Home Ko je ko Suzana Gigić

Suzana Gigić

Redakcija

Suzana Gigić rođena je u Smederevu. Tu je završila osnovnu školu i Gimnaziju i u rodni grad se vratila nakon studija, što je, na žalost sve ređa praksa. Pošto je studirala na defektološkom fakultetu, po obrazovanju je optometristatiflilog (smer za vid), ali je većini svakako poznata po umetničkom radu. O tome kako je i zašto počela da se bavi umetnošću, na čemu sve radi, čemu se nada i šta očekuje, između ostalog, govori u našoj rubrici “Ko je ko”.

 

SDCafe.rs: Suzana, Vaša priča kao i vaš celokupan rad su u najmanju ruku zanimljivi. Na početku da kažemo nešto više o svim stvarima kojima se bavite i kako uopšte izgleda jedna tako raznolika svakodnevica s obzirom na zanimanje kojim se profesionalno bavite, a koje nije u vezi sa umetnošću, kako je počeo Vaš stvaralački put? 

Bavim se pregledom i terapijom vida kod dece, ali umetnost je nešto što mene prati od ranog detinjstva i nekako, ma šta radila drugo ili me nešto drugo vuklo, ona je uvek više ili manje bila deo mene i bila prisutna. I u osnovnoj školi i u Gimnaziji sam bila deo likovnih i literarnih sekcija, i čak bila ubeđena jedno vreme da ću samo umetnost studirati. Ali onda sam se srela sa psihologijom i kao već veliki ljubitelj biologije, otkrila jedan nov svet za koji sam se nepovratno vezala. Psihologija i sve njene grane, a naročito rani razvoj deteta, odvele su me put drugih studija, a kasnije mi dale i neko drugo zvanje i poziv pored umetnosti. Umetnički poziv nisam uspela da zaokružim akademski ali nikad, evo, više od 20 godina, nisam prestala da joj se posvećujem i radujem.

 

SDCafe.rs: Za čitavo to vreme stvaranja, bilo je više raznih faza. Da uputimo malo naše čitaoce detaljnije u sve te etape…

Moje faze stvaranja su bile razne. Mnogo sam istraživala i kroz forme, materijale i načine kako da spojim nespojivo. Na svako stvaranje, ja gledam višeslojno. Sve što sam radila uvek je bio pokušaj da spojim nespojivo i da nađem način da iz onog sto se čini da ne može, iznedrim da je moguće i da može. Na primer, pre nego sam započela seriju “Telling stories lamps” ja sam neko vreme radila duborez i jednu lampu u duborezu sasvim autentičnu i jedinstvenu, ali je rad na njoj trajao predugo. Duborez je tehnika koja traži mnogo truda fizički i mentalno i ne može se ubrzati. I tako nekako, uz nju stvorila se želja, da radim lampe skulpture. One su izvor svetla u prostoru kada zatreba ali su isto tako estetski zaokružene da su, kad svetlo nije u funkciji, potpuno skulpturalne. Takođe, priča koju kroz njih pričam, razlicita je sa razlicitih strana i uglova pa se dobije objekat u prostoru koji može da se menja. Za tu ideju dobila sam i sertifikat od Zavoda za intelektualnu svojinu za autentičnost, no sada je sve to iza mene. Sada to više ne radim.

SDCafe.rs: Da, te Vaše lampe su svakako nešto sasvim posebno, neobično i jedinstveno, a nakon njih, javnosti ste predstavili i svoja slikarska ostvarenja, šta Vam je doneo taj iskorak?

Da, čudno, to deluje kao iskorak – lampe, dizajn, a onda – akvarel. Onaj ko poznaje mene zna moju potrebu da tražim izazove u svemu. Akvarel je tehnika koja me oduvek fascinirala, a naročito ta fama o neukrotivosti koja je prati. I ja sada mogu da kažem (obzirom da sam radila i jedno i drugo) da iako ne deluje da su slični, pristup akvarelu i duborezu je isti. Skulpturu u drvetu možes da planiraš ali samo dokle ti drvo dozvoli… Ako ne dozvoli, a ti se ne povinuješ, nećes dobiti rezultat koji želis. Isto je i sa vodom i pigmentima. Tu ispred tebe dešava se hemija. Čin stvaranja sam od sebe… Ti možes da naučiš da to kontrolišes i zapravo ti koristiš tu hemiju da ostvariš svoju viziju. Ali, isto tako ima jedan deo koji magija u akvarelu sama stvara i ako se previše “umešaš” i pokušavaš da previše držiš “uzde”, slika postane kruta i nekako tvrda. Srž akvarela je kao i u životu – da naučiš da se prepustis, da shvatiš da nekad nisi ti taj koji vodi već ta hemija i harmonija koja se desi kad se sretnu pigmenti, boja i papir. Ko se jednom zaljubi u tu magiju, ko shvati da je čudesno to da slika nikad nije ista ma šta radio, ta ljubav traje večno. Kao u onom filmu “Dan mrmota”… Ma koliko se puta probudio ujutru, mogućnosti za završetak dana je nebrojeno mnogo. Ja sam se još u Gimnaziji zaljubila u skulpture Seleta Jovanovića, kod kog sam išla na spremanje i časove crtanja i u akvarel Mirjane Marjanović u čijem sam ateljeu bila povremeni gost i gledalac. I to me je valjda i obeležilo da budem ovo što sada jesam i što, ako Bog da, još planiram. Svoj prvi rad u akvarelu imam kod kuće, uramljen. Iris je u pitanju, jedan od mojih omiljenih cvetova.

SDCafe.rs: To je toliko različitih, kreativnih stvari koje potiču iz uma i veština samo jedne osobe, s tim u vezi, pitanje bi bilo – odakle crpite tu snagu, odakle motiv i inspiracija za sve to?

Osnovna inspiracija u mom stvaranju je očigledno priroda i svet oko mene. Ja spadam u ljude koji se prirodi klanjaju i za mene je ona Bog i prisustvo i dokaz njega svuda i u svemu. Sve oko nas bilo je tu pre nas a ostaće i za one koji ostaju za nama. Ali u kojoj meri i koliko? Svaka moja slika ili bar većina njih, akcenat stavlja na ono lepo što je tu svakog dana ispred nas i samo nas zove ne priziva lepotom svojom. Ljudi umeju da budu slepi za tu lepotu… Nebo svakog dana drugačije, boje oko nas nikad se ne ponove, da živis još ko zna koliko života, nema dva ista dana, dva zalaska i izlaska sunca da su ista. Ja se trudim da to stavim u prvi plan. Da izdvojim to u jedan kadar, u jednu ideju i apostrofiram. Da ispričam priču kroz simbole, kroz sećanja i da tako ukažem da smo mi ta planeta i to u čemu živimo, taj vazduh i ta voda i priroda. Eto, to me inspirise trenutno… Da slikajući podsećam koliko je to što imamo blago duša planete. Ja tu dušu osećam i mnogi kažu da je i na mojim slikama vide.

 

SDCafe.rs: Koliko često ste u prilici da slikate? Kažu da slika traži posebnu žrtvu, beskrajna usavršavanja, doterivanja, sve u svemu – mnogo posla, slažete li se?

Slikam skoro svaki dan… Naravno, porodične obaveze povuku nekad teg na svoju stranu, ali ja  se nekako uvek trudim da balansiram. Duboko verujem u to da inspiracija dolazi kroz rad i da nije to neki sad moment prosvetljenja koji čekaš, već stalno moraš biti u materiji da bi ti se ona sve više otvarala. Mislim da je to čak Pikaso izjavio “There is an inspiration but it must found you working” – Inspiracija postoji ali mora da vas pronađe u radu”.

SDCafe.rs: Kakva su Vaša izlagačka iskustva, koliko ste često imali prilike da svoje radove prikažete javno i kakve povratne informacije dobijate, nailazi li to što stvorite na interesovanje?

 Moj rad sa lampama je imao jedan svet izlagački i većinom bio orijentisan na sajmove enterijera i nameštaja, novinske članke i reportaže, priče o njima. Svega par izložbi je bilo koji se bave tom tematikom. Jedno vreme bio je aktuelan u Beogradu festival “Svetlost” koji je okupljao dizejnere enterijera i rasvete, i tu su na jednoj od izložbi bile lampe odabrane u deset najboljih rešenja rasvete na Balkanu. Onda sam okupila sve te prijatelje koji se bave svetlom i napravila izložbu ovde, u Smederevu. Nešto drugačije i nesvakidašnje. A onda je, kad sam se akvarelu potpuno posvetila, krenulo izlaganje van Srbije, festivali veliki gde se okupljaju svi najveći akvarelisti sveta. Tri godine zaredom Urbino festival Italija, u maju je druga godina kako sam deo tima koji predstavlja  Srbiju na najvecoj smotri akvarelista na svetu, u Fabrijanu, u Italiji. Onda, bila je Poljska, festival “Step by Step”. Tada sam i pozvana da radim demonstraciju slikanja uživo u grupi sa velikim imenima akvarela iz Rusije, Kanade, Nemačke, Poljske.

A izlagala sam svuda po festivalima sirom sveta: Indija, Nepal, Francuska, Engleska (prošle godine odabrano je moje ime i odabran rad od 100 master akvarelista od preko 4000 prijavljenih), Vijetnam, Poljska, Ukrajina, Italija, Bugarska (trijenale ove godine u julu u Varni), Švajcarska, Meksiko, Malezija (više puta). Pre dve godine, muzej Dunava u Ulmu je otkupio osam mojih slika Dunava i sada, su deo njihove postavke i arhive.

 

SDCafe.rs: Kakva je situacija kada je reč o samostalnim izložbama? One su za autore važne jer im daju posebnu šansu da njihovo stvaralaštvo bude u prvom planu…

Samostalnih izložbi nije bilo previše, tek poslednjih par godina se to polje otvara, a evo sada početkom godine su samo bile dve, jedna u “Kući Đure Jakšića” u Beogradu i tematika joj je bila identična onoj koju sam prošle godine, na Dan Dunava, imala u Smederevu. To je zapravo više bio performans kojim sam Dunavu htela da se zahvalim za sve što nam pruža i proslavim taj dan sa prijateljima. Naziv joj je bio “Dunav u bojama beskonačnog”. Taj koncept je bio i u Begradu samo sa većim brojem slika izloženih u Galeriji “Đura Jakšić”. Najnovija je izložba otvorena početkom aprila u Kulturnom Centru Zlatibor. Ona je sasvim druge tematike, opet voda kao srž kroz naziv “Azurne dubine i širine”.

 

SDCafe.rs: Uz sve što smo pomenuli, Vi ste takođe i kreator jedne sasvim neobične serije nakita, ako smo dobro razumeli do sada, niko nije ništa slično tome uradio, otkud ta ideja? 

Nakit je proizašao iz minijatura akvarela koje sam radila za muzej “Minijatura”  u Australiji. A pošto oduvek želim svoj nakit, pre nekih godinu i nešto došla sam na ideju da minijature akvarela oslikam sa obe strane i od njih formiram medaljone prvo, a kasnije minđuše i narukvice i setove. Dodaci uz medaljone u takvom obliku su lančići i držači od srebra, a neki detalji na samim medaljonima su od zlata. Sve je to potpuno unikatno i jedinstveno na svetu jer akvarel tako do sada niko nije transformisao u nosiv asesoar.  Nakit ima naziv Aqua Art Jewellery, ima svoje pakovanje sa logom i potpuno je formiran kao brend. Veoma je lepo pruhvaćen na tržištu kako kod nas tako i u svetu jer je tražen kao i slike uostalom.

 

SDCafe.rs: A koliko je umetniku to sve zapravo značajno, da li je i zbog čega važno da ono što napravite “zaživi” među drugima?

Ja mogu zaista da budem srećna jer ono što stvaram ljudi prepoznaju kao nešto što žele da im oplemeni prostor i mislim da za sada slike nisu stigle još do Aljaske. Inače ih ima svuda po svetu. Interesantna je priča čoveka koji živi u Portoriku. I silno je želeo jednu moju sliku, ali tada pošta nije slala tamo. On je našao prijatelja kom sam ja poslala u USA da tamo pošaljem, pa je onda iz USA ona došla do njega u Portoriko. I to je posle ponovio sa još par slika. Ja sada imam konstantnu publiku koja voli i traži moj rad, a i za dve knjige sam radila naslovnice, treća je u procesu. Lep je osećaj kad ono što stvaraš ima publiku koja voli i ceni jer realno svaka umetnost bez publike je umetnost u tri zida. Publika je ono sto nas čini celim i taj poslednji i najvažniji delić slagalice.

SDCafe.rs: Znamo da ste tokom najtežeg perioda pandemije držali on lajn časove akvarela deci i odraslima širom sveta, kakav je sada plan za neku bližu budućnost?

Počela sam knjigu čija tematika će se baviti lečenjem bojama i svim mogućim efektima i uticajima  blagotvornim za nas i naše zdravlje i psihu. Takođe, pišem i knjigu za decu, nadam se uskoro je završavam.

 

SDCafe.rs: Verujem da znate da u ovoj rubrici uvek ima malo lokalpatriotizma, pa dakle, šta je to što je u Smederevu Vama najdraže, šta Vam se dopada?

Dunav je ono što najviše volim. I Tvrđavu…  I to što smo grad koji ima srednjevekovnu zaostavštinu sa ogromnim potencijalom. Mislim da je ova reka ovom gradu dala život. Ma koliko čudno zvučalo, ta reka je organizam za sebe. Ona je bila tu mnogo pre što je ovde bilo šta postojalo. Premalo smo toga svesni. Ja retko to umem da objasnim ali to je jedan osećaj poštovanja prema toj snazi i lepoti. Duboko divljenje. A način kako je čuvamo je van poimanja moje svesti.

SDCafe.rs: Šta je ono što Vam smeta i šta biste to, da možete, promenili u Smederevu, šta nam nedostaje prema Vašem mišljenju?

Ne volim što Jezave više nema, što kao stanovnici ovog grada ništa nismo značajno uradili da joj se tok vrati, ne volim što nemamo šetaliste do Jugova uz reku, ne volim što nema staza za bicikle, što nema više parkova za decu i što i ove koje imamo nisu pokriveni kamerama da bi se sačuvali. Ne volim što nemamo spomen kuću ili muzej Nušiću…Mogla bih još da nabrajam… Promeniti nešto kad si vlast je teško jer su potrebne finansije, ali ono najvažnije, našla bih način da sagradimo zatvoren bazen u gradu koji bi radio čitave godine i napravila bih veliku marinu na mestu gde je sada kanal Jezave… Obnovila bih taj most preko kanala i naravno, izmestila luku van centra. Ali lako je reći, mnogo je to teško da se uradi verujem pošto o svemu ovome samo slušamo obećanja ali ne i realizaciju.

 

SDCafe.rs: Pratite li naš rad, kakvi su Vam utisci o načinu na koji pišemo, sadržajima koje objavljujemo, temama…

SDCafe.rs kolumne i tekstove čitam redovno, pratim većinu vaših vesti i rubrika i rekla bih da ste jedini objektivan portal na nivou grada pa i šire. Ponosna sam na Vaših 18 godina i srećno Vam punoletstvo! Daće Bog da doživite stotu!


SDCafe.rs

 

Smederevka Suzana Gigić pozvana na međunarodni festival akvarela u Italiji

0 komentara
2

Slične vesti

Ostavi komentar

error: Sadržaj je zaštićen !!