ŠALINAC – Naše selo, naši ljudi

U prepoznatljivoj, plodnoj ravnici, tik do mesta gde se susreću Dunav i Velika Morava, nastalo je selo Šalinac.  Od 1959. pa sve do 2011. u njegovom sastavu je bio i obližnji Kulič, mesto u kome je podignuto rimsko utvrđenje, a koje je sada ponovo samostalno, ali su i dalje brojne i neraskidive veze između meštana dva sela.

Selo po zapisima nastaje početkom 19. veka, 1811. imalo je 18 stanovnika, vremenom se naseljavalo. Bilo je močvarno pa su mnogi morali da napuštaju ognjišta, izlivala se Morava.

Mi smo metar niži od normalnog vodostaja Dunava i dok nije bilo nasipa, kad god su bile veće kiše plavilo je, ali je ljude oduvek privlačilo ovo mesto, zbog plodnog zemljišta su se vraćali. Oko 1900. godine se sve to sredilo i ljudi su se naseljavali u većem broju – kaže, za SDCafe.rs Slađan Lazarević, meštanin sela, sekretar crkvene opštine i fudbalskog kluba i ujedno “glas omladine” Šalinca. 

To je, kako dodaje, selo dobrih ljudi i domaćina, poznatih po gostoljubivosti i dobronamernosti.  Čak se pretpostavlja i da naziv Šalinac vodi poreklo otuda – da su njegovi prvi žitelji bili skloni šali, dobrom rasploženju. Današnji Šalinčani su posebno ponosni na svoje njive i useve, jer ovde je, kako kažu, sramota da vam zemlja stoji zapuštena.

Ovde se ljudi uglavnom bave poljoprivredom, i ja takođe, pored svog redovnog posla u prosveti. Koristimo taj geografski položaj, samim tim što smo na ušću dveju reka, zemlja je izuzetno plodna. Uglavnom su u pitanju ratarske kulture – pšenica, kukuruz, pa u poslednjih nekoliko godina sve više i suncokret.

Njive su nam odlične, čak i ne znam kakva suša da bude, nikada ne podbaci onoliko koliko to bude slučaj u drugim mestima. Moja porodica se ratarstvom bavi proteklih 100 godina, nastavio sam i ja sa svojim sinovima ono što je radio moj čukundeda.

 Kod nas je velika sramota da njive budu u parlogu, da stoje neurađene, svi se trudimo da na nam njive budu što lepše.

Voćarstvo je manje zastupljeno jer su kod nas velike rose. Takođe, ima dosta meštana koji su zaposleni po fabrikama i firmama. Sve su svemu, dobri su ljudi i vredni – kaže Bojan Grujić, meštanin Šalinca i prosvetni radnik.

U Šalincu, prema poslednjem popisu iz 2022. godine, živi 500 stanovnika, što je skoro tri puta manje u odnosu na period iz 50 – ih i 60-ih godina prošlog veka kada je ovo selo bilo dom za oko 1400 ljudi. Od 70-ih broj stanovnika je počeo da opada ali je sve do 2002. ostao na oko 1200, da bi popisom iz 2011. bilo konstatovano da je za svega jednu deceniju, stanovništva duplo manje.

Tu je četvrogodišnja škola “Jovan Jovanović  Zmaj” – područno odeljenje gradske škole. Za đake je organizovan prevoz na nastavu za više razrede osnovne škole u gradu. Ali, nema ih mnogo i to je generalno čest društveni problem kod nas koji nije mimoišao ni ovo selo.

Ne verujem da imamo više od 20 – 25, đaka, šteta je što je to tako u celoj našoj zemlji. Ja sam ’81 godište, nas je u generaciji bilo 15, ostalih po 18 recimo. Dakle, skoro samo jedna generacija je tada imala đaka koliko sada cela škola – napominje Grujić.

Ono što Šalinac definitivno izdavaja u mnogo širem kontekstu od lokalnog jeste Šalinački lug, zakonom zaštićeno područje od 2006. godine. To je šuma stoletnih džinova, hrastova lužnjaka. Ranije ih je bilo oko 300, sada po poslednjim evidnecijama, a nakon pojave strižibube, reč je o oko 200 stabala. Preživela su razna doba, okolnosti, ratove i nedaće, udare groma… Lug se prostire se na oko 19 hektara, a nekada je celo selo bilo okruženo stablima hrasta. Kako su se ljudi doseljavali, tako su ih sekli.

Drveće je različite starosti, ima stabala od preko 300 godina. U proseku su visoka oko 17 metara. Trenutno je šuma jako zapuštena, oronula, mi kao meštani se trudimo koliko možemo, bar tako da oni čije su okućnice uz šumu, koliko toliko održavaju, kose, ali za nešto više od toga nemamo dozvolu. 

Nekada, dok su ljudi puštali stoku na ispašu, nije bilo mladih stabala. Sada je to zabranjeno od juna do semptembra jer tada niču stabla, ali zaplašeni kaznama, meštani su prestali su da puštaju stoku sasvim.  Ne znaju da se zabrana odnosi samo na ta četiri meseca. Mlađari su sada zato zgusnuti, ne mogu da napreduju i to bi moralo da se proredi nekako.

Na žalost, mi, ljudi u selu ali i šire nismo svesni koliko je vredno to što imamo. Da je na nekom drugom mestu i da je odnos bio drugačiji prema lugu, verovatno bio ovde već odavno bio nacionalni park. Promenjen je upravljač.  Dok je to bio Dejan Radovanović i udruženje Hrast, to se održavalo. Sećam se da nas je on okupljao tu dok smo bili deca, imali smo neke akcije.

Posle je dodeljen na staranje Gradu Smederevu, ali ništa nije urađeno po tom pitanju, pa je prepisano na Zelenilo i groblja, a glavni nadležan je Zavod za zaštitu prirode.

Trebalo je da se ogradi, da se obeleže staze, prošlo je pet godina, ništa nisu uradili. Nisu nam dopustili ni da mi kao meštani sami preuzmemo. Obećali su da će doći neko da nam da uputstva šta i kako da radimo, nije niko došao.

Sada je, od 19 hektara raščišćen ukupno možda oko jedan, tamo gde ljudi žive. Ostalo nije prohodno – priča nam Slađan Lazarević.

Tu je i spomenik palim borcima u Drugom svetskom ratu. Neko vreme je omladina pokušavala da ga održava, ali kako kažu, trenutno, nema svrhe. Poneke ekskurzije dođu, obiđu lug, ali osim stabala tu ih ništa neće dočekati.

Nedavno su bili planinari iz Novog Sada, sticajem okolnosti tada se igrala fudbalska utakmica pa je kako – tako imao ko da ih ugosti, ali sve to bi moralo da bude mnogo drugačije i ozbiljnije uređeno.

U šumi su žive zaštićene vrste kao što je zlatna vuga koja se retko se viđa, a takođe i bele rode, laste, lisice… Drugi, veoma lep prizor u Šalincu, koji takođe uz lug zavređuje pažnju i posetu jeste Šalinačko jezero. Uz samo malo dodtanog truda, to bi mogli da budu najjači aduti Šalinca u budućnosti.

Kad se pomene Šalinac, asocijalcija je i naše jezero, takozvani Šalničaki bageri koji su na ulazu u selo. Jezero je nastalo veštačkim putem, ‘73 –’74. je bila velika akcija kopanja šljunka. Od podzemnih voda kojih ima dosta, nastalo je veliko jezero.

Tokom leta je posebno lepo i posećeno, dolazi se porodično, ko ne može da priušti more ili jednostavno hoće sebi da da malo oduška. Voda je čista. Ima trave i alge koje su prirodni prečišćivaći vode. Poribljeno je još kada je nastalo, kažu da su nekada tu ljudi hvatali ogromen somove i amurove od 30 kila. Ima sigurno velikih riba, ali naravno, potpuno je bezbedno za kupanje – dodaje Bojan Grujić.

On je i trener FK Stari hrast koji je 2018. formiran, a na osnovu višedecenijske tradicije. Prvi klub je nastao posle rata i zvao se FK Godominac. Zbog nesuglasica je ugašen 2006, a 12 godina kasnije Šalinčani su se udružili u nameri da ponovo osnuju klub.

Jako lepo to sve ide. Mi smo veliko – malo selo koje nema velika sredstva, ali to je jako lepo druženje. Politika kluba je da što više igrača iz sela bude uključeno. Dobro je videti to drugarstvo među njima, siguran sam da će klub opstati.  

Smatram da je, za životu u selu izuzetno važno što klub postoji, ponosan sam što mogu da učestvujem u tome. To je živa istina, mi uvek na našim terenima imamo najviše publike i kad smo gosti uvek idu navijači, po nekoliko automobila da ih bodre.

Klub ima oko dvadesetak igrača, uz članove uprave i ostale to je oko 30 ljudi, zajedno. Funkcionišemo kako znamo i umemo, snalazimo se na neverovatne načine. Dobijamo godišnje pomoć od grada, hvala na tome, ali za ostalo se snalazimo sami.

Od 2018. do dan danas, posle svake utakmice imamo okupljanje, takozvano “treće poluvreme”, ali ne u smislu da je neka pijanka, već da sednemo, analiziramo utakmicu, razgovaramo, ostane su tu ponekad i do večernjih sati.

Omladina se okuplja oko sporta, to isto društvo koje se ovde bavi raznim stvarima. Oni sami u poslednjih godinu dana dobili su na korišćenje i seosku salu u starom Domu kulture, tamo su postavili stolove za stoni tenis, mali fudbal, skupiće pare da kupe pikado… Stvarno je lepo da živi selo, da se nešto dešava – kaže Bojan Grujić.  

Upravo je omladina imala važnu ulogu u jednom posebnom poduhvatu – izgradnji crkve. Šalinac nikada pre nije imao crkvu, a sada je tu podignut hram posvećen Svetom apostolu Luki što je i seoska slava.

Imali smo ideju da se crkva sagradi u lugu, ali nije bilo izvodljivo. Umesto toga je podignuta na prelazu između Šalinca i Kuliča i to nas je dodatno povezalo.  Od tada nam je krenulo na bolje. Duhovno smo porasli. Crkva je sagrađena za godinu i po dana i osveštana.

Drago mi je zbog toga i pomalo mi nedostaju mi oni dani kada je rađeno. Celo selo je učestvovalo, mnogi su dali doprinos, ta radna atmosfera je bila odlična, naše zajedništvo.  Zaista, bilo je to posebno iskustvo.

Naše selo nikada nije imalo crkvu, nema tragova da je ikada postojala. Mi smo imali želju da je podignemo, a ostvarili smo je kada se pojavio ktitor, rodom iz Šalinca, Dejan Jovanović iz Australije, zaista veliki čovek. On je od 2014.godine dolazio često, želeo je da nekako pomogne i najviše mu se svidela ideja omladine da se podigne crkva.

Eto, sada imamo gde da se pomolimo i ljudi dolaze. Imamo litrurgije 12 puta godišnje, kada su veliki praznici, za sada nema uslova da sveštenik tu boravi. Privodi se kraju i oslikavanje, biće uskoro kompletna – poručuje Slađan Lazarević.

Omladina je složna, a naši sagovornici se nadaju da će biti još složnija kako bi život u selu bio sadržajniji.  Kako kažu, dobru volju imaju ali im je potrebna pomoć da se reše problemi o kojima je bilo reči. Takođe, uređivanje puteva bi dobro došlo kao i malo bolji uslovi života i veća podrška za sport za koji ponekad izdvajaju iz svog džepa.

Pogledajte video o Šalincu:

* Projekat Naše selo-naši ljudi je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva.
Stavovi izneti u medijskom sadržaju ne izražavaju stavove sufinansijera.