Vrbovac, prema popisu iz 2022. ima 855 stanovnika, mada meštani procenjuju da ih ima nešto više, oko 1100. Nastao je kao naselje zbijenog tipa karakterističnog za šumadijska sela. Pouzdanih svedočanstava o tome kada je tačno formirano nema, ali je to svakako bilo pre 18. veka.
Na Langerovoj karti iz perioda austrijske vladavine nalazi se selo sa ovim imenom uz podatak da ima 19 kuća, ali mesto na kojem je ucrtano ne odgovara poziciji koju Vrbovac sada zauzima što potvrđuje pretpostavke da se tokom vremena stanovništvo selilo na ovom prostoru.
Česti su bili i nalazi iz rimskog perioda, a kaže se da je selo dobilo naziv po tome što je prvi stanovnik kolibu napravio ispod vrbe. Danas ima nagoveštaja da je to moglo biti još u srednjem veku.
Današnje selo je osnovano sredinom 19. veka tu gde se nalazi, a prvobitno naselje je sigurno bilo sredinom 15. veka. Bilo je bliže autoputu, međutim kako su Turci nadirali posle pada Smedereva, tako se selo pomerilo od Carigradskog druma.
Staro naselje je nađeno pre tri godine kao i crkva što smo utvrdili uz pomoć Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture. To je nedaleko odavde, na četiri kilometra, nađeno je mesto gde je zakopana crkva, a pored nje i bunar.
To je jedino što je ostalo jer dolazi do erozije zemlje na tom području, sve više se obrušava, ali naziru su obrisi crkve građene u stilu moravske škole, dimenzija 5 sa 5 metara, drvene gradnje. Nastojimo da se u nekom narednom periodu to otkrije – kaže Saša Aleksić, predsednik Saveta MZ Vrbovac.
Poznato je da je despot Đurađ otkupio mošti Svetog Luke koje su pronošene oko granica grada, a pouzdano se, dodaje Aleksić, zna i da su nošene ovuda jer je to jedno od starijih sela.
Vrbovčani vode poreklo od nekoliko familija iz Stare Srbije i Zete. Sada selo ima oko 300 kuća, a poslednjih godina primetan je dolazak porodica sa decom koje napuštaju grad u potrazi za čistijim vazduhom i mirinijim okruženjem za svakodnevni život.
Nadmorska visina je 160 – 170 metara, sa jedne strane je Smederevo, a sa druge jasenički deo. Odavde se vide Homoljske planine, Rudnik, Cer, Kosmaj, Avala…
Većina ljudi se bavi ratarstvom, u poslednje vreme sve je više voćara i stočara, ali poljoprivreda sve više postaje tek usputna delatnost jer mnogi rade u firmama i fabrikama.
Osnovna škola je ogranak radinačke škole, ima sve uslove za nastavu, učenici je pohađaju od prvog do osmog razreda.
Aktivni su Udruženje žena i Udruženje golubara, a svima u selu, kakvim god aktivnostima da se bave, dostupne su prostorije u Domu kulture. Tu se okupljaju omadinci, deca prave rođendane i slavlja, fudbaleri priređuju druženja…
Dom kulture je namenjen svima, sala je potpuno obnovljena, sređeni mokri čvorovi. Ovo je jedan od najvećih domova u regionu, ima 25 prostorija u funkciji je 12, to je velika sala, fudbalske svlačionice, pa prostor ispod i podrum, trudimo se da bude maksimalno iskorišćen. Treba da se uradi spoljašnja fasada, to je preostalo od tih krupnih radova.
Održavanje parka i groblja je preuzelo Zelenilo. Nemamo organizovano odnošenje smeća, a veći problem imamo sa divljim deponijama. Videćemo šta će biti posle izgradnje tog transfer centra u Smederevu, ali po mom mišljenju ovo je više pitanje kućnog vaspitanja. Rešenje su paprene kazne.
Kada je o vodosnabdevanju reč, lokalni Vodovod je preuzeo sve pre nekoliko godina, ima nekih manjih problema, ali kvalitet vode je korektan, nadam se da će i to da se reši. Sve u svemu, imamo solidne uslove za život, možda i bolje nego neka veća sela ili čak neki gradovi – smatra Aleksić.
On je i predsednik Kulturno umetničkog društva „Vrbovački opanak“ koje je veoma uspešno. Deca su, napominje naš sagovornik, obišla čitavu Srbiju, nastupali su u Nemačkoj, Austriji, Republici Srpskoj.
Dobro je što su mladi posvećeni tome, folklor je idealna fizička aktivnost, a ujedno i način da se upozna i očuva tradicija svog, ali i mnogih drugih krajeva.
Kod nas postoji 370 tipova narodne nošnje koje se razlikuju od sela do sela. Vrbovac za svoje koreografije koristi šumadijsku nošnju koja se naziva Požarevljanka, postoji i jasenička ali se razlikuju.
Naš najveći uspeh je što su to dobra, fina, vaspitana, deca. Jedno od lepiših gostovanja je bilo u gradu Pasau u Nemačkoj, kao i u pravoslavnoj crkvi u gradu Braunau – bili smo prvi koji su tamo gostovali.
Selo trenutno nema manifestaciju. Ranija, „Kupinijada“ se ugasila kada su i Vrbovčani prestali da se u većem broju bave uzgojem kupina. Vrbovac je iz Mladenovac, jedno vreme bio među najvećim izvoznicima kupine.
Problem je nastao kada su potrebe tržišta diktirale da se umesto Čačanske bestrne, proizvođači okrenu nekim drugim sortama koje su lakše za transport i bolje za duboko zamrzavanje. To se nije dogodilo, cene njihove robe su padale, neke su druge države iskoristile tu šansu i preuzele primat u proizvodnji.
Ono što se pak svake godine obeležava je godišnjica bitke na Vrbovačkim kosama.
Taj boj iz novembra 1915. je tragičan događaj, zapostavljen i zaboravljen od istoričara. Tada je 1300 vojnika žrtvovano da bi se spasio kralj i vrhovna komanda. Zašto je Šumadijska divizija u našim istorijskim pričama ostavljena po strani, ostaje nejasno.
Dok je kralj bio u Vrbovcu Nemci i Austrijanci su nadirali od Grocke. Kako se kralj povlačio ka Smederevskoj Palanci, ono si već bili u Mihajlovcu. Nisu znali da je kralj tako blizu, da jesu, verovatno bi tok naše istorije bio drugačiji.
Tu su uglavnom stradali vojnici iz Kragujevca, Trstenika, Kraljeva, Čačana ima i malo ljudi odavde. Svi su izginuli znajući da nema nazad. Mogli su da se povuku ili ostanu. Odlučili su da ostanu i tu su u Vrbovcu, zauvek – dodaje Saša Aleksić.
U oktobru svake godine obelažava se dan bitke, a osnovano je i Društvo poštovalaca šumadijske divizije. Zahvaljujući Narodnom muzeju u Kraljevu, deo izložbe te ustanove je ustupljen Vrbovcu i postavka se nalazi u holu Doma kulture.
U planu je da se jednoga dana napravi memorijalni centar. Takođe, očekuju se i sredstva za izradu reljefa na osnovu postojeće dokumentacije i izvora. Kako dodaje Aleksić, njega, lično, jako raduje što su se u sve to uključili istoričari koji su ovaj period prošlosti istraživali decenijama. Konačno, uključila se i država jer je Vrbovac tim povodom posetio ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Upravo je crkva Svetog Proroka Jeremije u Vrbovcu nastala pre svega iz zahvalnosti vojnicima, mladićima iz Šumadijske divizije. U 1915, jednoj od najtragičnijih godina srpske istorije, na ovom prostoru austrougarska i nemačka vojska su napale preko Dunava i Save, a iz pravca istoka – Bugari.
To je bila jedna šira odbrana grada Beograda. Srpska je prestonica žestoko i napadana i branjena. Bombardovan je Beograd i Smederevo. Ovde, na obodu Šumadije, kada se videlo da je neprijateljska vojska ušla u Kraljevinu, na ovom uzvišenju je napravljena odbrana.
Dva dana je bila teška bitka, 1350 mladića prvog poziva Šumadijske divizije, tačnije 11. i 19. puka, zaustavili su daleko jačeg protivnika sa ciljem da se glavnini srpske vojske, sa velikim brojem naroda, omogući da se povuče prema jugu.
Veliko je pitanje šta bi se desilo da u naletu tih neprijateljskih vojski, ovde, na ta dva dana nije zaustavljen njihov prodor. Ti dvadesetogodišnjaci koji su ovde zauvek ostali, pokopani su u zajedničku grobnicu.
Narod iz ovog kraja ih je sahranio tako kako je u vrtlogu rata mogao, sve do izgradnje crkve s tim što treba istaći da su njihove kosti posle rata dostojnije sahranjene tako što su otkopane i prenešene na seosko groblje.
Godine 1923. meštani su želeli da se sagradi crkva i da se na neki način oduže toj mladosti koja je ovde stradala. I tako je od 1936. do 1939. sagrađena crkva i u kripti ispod oltara su pohranjeni ostaci heroja.
Na žalost, od 1939. nije prošlo mnogo vremena, došao je drugi rat, a posle toga neki novi ljudi, sa novim shvatanjima i ovde je višedecenijska tama zaborava pokrila sve događaje i ostatke. Trudili smo se da se za ovu svetinju sazna, da zaživi u pravom svetlu, za budućnost srpskog naroda – kaže Dušan Popović, starešina hrama Svetog Proroka Jeremije u Vrbovcu.
Iz perioda podizanja crkve ostale su spomen ploče, jedna sa likom Kralja Aleksandra, uklesani stihovi Vojislava Ilića, dvoglavi orlovi, dok su ispod oltara, u spomen kosturnici originalni venci iz vremena izgradnje, oficirska sablja, replike pukovskih zastava, oficirskih uniformi, srpski srednjevekovni mač iz 15. veka i – dve tone kostiju.
Spomen kosturnica je renovirana 2007. Prvi i jedini put. Ulaz je nekada bio sa istočne strane, vreme je učinilo svoje, bila je voda ovde, sanduci su se raspali. Iznad kosturnice je oltar.
Lobanje dvojice oficira bile su izdvojene i u staroj kosturnici. Grupa vojnika je svesno sebe žrtvovala, kako bi civili mogli da se sklone u šume Šumadije.
Slabo je razumevanje bilo od vlasti, ja sam ovde 18 godina, neshvatljivo je i nerazumljivo, sve to. Najveći naš neprijatelj je zaborav. Podrške ni blizu nije bilo kako je trebalo da bude.
Jedino šta nam je uvek bilo na pomoći je Bog i naše ubeđenje da činimo ono što je ispravno, za naše pretke i one što će doći posle nas.
Prošle godine, predstavnici Vojske Srbije su po prvi put zvanično bili ovde, položili venac, napokon je prepoznat značaj.
Ali, to je sve samo početak. Sve dok srpska deca organizovano ne budu dolazila ovde, dok se ne bude učilo o žrvama predaka naših to nije dovoljno. Ovde treba da bude škola života – dodaje sveštenik Popović.
Oko 1350 vojnika je u boju na Vrbovačkim kosama izbačeno iz stroja. Imena samo 27 njih su poznata i zabeležena. Imena ostalih, kao što stoji zabeleženo i u hramu Svetog Proroka Jeremije – zna samo Bog. Ali, možda će se i to jednoga dana promeniti. Priča o Vrbovačkom boju, posle veka tišine, čuje se sve glasnije…
Pogledajte video o Vrbovcu:
* Projekat Naše selo-naši ljudi je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva.
Stavovi izneti u medijskom sadržaju ne izražavaju stavove sufinansijera.