Sredinom 2014. godine jedan događaj potpuno je preokrenuo život naše sugrađanke Marije Milošević i njenih najbližih, ali na neki način, uticao je i na mnoge druge ljude suočivši ih sa činjenicom da se strašne stvari ne događaju samo “tamo negde i tamo nekom”. Ova profesorka engleskog jezika, preživela je veoma teške, po život opasne povrede, koje su za posledicu imale invaliditet – ona je kvadriplegičar, odnosno, ne može da pokreće ruke i noge. Bio je to šamar kojim nas sudbina podseća i opominje na to da nismo uvek mi ti koji je određujemo. Međutim, isti taj događaj, istovremeno je i simbol hrabrosti, pobede volje, beskonačnih moći uma u kome je, a ne u telu, zapravo suština našeg bića i iskonske snage čoveka da se bori za opstanak. Zašto – saznaćete od Marije u redovima koji slede…
Marija, 12 godina je prošlo od nesreće koja je promenila tvoj život. U čemu je, tebe, sve to što se dogodilo, zateklo? U kojoj životnoj etapi, sa kakvim planovima?
Sve to mene zatiče u jednom životnom preokretu. Ja sam nedelju dana pre tog kobnog letovanja bila u Norveškoj, na potpisivanju ugovora o radu. Sredila sam vizu, sve potrebne papire. Trebalo je tamo da radim kao profesor engleskog. Sve je bilo spremno. Čak i stan rezervisan. Suprug je trebalo kasnije da mi se pridruži jer su oni meni ponudili opciju da i njega zaposle. Ja sam prethodno na Unverzitetu u Oslu završila norveški. Dok sam tamo sređivala dokumentaciju, Ivan i ja smo razgovarali o tome da li da se uopšte tada vraćam u Srbiju i da li treba da idemo u Tunis. Ili da ostanem u Norveškoj kad sam već tamo. Letovanje smo uplatili pre svega toga. Odlučili smo da ipak odemo na more pošto zbog mog preseljenja dugo nećemo moći da ponovo budemo zajedno.
Nažalost, usledila je nesreća koja je sve promenila. Kako se danas sećaš svega toga?
Bilo je to bukvalno drugog dana letovanja, prilikom povratka sa izleta u Sahari. Svi misle da je bilo u pustinji, ali nije, bilo je na magistralnom putu, kada smo se vraćali sa izleta. Sećam se svega jasno, osim perioda kada je taj džip počeo da se prevrće. Tu sam u nekom trenutku cimnula vrat i izgubila svest. Probudila sam se na zadnjem sedištu, nepomična. Nisam mogla da dođem do daha. Probala sam da se pomerim, ali nisam uspela. Čula sam u daljini kako me Ivan doziva. Devojka je neka prišla da me pita da li sam dobro. Ali ja nisam mogla da izgovorim svoje ime, niti da njoj odgovorim. To je to. Posle sam se probudila tek nakon operacije i kome, nakon par dana u bolnici u Tunisu. Prva misao je bila: „Dobro je, preživela sam“. Samo mi je prošlo kroz glavu šta li je sa Ivanom i gde su ostali.
Kako si se osećala tih prvih meseci, kako je izgledalo to suočavanje sa posledicama koje su bile teške i povredama zbog kojih si postala osoba sa invaliditetom?
Početni period je onaj u kome ja nisam ni bila svesna šta se zapravo desilo. Mislila sam ću se oporaviti nakon dve, tri nedelje, da ću izaći normalno iz bolnice. Znate, nikada ne razmišljate da tako nešto može da bude. Slušate to na vestima, ali ne pomislite da može vama da se dogodi. Bio je početni šok, neverica. Najpre poričete. Ivan je postepeno pokušavao da mi kaže da sam nepokretna. Da ne mogu da dišem. Meni je to bilo nemoguće. Nešto što će da prođe. Poricanje, iako sam ja na svim tim aparatima bila potpuno nepomična. U Tunisu sam bila oko mesec i po dana. Za nastavak lečenja smeštena sam na VMA. Sećam se scene kada sam shvatila svoje stanje. Još uvek sam bila na aparatu za disanje, dva meseca je prošlo. Sestra je donela neke makarone, hitan je slučaj iskrsao i ona je samo izletela, spustila to jelo na mene. Meni je pomisao bila: To je to. Ja neću moći sebe ni da hranim. Šta se zavaravam da će biti bolje? Tu je počeo da se otvara psihički ambis. Pomišljate svašta. Padaju vam na pamet suicidne misli. Iako ja, onako nepomična, nisam mogla ništa da učinim. Ali pomislite zašto se bar ovaj aparat nekako ne otkači, da prestanem da dišem… Da me nema. Onda je usledio bes. Zavist prema drugima koji hodaju, dišu. To su loša osećanja koja su usledila. Pa depresija. To je prosto neizbežno bilo.
Mislim da ne bih mogla sve to da preguram, da mi svakoga dana nisu dolazili Ivan i tata. Nada je krenula kada su me skinuli sa respiratora i rekli mi da ću ipak moći da dišem. Respirator je stvorio psihičku i fizičku zavisnost. Ja čujem kako aparat ubacuje kiseonik, ali ne čujem sebe kako dišem. Neverovatno je koliko se organizam bori i kada ti odustaneš psihički. Proradi neki instinkt, nagon za preživljavanjem. Koliko god da sam imala želju da me nema, da se završe moje muke, kada me skinu sa aparata, ja ipak pokušavam da dišem. Sa intenzivne sam prebačena na odeljenje, počeli su da vežbaju samnom. Tada su već mogli da me posećuju i svi ostali, dolazila mi je sestra, prijatelji i postajalo je lakše kada doživite ljubav i podršku. Onih koji nisu odstajali od mene. “Svaki osmi udisaj je tvoj, disaćeš” – te reči dr Đorđevića bile su prvi motiv. Izašla sam iz bolnice bez respiratora.
Na VMA sam bila osam meseci, od čega šest meseci u šok sobi. Usledila su lečenja u bolnici, banjama. Ceo taj period trajao je 18 meseci. Posle nekog vremena to okruženje je za mene postalo sigurno. Javila se neizdrživa pomisao – a šta ću kada dođem kući? Ali, neverovatno je kako su ljudi sve to za mene ovde organizovali kada sam se vratila. Stvarno sam ponosna na porodicu i prijatelje. Uz pomoć donacija i simbolične sume iz osiguranja, mi smo uspeli da sagradimo ovu kuću na placu. To je sve ostvario moj tata, pordica, prijatelji i rođaci koji su pomagali. I tako je rešeno pitanje novog životnog prostora. Psihički oporavak je trajao i nakon dolaska kući. Ali najvažniji je moment u kome sa jadikovanja “zašto baš ja” krenete da razmišljate šta možete da uradite povodom toga, ako je već tako. Na koji način ja mogu da živim bolje? Svoje stanje ne mogu da promenim, ali mogu da promenim gledanje na to. Kada sam videla tu požrtvovatnost drugih, to me je podstaklo. Ne bi bilo u redu da ja odustanem, a oni nisu od mene odustali. I nisam želela da im, ako već imaju obeveze oko mene, dodatno pogoršavam situaciju. Bilo je očigledno da to od mene zavisi. Ako sam ja loše, vidim da su i oni loše. Kada vidite da je neko za vas uradio toliko, ne možete a da se ne potrudite.
Svi u Smederevu su tada pričali o tebi. Čekao se tvoj povratak posle svega što znamo da si prošla. Sa kakvim si se reakcijama drugih ljudi susrela? Kakvi smo, svi mi, kao zajednica, bili prema tebi?
Ja sam bila iznenađena. Svi su sakupljali novac, raspitivali se. Pitala sam se zašto se svuda priča o meni, zašto je to njima bilo bitno? Ja jesam poznavala mnogo ljudi, radila sam kao profesor u Ekonomskoj školi, a bila i prevodilac. Prvi izlazak u grad bio je mučan jer sam očekivala sažaljenje. Ali sam bila i zahvalna, znam da se grad bukvalno digao na noge zbog mene. I kada su se u početku sakupljale donacije, nećete verovati, taj novac koji je tada sakupljen, meni je godinama trajao. Ta sredstva su mi pomogla da idem na rehabilitacije. Taj račun je i dalje aktivan kao i mogućnost da se putem platforme „Budi human“ donira slanjem SMS-a (255 na 3030). Lokapatriota sam i Smederevo i Smederevce ću uvek da branim. Prosto, volim Smederevo i te ljude koji su mi pomogli, bez obzira na to da li ih poznajem ili ne. Malo mi se nije dopadao ceo taj ton u medijima – senzacionalistički, ali kod nas se novinarstvo svelo na glorifikaciju nečije patnje. Bilo je teško da prihvatim suočavanje sa tuđim pogledima. Glavna je predrasuda da nema kvaliteta života u tom stanju. Za mene je bilo najizazovnije sopstveno preispitivanje. Morala sam sebe da izmenim psihički. S jedne strane je bila zahvalnost i osećanje ponosa što postoje takvi ljudi, vera u ljude i čovečnost. Sa druge, ambivalentna osećanja, zašto mene svi da sažaljevaju, smatraju da treba da sedim kod kuće i ne radim ništa. Jer je bilo situacija gde sam shvatila da misle da sam nekakva biljka koja nema neku perspektivu za dalji život. To postoji i danas, ali manje. Ili možda sada više ne obraćam pažnju na to.
Marija, ti fizički nisi ista kao pre, ali ono što ti suštinski jesi, tvoja interesovanja, znanje, sve to je i dalje tu. Da li je shvatanje toga doprinelo tome da “zgrabiš svoj život nazad”?
Morala sam da nađem motivaciju. Sreća je što sam se bavila poslom koji sam mogla da nastavim. Prvi zadatak je bio da naučim da koristim kompjuter uz pomoć glasa. Jednostavno, morate da redefinišete uspehe. Znači, prvi uspeh meni je bio da naučim komande za glas. To je trajalo danima, mesecima. Pa je onda bio uspeh da prevedem jednu stranicu. Dok nisam došla do trenutka kada sam mogla da radim duže. Treba da rekostruišete identitet. I negativne emocije da sublimirate u nešto stvaralačko. U mom slučaju je to bio praktičan rad. Prvi novac koji sam zaradila posle svega, bio je dodatna motivacija. Ne u materijalnom smislu, važan je bio osećaj korisnosti, da mogu da privredim. I osećaj nezavisnosti pre svega – to je jedino što mogu sama da radim. Moje vreme za laptopom dok sam učila bilo je moja satisfakcija. I presudan trenutak za dalje napredovanje.
Kako danas izgleda tvoj profesionalni život? Da li si zadovoljna, ima posla, zar ne?
Ja sam prevodilac. Bilo je nemoguće da nastavim da se bavim podučavanjem, jer sam tada imala problema sa disanjem i slabo sam govorila. Morala od početka da učim da govorim. Od izgovaranja najjednostavnijih slogova, do rečenica. Prevodilaštvo je slobodna profesija. Možete da birate kada ćete i šta da radite, nekim svojim tempom. I dan danas se bavim prevođenjem najviše zahvaljujući agencijama sa kojima sam sarađivala pre, odnosno, kako u šali to kažem – u prošlom životu. Pošto već deset godina samo to radim, malo dođe do zasićenja. U poslednje vreme imam želju da se više uključim u druge stvari. Aktivnija sam u organizacijama osoba sa invaliditetom, zagovaranju njihovih prava i osnaživanju.
Koliko ti je to važno, koliko si se pronašla u tim vodama i šta te je podstaklo na to?
Ja sam član Udruženja paraplegičara i u Izvršnom odboru Centra za samostalni život. Znam koliko je meni to u početku značilo, kako su mene prihvatili i pomogli mi informisanjem, pa sada i ja imam tu želju da pomognem drugima. Sistemska podrška postoji, ali nije adekvatna. Mnogi ljudi su prepušteni sebi. Mi u udruženju radimo na nekim idejama. Između ostalog, hoćemo da pokrenemo inicijativu za osnaživanje žena sa invaliditetom koje su ranjivija kategorija u odnosu na muškarce. Postoje pojedinci koji su dosta uradili za čitav sistem podrške koji u Smederevu postoji. Možda nisu medijski eksponirani, ali kada vidim kako i na koji način rade, a pri tom svako od njih ima neki svoj invaliditet i ograničenja, to je zaista inspirativno.
Gde pronalaziš snagu? Šta je to što te održava kada poklekneš, čemu se okrećeš?
Mnogo od toga što sada mogu, nisam mogla posle nesereće. Da pomerim glavu, da sednem. Upornošću sam to popravila. U početku sam sa drugima komunicirala očima. Nisam mogla da mrdnem. Nisam disala, nisam gutala, nisam mogla ništa da izgovorim. Postepeno se to popravljalo. Prvo sam počela da gutam. Pokušaji da budem u sedećem položaju završavali su se padanjem u nesvest. Vežbe za disanje, učenje govora, sve od nule. Bila sam i u Hrvatskoj tri meseca na robotskoj neurorehabilitaciji, to uspravljanje i simulacija hodanja u robotu je dovelo do toga da uspostavim normalno disanje posle tri godine. I da mogu da držim glavu bez naslona, da sedim duže. Svake godine po dva ili tri meseca bila sam u Novom Sadu četiri godine zaredom, dve u Beogradu. To je bilo održavanje stanja i jačanje organizma.
Naravno, ima i dalje trenutaka kada mi se ne izlazi iz kuće. Iz tog stanja pokreću me dragi ljudi, porodica, prijatelji. Dobra muzika, stvari koje volim, takođe mi popravljaju raspoloženje. Kada mi je baš teško, nađem neke male sreće. Kada se suočim sa nečim što me ograničava, sebi postavim zadatak, cilj, izazov. Na primer, nauči novih pet reči iz norveškog. Ako to uradim, osećam se bolje. Moraš da se pomučiš, ali iza toga te čeka osećaj pobede. Razvila sam i mehanizam odbrane još dok sam bila u šok sobi, prepustila sam se sanjarenju. Kasnije sam pročitala da to zovu adaptivno sanjarenje. Zamišljala sam svoj drugi život. Ali ne šta bi bilo da sam otišla u Norvešku i da se sve ovo nije dogodilo, nego potpuno nešto drugo, potpuno druga ličnost. I onda sam se iz večeri u veče samo nadovezivala na taj život. U mojoj glavi tako sam napisala dva romana, u tom svom drugom „životu“.
Zašto to zaista i ne napišeš? To bi bila knjiga koju bi mnogi želeli da pročitaju.
Imam ja to kao plan. Ali, potrebna mi je samoća. Da me niko ne sluša. Ako krenem da diktiram tok misli, i u pozadini čujem nešto drugo, to me ometa. Imam već neke zapise. Samo mi treba da imam više vremena i samoće. Dobijem inspiraciju noću, do ujutru pola od toga zaboravim. Ali uradiću i to.
Da li bi rekla za sebe da si hrabra?
Mislim da jesam. Ali mislim i da sam previše sada ušuškana u neku svoju zonu komfora. Stabilizovala sam se i kada me nešto malo poremeti, kao da me vrati na početak. Onda pomislim da sam kukavica. Kada kažem hrabra, ne mislim na fraze o tome da su osobe sa invaliditetom heroji, kako ih u javnosti često predstavljaju. To su samo osobe koje žive normalno. Hrabrost je da se suočiš sa svojim strahovima. Koliko god da život nije savršen da nađeš snagu da se prilagodiš. I izađeš iz toga jači. Da nađeš smisao i sreću u novim okolnostima. Otpornost duše i duha prema novim situacijama i to je hrabrost. Ne treba život da bude savršen, niti da sve bude idealno da biste bili zadovoljni. Hraborst je i da prihvatite da se ranjivi, da potražite pomoć, da to sve iskoristite za nešto dobro. Ja dugo nisam htela da svoje zdravstveno stanje stavljam u prvi plan, iako je izuzetno teško živeti sa kvadriplegijom. Nedostatak fizičke samostalnosti htela sam da nadomestim kroz mentalnu stabilnost, rad i trud da živim smisleno. Zavisi i od tipa ličnosti. Melanholik teško pregura izazove, ja sam po prirodi pozitivna ličnost i mislim da onaj ko oduvek veruje u bolji ishod, takav i ostaje. Treba da postoji podrška porodice, prijatelja, zajednice, preusmeravanje tuge u stvaranje. Da li ćete da pišete, pravite nakit ili se bavite aktivizmom, svejedno je. Treba naći smisao, da zaokupirate svoj um.
Tvoj život je, posle svega što smo čuli, ispunjeniji od života mnogih ljudi bez invaliditeta, onih koji su digli ruke od sebe. Šta poručuješ svima nama, pomalo “nezahvalnima” koji uzimamo zdravo za gotovo to što su naši problemi zapravo tako mali?
Meni se čini da životi ljudi promiču u jurnjavi za kontrolom nad svim i svačim, za novcem. Živimo u materijalnom dobu i sve je podređeno tome. Gubimo osećaj za male radosti, ljude i odnose sa njima. Treba negovati zajedništvo, empatiju i solidarnost. Svako treba da odvoji vreme za sebe, svoju porodicu, to je ono što se drastično gubi u današnje vreme. Mnogo je i samoživosti. Ključ je u malim stvarima. Nije bitno da li je kuća najčistija, ako u njoj ima imate dete koje će vas obradovati. Sve je stvar gledišta. Sećam se svoje sestričine, pre nekoliko godina. Ja sam bila tužna ona me je pitala zašto jer sam ja kao neka kraljica koju svi služe. A ja samo komadujem. To me je zasmejalo. Dakle, stvar je perspektive. Uvek se setim toga da sam ja kraljica na svom tronu, kako je ona rekla. Vreme posvetite sebi, porodici, radite na duhovnom razvoju. Slavite pobede i „male“ sreće.
Invaliditet je društvena odgovornst
“Postoje stereotpi zbog kojih ljudi ne znaju kako da komuniciraju sa osobama sa invaliditeom pa im je najlakše da nas ignorišu. Ja sam dolazila u situaciju da mi se neke poznanice i prijatelji na ulici ne jave, skrenu pogled. Zaboli to. Invaliditet nije samo lična stvar već i društvena odovornost. Jer kvalitet života osobe sa invaliditetom, ma koliko ona sama bila jaka, ipak delom zavisi i od odnosa okruženja prema njoj”.