Marko Cvetković: “Najvažnije je podsticati promišljanje i preispitivanje”

Smederevac Marko Cvetković diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a sugrađanima je pre svega poznat kao urednik naučno – obrazovnog programa Centra za kulturu koje veoma pažljivo i predano priređuje već deceniju i po. Od postavljenih ideja vodilja ne odstupa, a to je vrednost koja u ovom dobu, posebno dobija na značaju.

S pravom se može reći, a sa time bi se sigurno složili i njegovi dosadašnji sagovornici, da je zahvaljujući njegovom radu, srušena predrasuda da ovakve sadržaje i tako ozbiljno shvaćen pristup njihovom kreiranju, ne možemo naći u „manjim sredinama“ iliti van najvećih gradova. Rezultat je poduhvat od više stotina predavanja, tribina i razgovora vođenih sa osobama koje su na date teme najrelevantniji govornici i koncept koji se, za ovdašnje prilike, ali i znatno šire okvire, ne može meriti niti uporediti sa bilo čim drugim u kulturnom životu jednog grada. Marko Cvetković je u sve to ušao odan uzvišenoj, gotovo prosvetiteljskoj ideji, a ta odanost, na sreću svih nas i dalje traje…

Kada bismo se sada, vratili na početak i trenutak kada postaješ urednik naučno – obrazovnog programa Centra za kulturu, šta bismo mogli da istaknemo kao najvažnije motive da ga koncipiraš baš takvog kakav jeste? I koliko je vremena prošlo od kako si time počeo da se baviš?

Prošlo je punih 15 godina. To je sada već sasvim dovoljno i za neke retrospektive, kako što se tiče komunikacija sa ljudima koji dolaze, tako i odnosa prema temama. Moja ideja je od početka bila  da se pronađe neka vrsta žarišta. Ne za animaciju ili zabavu ljudi, niti išta površno, već za jedan obrazovni program koji bi, u plemenitom smislu, trebalo da nas opterećuje. Da nas podstiče na odgovornost prema temama. I mene to obavezuje takođe, ne samo te ljude koji kod nas gostuju. Ono što je u najvećoj meri održalo kontinuitet, jeste stvoreno poverenje na ličnom nivou, osećaj da naspram vas, stoji neko ko ozbiljno želi da shvati i uvaži vašu temu, da utiče da se malo zaustavimo, da tok svakodnevice, haos i tenziju u koju smo uronjeni, stavimo po strani i da produbi određenu oblast ljudskog iskustva. Bilo da je to nauka, umetnost ili pak ono što je meni jako drago – renesansno shvatanje nauke i umetnosti. Možda bi jedan od mogućih uzora kako ja vidim taj naučno – obrazovni program, bilo nešto što referira na renesansni humanizam, istraživački duh, odnos prema svetu kao riznici tajni koje treba otkrivati, ali i na jedno duboko zagledavanje u sebe i fundamentalne zapitanosti o sopstvenom identitetu, integralnosti čovekovog bića. Dakle, ne samo intelekt, ne samo emocije, ne samo volja, već pokušaj da se sve te dimenzije ujedine. I da svaka od njih doživi provokaciju u pogledu celovitog tretmana. Pa i ta famozna istina, o kojoj se toliko govori u nauci, filozofiji i umetnosti, ne može biti tretirana drugačije, nego kao jedno iskustvo celovitosti. Dakle, pokušaj da se stvari sagledaju iz svih uglova, da se razvije kritički aparat, da se uputi poziv na emancipaciju ljudskog duha.

Teško da bi bilo moguće pobrojati sve susrete do sada, ali za tih 15 godina, o koliko događaja govorimo, makar okvirno?

Prvih godina sam beležio, posle sam prestao i da brojim. Okvirno, oko 600 programa, ako imam u vidu i neke dodatne stvari koje su ulazile u taj krug, poput saradnje sa Filmskim centrom Srbije sa kojima smo imali različite programe. Dragocena je to arhiva, svakako. Ne znam gde ću se naći za deset godina, ali sve to smatram ključnim kapitalom koji sam stekao i koji je neotuđiv. Možda je jedna od tematskih usmerenja tog programskog segmenta, jedna od poruka, upravo to da probamo da steknemo imetak koji je neotuđiv, koji je sa nama i koji nas na tih i nenametljiv način ohrabruje da budemo ono što jesmo u svim okolnostima, promenama, menama, boljim, lošim, u tenzijama društvenim ili u odusustvu tenzija.

Kako si uspeo da održiš kvalitet programa? Znamo da vrlo pažljivo biraš sagovornike i koja god da je oblast u pitanju, to su, u tom trenutku najpozvaniji ljudi da na te teme pričaju, zar ne?

Jeste, to je nešto što sam sebi zadao od početka. Treba imati meru i kada je reč o izboru samih tema. Teško ćete da pozovete nekog ko se uskostručno bavi mehanikom fluida i da nam kroz kompleksne formule to bjašnjava. Tako nešto bi pre bilo vezano za naučne konferencije. Imperativ je da se nikad ne ode u banalizaciju. Da damo podsticaj, da neko možda u svojoj struci vidi uzor u tome što je možda čuo od tih ljudi koji su dolazili, pa da proba da nađe neko ohrabrenje, istraživački implus i da, što je jako bitno, stupi u komunikaciju sa tim čovekom. Ja sam u najvećem broju slučajeva moderator, ali ljudi koji dolaze mogu da pitaju šta god hoće u vezi sa tom oblašću. Trudim se da to budu ljudi sa ozbiljnim referencama, ali da prostor dam i mlađim autorima koji su uložili mnogo entuzijazma i rada. Takođe, naučno – obrazovni program je otvoren i za pop kulturu, andergraund, rok, alternativni filmski izraz… Tako smo imali situaciju da su, vrlo afirmisani reditelji, kao na primer Slobodan Šijan, prepoznatljiv po filmovima kao što su „Maratonci trče poslednji krug“ ili „Ko to tamo peva“, zapravo vrlo ponosni na elemente svog stvaralaštva koji su vezani za eksperimentalni film, a mi smo u Smederevu imali privilegiju da nam ti ljudi prikazuju filmove koje jako dugo niko nije video osim poznavalaca filma koji se time profesionalno bave. I onda se tu otvaraju čudesni horizonti. Ti programi prevazilaze suvočinjenični, informativni pristup, pitanja kao što su šta ste radili i šta ćete raditi, već se vezuju za refleksivni pristup, traženje značenja koje se odvija kroz probijanje mnogih slojeva.

Koji su programi, gostovanja i ljudi, tebe, kao čoveka koji te susrete osmišljava, učinili najponosnijim?

Teško je da dam odgovor jer ne mogu sve da ih spomenem. I ja sam imao mnoge dileme oko toga kako taj program treba da izgleda: Da li uopšte ima smisla, šta će biti sa gostom, kako se postaviti prema određenoj temi jer postoji obavezujući element – sagovornik je pristao. I, logično, traži koncept, da vidi kako razmišljam. Uvek su bili zadovoljni. Ono što me je najviše motivisalo i održalo u uverenju da je ipak u redu da idem dalje sa gostovanjima, programima, pozivima, otkrivanjem novih priča, jeste to što su razgovori sa tim gostima doneli potvrdu da to vredi. Ispostavilo se da su oni, ta iskustva u Smederevu, stavljali u sam vrh svojih dotadašnjih iskustava tog tipa. Sa nekima od njih sam se sticajem okolnosti i zbližio posle gostovanja. Znači kada od njih, koji imaju mnogo više iskustva, učestvuju u raznim događajima, putuju po Srbiji, pišu umetničke i naučne radove, uvek stigne poruka da dokle god mogu, treba da istrajem u tome što radim. To je bio najsnažniji vetar u leđa. Ima više takvih situacija. Program „Vapaj za smislom“ sa Nebojšom Dugalićem, na primer. Od njega je posle toga stigla poruka da je to bilo najozbiljnije, najkompletnije veče koje je u karijeri imao, a da se ticalo tretmana takve teme i da nije bilo scensko dešavanje. Zatim, čuveni Velja Pavlović koji je preminuo, a sa kojim sam se čuo mesec dana pre toga. On je bio toliko tužan zbog toga šta se desilo sa Studijom B, njihovom arhivom. Dugo je radio emisije „Duhovnici“ i „Nivo 23“. I svoje iskustvo u Smederevu stavio u vrh svojih iskustava. Imao sam privilegiju da su posle gostovanja, iz njega pokuljale priče o ličnom i porodičnom životu. Jedna topla, dirljiva i tužna uspomena me vezuje za tog čoveka. I počanstvovan sam, naravno. Miša Radivojević, koji mi je ostao kao jedan od međaša u iskustvu. Kada smo se rastajali, bio je to vrlo emotivan momenat. Čovek koji mi je obeležio mladost, dao mi je jedan od najsnažnijih podsticaja koje ću uvek pamtiti, doživljavati kao motivaciju i dokaz da sam na pravom putu.

Ima i onih sagovornika koji možda nisu poznati široj javnosti, to su istraživači, ljudi koji izgaraju na institutima, bave se jako interesantnim i provokativnim temama. Evo, u aprilu ćemo imati istraživača sa Etnološkog instituta, koji se jedini u Srbiji bavio Kornelijusom Agripom, renesansnom figurom, istorijskom ličnošću koja je Geteu poslužila kao prototip za izgradnju Fausta. I svim ljudima koji su se bavili Faustom, ta mistična, zagonetna ličnost poslužila je kao inspiracija. On je zapravo primer onog renesansnog humanizma i prepleta tada nauke, alhemije, ezoterije, neoplatonističke filozofije, hrišćanstva… Taj čovek dolazi u Smederevo, a napisao je radove koji su u Evropi mnogo više promovisani nego u Srbiji. Za mene, sva ta iskustva nisu bila samo posao. Bio sam na izvoru nečega, imao privilegiju da nekom drugom, bio to jedan čovek ili 500 ljudi, pomognem da čuju sve te dragocene stvari.

Ima mnogo provokativnih tema. Ja razumem da smo svi opterećeni klimom u društvu, finansijskim problemima, ali postoje neke perspektive, prozori koji mogu da se otvore i vrata na koja može da se pokuca gde malo tog patinastog, tajnovitog svetla uđe u naše umove i možda nas potakne da jednu drugačije doživljenu sferu pronađemo. A ta sfera nas zapravo čini nepobedivim ljudskim bićima i ona nas dovodi u dublji dosluh sa sobom, pa i sa onim metafizičkim, fundamentalnim pitanjima o izvorima našeg postojanja.

“Bićemo se, more, do jednoga!” – Karađorđe između mitskih obrazaca i istorijske nauke

Sa promocije nove knjige Nikole Tasića: Kako smo i zašto žrtvovali Jezavu

Nastavlja se priča o bajkama – drugo predavanje Vere Horvat u utorak