Smederevac Miloš Živanović je apsolvent režije i trenutno, pažnju javnosti širom zemlje privlači filmom „Indeks“ koji je režirao, a takođe sa Draganom Đokić potpisuje scenario. Uloge su poverene nekim od velikih imena srpskog glumišta poput Seke Sablić i Tike Stanića. O svom ostvarenju, ali veoma zanimljivoj i inspirativnoj životnoj priči, Miloš je govorio za časopis „Fenjer“, u članku“Promene počinju najpre u nama“, a sada je taj intervju dostupan i čitaocima portala SDCafe.rs.
Miloš Živanović ima 36 godina i neobičan životni put u koji se otisnuo jureći svoje želje. Iako uspešan u poslu koji je tražen i odlično plaćen, odlučio je da posluša svoj unutrašnji glas i posveti se nečemu sasvim drugačijem – otuda je nadomak druge fakultetske diplome. Ovo je pre svega priča o neodustajanju i potrebi da se bude deo najvažnije, društvene priče koja se u ovom trenutku odvija u našoj svakodnevici…
Na početku razgovora red je da te naši čitaoci upoznaju. Znamo da si iz Smedereva, ali kako je tekao tvoj dosadašnji put?
Išao sam u školu „Dimitrije Davidović“, zatim sam završio prirodno – matematički smer u Gimnaziji. Najpre sam upisao Fakultet organizacionih nauka, završio IT smer, diplomirao 2014. godine. Kao softverski inženjer imam deset godina radnog staža. Bio je to dobar posao, finansijski stabilan. Međutim, ja nisam bio ispunjen. Tu nisam našao ništa kreativno ni duhovno i sve ono što mene inspiriše kako bih mogao da to ispoljim i budem zadovoljan. Onda sam krenuo u preispitivanja, spiritualizam, misticizam, duhovnost. Film obožavam od malih nogu ali nisam isprva znao da je to moj put. Zapravo, ja još uvek tragam za svojim smislom ali sam osetio da bih kroz režiju mogao da objedinim sve što me interesuje – muziku, sport i estetiku vizuelne umetnosti ali i nešto unutrašnje, psihologiju i onda da to sve prenesem na neka svoja iskustva i ispoljim kroz taj medij. Upisao sam Akademiju umetnosti u Beogradu 2021. Sada sam apsolvent. Ostao mi je još jedan ispit i diplomski.
To praktično znači da imaš dva fakulteta?
Ubrzo, da.
I napustio si IT sektor u koji svi masovno odlaze jer te to nije ispunjavalo? Zaista retka priča…
Da. Prilično sam patio u svemu tome. Osećao sam se kao životinja u kavezu. Uporedo sam prve tri godine fakulteta radio i studirao kako bih mogao da finansiram studije. Jer su mi mnogi kazali da je nemoguće upisati državni fakultet u tim godinama. Svakodnevno sam putovao baš onim vozom na stanici gde se nadstrešnica obrušila u Novom Sadu i trčao u Beograd na predavanja. Uveče sam radio od šest do dva ujutru i onda opet u sedam izjutra išao na fakultet. Izgurao sam to.
Pre filma „Indeks“ koji je sada u centru pažnje, šta si još radio?
Studentske filmove sam radio, na prvoj godini kratki igrani bez dijaloga, pa zatim dva dokumentarca jedan je i bio i na festivalima, onda smo na trećoj razvijali kratki igrani film („Satkani“) koji je na Bašta festu je osvojio nagradu za najbolji film od strane mladog žirija i sada „Indeks“ kao dugometražni. Bilo mi je nezamislivo da ćemo bez sredstava snimiti dugometražni film.
Sa kakvim si se reakcijama susretao, kako se kod nas gleda na to kada neko u zrelijim godinama dođe da studira?
Bliskim ljudima sam govorio o svojim planovima, ali mislim da me je Bog celim putem vodio. Sila odozgo me je preusmeravala gde da idem dalje. Okruženju je to bilo donekle inspirativno jer su videli mene, kako se odričem materijalne sigurnosti, visoke plate i svih dobrih uslova, ali ujedno znam i da je to džabe ako čovek u svemu tome vene. Novac tada ne vredi ništa. I važno je da druge stvari prevladaju.
Meni je na fakultetu sa mladim studentima bilo super, osećam se kao njihov vršnjak. Znate, ranije je u Zagrebu i Moskvi bilo je nužno da prethodno imaš već završen jedan fakultet, ako hoćeš na režiju. Ali su mi mnogi rekli da na FDU, posle tridesete, nema šanse to da upišem. Tu sam se malo razočarao i tamo nisam ni izašao na prijemni. Pokušao sam u Novom Sadu ali nisam prošao, što je dobro ispalo jer je fenomenalna akademija, ali je smer više posvećen pozorišnoj režiji. Na kraju sam upisao privatni fakultet sa obavezom da radim kako bih isplatio studije.
„Indeks“ nije dokumentarac, to je dugometražni film koji ima svoju priču, radnju, zaplet…Kako bi ti ga ti opisao?
Kada se sve to u vezi sa padom nadstrešnice i studentima desilo, baš sam se slomio. Osetio bes i tugu, ali i potrebu da se uključim u ceo proces i doprinesem. Trebalo je da to bude kratkometražni film. Imao sam finalnu sliku koja bi bila moćna, nešto nalik na novi talas u Francuskoj. Međutim, krenuli smo da snimamo, okupio sam ekipu. Prvo sam se sastao sa glavnim glumcem, to je Petar Lazarević Pele sa FDU. Malo smo bili inspirisani filmom „Mlad i zdrav kao ruža“ Jovana Jovanovića sa Gagom Nikolićem u glavnoj ulozi. To mi je bila vodilja za glavnog lika i samu kameru koja mi je omogućila da bez budžeta realizujemo to brzim pokretima kamere, dokumentarističkim pristupom. Igrom slučaja i srećom, direktor fotografije Luka Vladisavljević Đuđa ima svoj aparat koji nije skup ali je bio dovoljan da snimamo, nismo imali ni neka posebna svetla, samo nešto minimalno. Ali, sa ozbiljnijim kamerama i opremom ne bismo ni mogli da se probijemo kroz proteste. Imao sam tu čast da budem deo toga da se budi kolektivna svest i ispoljava borba za istinu i pravdu, kada sve niskosti izlaze na videlo i sav talog isplivava. Samo je pitanje kada će se to isprati, ali ne sumnjam da će biti brzo.
„Indeks“ je socijalna drama. Priča je smeštena u trougao. Imamo glavnog lika koji je student glume, nesnađen, izgubljen, naivan, ali buntovan i bori se za bolje sutra. Zatim, tu je njegova devojka i posebna okolnost tu nastaje i njegov otac koji je na drugoj strani kao policijsko lice na visokoj funkciji. Snimali smo takođe i na tri protesta u Novom Sadu (Na tri mosta 1. februara), na Sretenje u Kragujevcu i u Nišu (1. marta). U Kragujevcu, kada smo snimali scenu udaranja kolima, što se studentima na ulicama dešavalo, krenuo je veliki spin već dan nakon toga. Napravljeno je brdo nekih lažnih profila, snimali su nas sa zgrade dok smo mi snimali tu scenu za film, a oni su to preobličili i objavili kako mi režiramo incidente. Sedam sati mi je trebalo da to iskomuniciram sa svima, dani da demantujemo, jer su svi o tome pričali…
Protesti su svakako iznad filma i velika je bila bojazan da li ćemo to predstaviti na pravi način, da ne bude nešto banalno, upoznali smo razne ljude koji su proživeli slične stvari kao one iz filma koji su se prepoznali u toj radnji i to nam je veliki podstrek i poruka da smo nešto uradili smisleno. Vodili smo se istinom, čistotom, cela ekipa je tokom snimanja bila ujedinjena, zaista smo u pravim trenucima bili na pravom mestu. Film nesumnjivo ima bezbroj mana, ali to je studentski film bez ikakve produkcije, svi smo prezadovoljni da smo izveli sve to. Hvala televizijama N1 i Insajder koje su taj dokumentarni deo filma pomogli pa smo napravili hibrid – igrani film sa dokumentarnim momentima. Sve u svemu, u tom trenutku, uradili smo najbolje što je moglo, dali smo sve od sebe, a to je najvažnije.
Kako si se ti, kao neko ko tek stasava u režiji, osećao kada su ti velika imena srpskog glumišta izašla u susret i zaigrala u ovom filmu?
Igru u studenstkim filmovima inače niko od ljudi koji su tako iskusni ne naplaćuje, finansira se onoliko koliko fakultet omogući. Ali, oni ovo nisu doživeli samo kao uslugu, već je, kako pričaju i nakon odgledanog filma, i njima to posebno značilo. Znamo šta su i oni preživeli prethodnih decenija. Seka Sablić je baš pominjala Gagu Nikolića, Milenu Dravić, Laneta Gutovića koji su istu muku mučili i ranije. Uglavnom, osetio sam veliku čast i privilegiju da budem deo ekipe sa takvim ljudima, prosto mi je to bilo nezamislivo. Seka Sablić, Tika Stanić, Elizabeta Đorevska i Bojan Dimitrijević su ljudi koji su duboko u borbi za istinu i pravdu i kojima je bilo smisleno da prihvate naš poziv. Pročitali su scenario i sve je na kraju bilo spontano. Tika nam je pomogao i na druge načine. Oni se uvek odazivaju za sve.
Ne znam ni koliko sam osvestio to sa kakvim veličinama smo mi snimali film. Nismo imali mnogo vremena za pripremu i dosta se improvizovalo. U hodu smo se dovijali više puta, prosto, okolnosti su bile takve. Oni su bili otvoreni jako, slušali smo se mnogo, išli na intuiciju i instinkt, čarobne stvari uz njihovu improvizaciju su se desile. Oni su nadogradili svoje likove da se pobegne od klišea i da se dobije na autentičnosti.
Gde je film premijerno prikazan, a gde su još ljudi mogli da ga pogledaju do sada?
Premijerno, film je neformalno prikazan 10. decembra u Radničkom domu u Novom Sadu gde smo zakupili prostor. To je bila jedina opcija, platili smo celodnevni zakup, izjamili projektor, platno i napravili pet projekcija na svaka dva sata za Novosađane. Beogradska premijera je usledila 13. decembra na Pravnom fakultetu. Film je puštan potom u Kruševcu, Aranđelovcu, na FON-u, bili smo u Nišu na Fakultetu, Kragujevcu, Čačku, na Dan grada Novog Sada na Medicinskom fakultetu…Imali smo zapravo dogovor sa bioskopima koji je u poslednjem trenutku obustavljen. Taj dogovor je važio pola godine iz tog razloga je film maksimalno tehnički pripremljen za bioskope i festivale, to nam je bio podstrek i hvala im na tome bez obzira na to da li je film završio u bioskopima ili ne. Čak mislim i da je ovako autentičnije, više avangardno što idemo od fakulteta do fakulteta i kolektivnom energijom napravimo neku atmosferu i popričamo sa ljudima. Ispunjeniji sam na kraju time nego da je to bilo u bioskopu. Karte ne naplaćujemo nego idemo po principu donacija.
Šta se dogodilo u tvom gradu?
Ljudi kojima sam se obratio u Smederevu, od Centra za kulturu preko Gimnazije i Pozorišta Slavija i uopšte u svim kulturnim centrima, bioskopima u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, niko nije ušao ni u razmatranje ni da pogleda film. U nekim situacijama nisam čak nikakav odgovor dobio ili sam čuo samo izgovore zbog čega ne mogu. U Centru za kulturu Smederevo su mi rekli da su prezauzeti, da imaju razna pozorišta, „Nušićeve dane“, priredbe, koncerte, filmove. Ja sam im onda napisao da mi je, ako ništa drugo, baš drago da Centar u našem gradu ima toliko sadržaja i ostalo je na tome. Ušao sam na njihov sajt da pogledam i naravno, video svega nekoliko projekcija tokom celog meseca. Sve je bilo jasno. Na svaki način se pokušava degradacija kulture. Znamo i šta je bilo sa „Nušićevim danima“. Zlo i laž postaju opšteprihvaćena stvar od strane uticajnih ljudi. Ima nekih ponuda i varijanti za prikazivanje u Smederevu, ali tražimo da to bude makar malo veći broj mesta od nekoliko desetina. Na kraju, kada se prolepša vreme, možemo i na trgu nekako da ga pustimo.
Tvoj film se između ostalog zasniva na istoj podeljenosti koja je danas neretko u mnogim našim porodicama, na ulici, na svakom koraku. Kako bi, u takvoj atmosferi glasila poruka za kraj?
Da krenemo od sebe. Ne možemo da menjamo svet ako ne promenimo sebe. I naši likovi se na neki način menjaju. Idu bandoglavo kroz svakodnevna iskušenja ne preispitujući svoje postupke i sve dok je tako, neće ništa biti bolje. Sve dok sledimo istinu, pravdu i Božiju volju čak i po cenu života ne možemo učiniti neko drugo, više dobro. Kada smo na pravom putu, same će se stvari složiti kako treba. Kada kolektivna svest prevlada, zle sile ne mogu ništa. Trenutno nas čeka mnogo na tom putu osvešćivanja.
Foto: Jovana Stefanović/Luka Vladisavljević Đuđa