Na samom kraju područja koje pripada teritoriji Smedereva, a na, za Šumadiju karakterističnim uzvišenjima i brežuljcima, nalazi se selo Badljevica. Kako se veruje naziv je nastao od reči za čobanski štap – bad koje su meštani imali, a živeli su na „ivici“, pa je od bad na ivici, nastala Badljevica.
U legende se, (s obzirom na to da uprkos svim, pa i arheološkim analizama terena, zvaničnih potvrda ni dokaza nema) ubraja priča o ranijem mestu Crkvine za koje se pretpostavlja da je ranije tu bilo neko starije naselje.
Ono što je izvesno jeste da je sadašnje selo nastalo tokom 19. veka, po svoj prilici u ustaničkom periodu. To je bila alija Miloša Obrenovića i sve je bilo pod hrastovima. Glavna hrana za stoku je bio žir, zna se da je on svinje izvozio za Austriju.
Iz izvora, pa čak i nekih pritužbi, može se zaključiti da su se ti prvi meštani selili u okolna mesta, pa vraćali na prostor današnje Badljevice, a nekima je i knez izričito dozvolio da tu naprave domaćinstva. Dolazili su, bežeći od Turaka iz svih krajeva, Crne Gore, sa Kosova iz drugih delova Šumadije.
Naseljavanje je trajalo do 1850. a prema popisu, tih decenija je imalo 24 domaćinstva. Već početkom 20. veka, selo je imalo 105 kuća sa skoro šest stotina stanovnika.
Uvećavalo se selo, 1953. godine smo imali skoro 700 meštana, međutim, na današnji dan ovde je nepunih 300 stanovnika i svega 80 domaćinstava. Veliki je odliv bio ka gradovima ili se išlo u inostranstvo. Videćemo šta će biti. Da je dobro nije, ali – borimo se – kaže Žarko Marković, meštanin Badljevice i poljoprivredni proizvođač.
Sam položaj Badljevice je naročito zanimljiv. Selo je na tromeđi, zauzima prostor izuzetne prirodne lepote između Mladenovca, Smedereva i Smederevske Palanke. Zato ni ne čudi da se od postanka, pa sve do pre 20 ak godina, ovde živelo isključivo od poljoprivrede.
Atar sela je 765 hektara. Dugo se radilo stočarstvo i ratarstvo, a onda je usledio nagli preokret, 90 –ih godina kada sam i ja krenuo u voćarstvo, što to radim i sad. Moje domaćinstvo postoji 200 godina. Nikad niko nije bio zaposlen negde drugde, živimo samo od poljoprivrede i svog rada.
Nije loše, ali moralo bi da bude bolje. Teško je. Supruga, ja i sin radimo sami, većinu mašinski, pa uspevamo da stignemo, ali za berbu i orezivanje voća plaćamo dodatno, ipak je to velika površina 14 hektara, a treba sve da se uradi na vreme. Nadam se da će i sin nastaviti time da se bavi, nama je to tradicija, nemamo drugog izbora. Zar sad da počnemo sad da se zapošljavamo?
Nedostaje radna snaga, nije to samo ovde, to je u celom svetu problem. Ranije je bilo sa zapregom pa se stizalo, ali to su bile zajednice sa po deset članova. Danas u selu možda ima dve takve kuće, ranije je skoro svaka imala toliki broj članova. Ponešto se nadoknađuje mehanizacijom. Ali ljudi je sve manje… – kaže Marković.
Mnogi meštani danas rade po gradovima i firmama. Što se tiče saradnje sa Gradom, naš sagovornik, inače i dugogodišnji predsednik Saveta MZ, kaže da nema zamerki. Malo je selo, ali se vodi računa o osnovnom potrebama. Imaju mnogo toga izgrađenog i uređenog, ali stoji prazno jer, vraćamo se na istu priču – nema ljudi.
Što se tiče infrastrukture, nema pošte ni crkve, tu je jedna prodavnica ali sasvim zadovoljava naše potrebe. Škola je do četvrtog razreda i pre nekoliko godina je rekonstruisana. Dece je sve manje, ali tako je kako je.
Imamo vrtić, ambulantu koja nikada nije počela da funkcioniše, kao i zubnu ambulantu ali ni tu niko je dolazi. Bilo bi potrebno makar jedanput nedeljno da dođe lekar, bar zbog ovih starijih. Dom kulture imamo, ranije je bilo KUD, funkcionisalo je, sada je i to nešto zastalo.
Badljevica, takođe nema neku posebnu manifestaciju, niti znamenita mesta ni spomenike. Ipak, interesantna je priča o seoskoj slavi i litiji koja je na takozvanu Malu Trojicu i koja je praktično jedini, za sve meštane značajan događaj i povod okupljanja.
Tako je od davnina, odnosno od jedne izuzetno sušne godine kada su meštani, od teških posledica, ipak na dan tog praznika, spaseni kišom.
Praktično, jedini aktivni u selu su fudbaleri i lovci. Kako kaže naš sagovornik, ništa, u Badljevici nije toliko važno i izvesno kao Lovačka sekcija.
Statistika kaže da smo najbrojniji po članovima možda u Srbiji, sa 80 domaćinstava selu, 34 lovca imamo. Spram sela sa 1000 domaćinstava gde ima 20 lovaca! Ne znam zašto je to tako, ali kod nas se to baš neguje.
Mene je otac poveo kada sam pošao u prvi razred, dakle od 1976. sam u tome. Kada kao dete zavoliš nešto, to više niko ne može da ti uzme. Ja sam sina učlanio kad se rodio.
Kod nas ima zečeva, fazana, srneće divljači, a pre desetinu godina pojavile su se i divlje svinje, sada ih ima u priličnom broju. Lov je druženje, upoznavanje, dolaze nam gosti, pa i mi idemo u goste sarađujemo sa mnogima, pa i sa lovcima iz Republike Srpske – objašnjava Žarko Marković.
Fudbalski klub u Badljevici je prvi put osnovan 1986. godine. Radio je sve do rata devedesetih, a onda je ponovo pokrenut 2004. godine i od tada funkcioniše bez prekida. Da je lako – nije, ali uprava se snalazi na razne načine da klub održi.
Imamo dve selekcije, prvi tim i omladinci, takmičimo se u A grupi Prve lige, na sredini tabele smo. Treniramo malo, svakako nedovoljno, ali ljudi su zaposleni, deca idu u školu. Prijateljske utakmice pred prvenstvo su nam jedine pripreme i to je to.
U timu su ljudi iz sela ali ima i onih sa strane koji su pak toliko dugo tu, još od omladinaca da ih smatramo domaćim.
Fudbalski klub jeste važan za selo, skupimo se nedeljom, ispričamo, bar nešto se dešava. Problem nam je što već sedam godina ne igramo na našem terenu već u Suvodolu. Mi u Badljevici imamo teren i svlačionice, ali nema struje i vode. Preko leta je veliki problem, zemlja ispuca kad su velike vrućine pa nije bezbedno, neko može da se povredi.
To nam otežava situaciju, ne igramo kod nas već 10 kilometara dalje. Problem su sredstva, imovinsko – pravni odnosi, teren nije legalizovan. Nama struja u Badljevici dolazi iz EPS-a u Mladenovcu, to je druga opština, pa ima više komplikacija ali radimo na tome da sve sredimo i da se što pre vratimo da igramo u Badljevici – kaže Joca Milanović predsednik FK Badljevica.
To je malo, ali lepo selo, ljudi su dobri, predusretljivi. Priroda je očuvana i nezagađena, vazduh sasvim drugačiji od onog u centru grada i bližoj okolini – skoro kao da ste na nekoj planini. Dovoljno daleko od vreve, a opet po potrebi dovoljno blizu gradovima.
I baš zbog svega toga, u poslednje vreme, Badljevica privlači pažnju ljudi iz Smedereva ili drugih mesta u okolini, a neki od njih su i kupili kuće u ovom selu u nameri da uživaju u njenim lepotama.
Pogledajte video o Badljevici:
* Projekat Naše selo-naši ljudi je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva.
Stavovi izneti u medijskom sadržaju ne izražavaju stavove sufinansijera.