milićević.
U predahu od briga za opstanak i napornog rada, žene u Lugavčini mogu da se okrenu značajnoj misiji očuvanja tradicije, a samim tim i sela.
Udruženje žena „Prelo“ u Lugavčini postoji od 2005. godine. Počelo je sve od pet-šest domaćica, a sada je to ozbiljna organizacija koja se diči svojim uspesima.
Dragica Dabić
„Čuvamo tradiciju, starine, radimo danas nešto što će za pedest ili sto godina neko reći – ovo je radila moja pokojna baka. Negujemo naša srpska jela, imamo našu manifestaciju „Paprikašijada“. Pojavljujemo se na sajmovima hleba, zimnice, imamo radionicu“, nabraja šta sve rade vredne rukežena iz sela Dragica Dabić predsednica Udruženja žena „Prelo“.
Imaju i svoje prostorije u mesnoj zajednici. Drže kurseve veza, izrađuju narodne hošnje i tradicionalne srpske haljine.
„Računam da će naše udruženje živeti, iako danas mladi baš i ne hrle da nam se priključe. Možda i ja u tim godinama sebe nisam videla ovde gde sam danas. Moraš imati viziju ljubav i volju. Žena na selu je drugačije nego biti žena u gradu. Imaš mnogo obaveza, ali ako imaš volju, pobediš sve obaveze i nađeš vremena“, savetuje Dragica Dabić.
Lugavčani neguju i uspomene na svoje seljake. Najčešće se pohvale Živoradom Žikom Lazićem (1933-2009). Lazić je bo scenarista, novinar i književnik, autor scenarija za serije Muzikanti, Građani sela Luga, Doktorka na selu, Seljaci, Poslednja audijencija, kao i za nekoliko igranih filmova. Komadi po njegovim istorijskim romanima igrani su na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.
Izuzetnu popularnost, kao autor, dostigao je zahvaljujući tv serijama. Poštovan i cenjen je bio širom nekadašnje Jugoslavije, poznat ostao, pre svega, kao “Građanin sela Luga”. U njegovoj seriji Muzikanti glavni likovi su Lugavčani. Burduš, Lepi Cane i Rajko, tri vašarska muzikanta iz serije „Muzikanti“ – trio La kampanela, u čijim su likovima briljirali Jovan Janićijević-Janačko kao Burduš (basadžija), Milan Srdoč kao Rajko Životić (violinista) i Dragan Zarić u ulozi Lepog Caneta (harmonikaš) nisu izmišljeni junaci. Sva trojica su Lugavčani.
„Naš brend su „Muzikanti“- ljudi iz Lugavčine. Mislilo se da su izmišljeni likovi u seriji, ali to su ljudi koji su rođeni ovde, živeli i sahranjeni. Da bi to dokazali vodili smo tv ekipe na groblje… Burduš naše obeležje. Opisani smo u knjigama i serijama po Žiki Laziću… Lugavčina je selo za koje smem da kažem da je gnezdo harmonike. Od 1900. godine odavde je poteklo 90- setak harmonikaša“, priča za SDCafe.rs Goran Dabić predsednik i jedan od osnivača Sabora harmonikaša koji se svakog leta, već osamnaest godina, održava u Lugavčini.
„Harmonikaši su ljudi posebne sorte. Sabor nije takmičarskog karaktera- muzičari nemaju svoja okupljanja, a ovde u Lugavčini se sakupe i malo opuste. Pokušavamo da manifestaciju oplemenimo, ubacimo nešto novo svake godine. Imamo dosta ideja pa se dičimo se što smo gnezdo harmonike i po tome nas svet poznaje“, kaže Dabić.
Memorijalna ploča na kući Živorada Žike Lazića
U Lugavčini postoji rodna kuća Žike Lazića u kojoj je provodio i poslednje dane svog života. Zahvalni seljani obeležili su je spomen pločom. Domu kulture u Lugavčini dato je ime Žika Lazić, u njemu radi i KUD pod istim imenom koji ima tri grupe, pioniri, izvođački i pripremni ansambl.
Postavili su Lugavčani spomen ploču i na seosku ambulantu sa imenom lekara Saleha Al-Siaidia, napisanom i na arapskom i na srpskom jeziku. Lekar Saleh Al-Siaidi, poreklom iz Iraka, čitav radni vek je proveo u tom mestu, radeći u seoskoj ambulanti. U selo je došao 1979. godine. Zvali su ga dr Sali. U znak zahvalnosti, dva čoveka iz Lugavčine su mu poklonili zemlju. Na tom placu su supruga i on izgradili kuću u kojoj je preminuo.
Memorijalna ploča lekaru Saleha Al-Siaidia
Osnovna škola, Branko Radičević u Lugavčini počela je sa radom davne 1865. godine. U svojoj bogatoj prošlosti iznedrila je mnoge generacije učenih i naprednih ljudi. Danas je to moderna škola sa savremenom opremom, broji 306 učenika u ukupno 16 odeljenja ( 8 odeljenja razredne i 8 odeljenja predmetne nastave).
Mnogo mladih okuplja se i oko FK Lugavčina koji ima jedan od najboljih i najlepših fudbalksih terena u ovom kraju.
Fudbalski teren Lugavčina
Ono na šta su Lugavčani posebno ponosni je Crkva Svetog Nikole. Crkva Prenosa moštiju Svetog Nikolaja u Lugavčini je hram Eparhije Braničevske SPC. Gradnja je počela 2007. Zvona i krstovi osvećeni su 2013. Postavljanje ikonostasa od mermera počelo je 2019. godine. Zanimljivo je da su Lugavčani, uz pomoć nadležnih institucija, gotovo sami sagradili hram. Pomoć su pružili grad i SPC, ali mnogi ljudi iz ovog sela koji decenijama žive i rade u inostarstvu bili su donatori izgradnje hrama, ikonostasa. I plac na kome je sagrađena je dar meštana.
Crkva Svetog Nikole Lugavčina
Zbog ovoga, i mnogih drugih osobenosti Lugavčine, utisak je da će ovo selo živeti.
„U Srbiji sela umiru, što ne znači da Srbi ne vole selo. Istina je da ga vole, ali na malom ekranu, a to je ipak garancija njegove budućnosti”, šaljivo je konstatovao 2009. Lugavčanin, Žika Lazić. Biće da je viđeni Lugavčanin u pravu.
Crkva Svetog Nikole Lugavčina
SDCafe.rs
* Projekat Naše selo-naši ljudi je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva.
Stavovi izneti u medijskom sadržaju ne izražavaju stavove sufinansijera.