Stihovima pesme Dušana Vasiljeva „Čovek peva posle rata“, kojima se, u svetu bluda i kala ne traži plen, već samo još malo zraka, počelo je ovo zanimljivo, antiratno poetsko veče, ujedno i tribina. Učesnici su kazivali stihove, ali i govorili o svojim pogledima na ove teme jer je nažalost, rat svakodnevica i u 21. veku.
Program je, u ime Udruženja Razbijanje tišine organizovala književnica i profesor srpskog jezika i književnosti Biljana Milovanović Živak, a u saradnji sa Svetskom asocijacijom pesnika čiji je ona i koordinator za područje Srbije. Ta međunardona poetska asocijacija je jul proglasila mesecom borbe protiv rata.
Ideja o tome je potekla iz Kolumbije tako da se sada u celom svetu obležava ovako. Naš doprinos je da na ovaj način iznesemo svoj revolt, mišljenje, stav o ratu. Ja sam zaista zahvalna svima na ovolikom odzivu. Mnogo se pesnika javilo iz inostranstva, iz dijaspore. Naravno, mnogi nisu bili u prilici da dođu jer su fizički daleko ali su svoje pesme poslali. Osim što sam bila zamoljena od strane asocijacije da se priredi događaj tog tipa, na ideju sam došla i tako što su me ranije, Kubanci, u nameri da zidove Havane ukrase stihovima pesnika iz celog sveta, pozvali da i ja napišem tri stiha. Pisalo se o životu, ljubavi, egzistenicajlnim pitanjima, a ja sam svoje stihove napisala o ratu. Silvija Monros Stojaković ih je prevela na španski i sada su, uz sve ostale i moji stihovi na zidovima. Ta njihova ideja mi se učinila malo i naivna. Jer pesmom se boriti protiv pošasti u realnom svetu, ne znam ima li smisla. Ali to je već druga tema, a organizovaćemo razgovor i o tome nekim drugim povodom – kazala je Biljana Milovanović Živak koja je sa okupljenima podelila pomenuta tri antiratna stiha.
Program je okupio dosta poeta iz Smedereva, kao i goste iz okolnih mesta. Publika je imala prilike da čuje Rista Vasilevskog, Živorada Đorđevića Žeđa, Zosima Popca, Dragana Polovšeka, Aleksandra Markovića, Senada Nezirovića, Slavicu Pejović, Aleksandru Ljubisavljević, Vericu Komatinu, Biljanu Žunić, Veru Horvat, Magdalenu Redžović, Ljiljanu Terentić, Marka Pavlovića, Milicu Đurđević, Mirka Kekića i Iskru Đurišić.
Novinar Dragan Pavlović je pročitao pesme Veliše Joksimovića (Požarevac), Nenada Kebare (Kragujevac), Seada Belog Husića (Tuzla), Amara Ličine (Novi Pazar) kao i antiratni odlomak romana Kemala Musića (Bijelo Polje), a profesorka srpskog jezika i književnosti Olivera Đerić, prenela je u ovu smederevsku noć, rime i zapise Gordane Simeunović (Ub), Željke Avrić (Sremska Mitrovica), Aleksandre Podkolzin (Kučevo) i Nerandže Nene Kostić (Beograd).
Bilo je vredno pažnje pratiti na koji se način, u nijansama, smenjuju njihove mislli i pogledi, pretočeni u stihove, a u zavisnosti od ličnog senzibiliteta, vremena u kome su rođeni i prilika kojima su bili izloženi. Jer, nije isto kada slušate pesmu čoveka koji je rođen u vihoru najvećeg svetskog rata, a potom kasnije bio svedok novim razaranjima na ovom tlu ili osobe koja je svet ugledala u bezbrižnim trenucima SFRJ ali je, stasavajući, ipak morala da obuče vojnu uniformu i ode na front. Baš kao što se neminovno razlikuje izraz mlađih autora, rođenih nakon okršaja na našem podneblju koji pak neminovno, jer su pesnici savest sveta, osećaju damar patnje na celokupnoj kugli zemaljskoj gde se još uvek gine na pravdi Boga, a sve u igrama za nadmoć između „velikih sila“.
