Prosveta i obrazovanje prolaze kroz težak period koji je rezultat brojnih društvenih promena. Verujući u to da je i najistrajnijima povremeno potrebna podrška, a poštujući njihov rad i ulogu koju imaju u svakom društvu, “Fenjer” je od prošlog broja pokrenuo rubriku u kojoj će predstavljati smederevske učitelje, nastavnike i profesore. Prva u tom nizu je Nevena Perić, učiteljica u školi „Dimitrije Davidović“ koja se tim poslom bavi 32 godine.
Nevena, Vi ste učitelj, a kakva sećanja imate na Vašu na učiteljicu, to vreme prvog susreta sa školom koje je možda, imalo uticaja i na Vaš budući poziv?
Ja sam učiteljica u školi u koju sam i ja išla, „Dimitrije Davidović“. Bila su druga vremena. Danas, i pre nego što im deca krenu u školu, roditelji znaju sve o meni i ono što ja sama ne znam. I to je ogromna razlika. U to davno vreme kada sam ja bila đak, nismo znali ništa o učiteljima i nastavnicima, a moja učiteljica je bila jedna fina žena koja se trudila oko nas, brinula se o nama. Poštovali smo je i mi i naši roditelji. Ne samo nju, nego i sve ostale nastavnike. Naravno, sva deca su se uredno javljala svim prosvetnim radnicima na hodniku što se danas ne dešava. Uobičajeni odnos, ništa previše prisno, ni izlovano, samo jedan normalan odnos, pun poštovanja.
Zašto se i kako postali baš prosvetni radnik?
Ja nisam znala šta ću da budem kad porastem. Ni danas ne znam šta ću biti kad porastem. Desilo se da sam upisala Pedagošku akademiju u Beogradu. Dakle, posle srednje škole došla je viša, pa je uveden fakultet koji sam takođe upisala, pa specijalizaciju i zatim master. Devet godina sve ukupno. Malo sam se duže školovala od standardne učiteljice. Ja sam to upisala da malo dobijem na vremenu. Nisam odabrala da budem prosvetni radnik, ni moji roditelji to nisu bili, eto, desilo mi se. Diplomirala sam na Višoj školi u decembru 1991, naredne godine su me zvali sa Biroa na prvo radno mesto, tamo sam radila jedno polugodište i onda dve godine ništa. Pa sam 1994. dobila sledeći posao. Viša škola je postala fakultet pa sam istovremeno upisala fakultet i radila u seoskoj školi. Prvo u Kolarima pa posle u Lunjevcu i to je stvarno neverovatno iskustvo za mene.
Rad u seoskoj i gradskoj školi – ima li razlike? Ili su to samo naše pogrešne pretpostavke?
Jeste drugačije. Meni je bilo zanimljivo, razlika koja je postojala između dece u Beogradu i Smederevu, jer sam ja školu završila tamo pa sam bila na praksi u beogradskim školama, otprilike takva razlika je kod nas selo – grad. Koliko se ponašanje naše dece i roditelja razlikuje od ponašanja dece i roditelja u Beogradu, takvu istu razliku vidim između gradskih škola i seoskih kod nas. Naravno, nisu svi roditelji isti. Na ponašanje deteta, na tom uzrastu od prvog do četvrtog razreda, utiče isključivo porodica. Kasnije kreće uticaj sredine, ali na početku to je svakako odraz ponašanja najbližeg okruženja, sistema vrednosti koji se tu neguje, navika i odnosa prema ostalima.
Ako treba da poredite neko ranije vreme i ovo sada, koliko je drugačiji rad u prosveti?
Ogromna. Po mom mišljenju, to isključivo potiče iz odnosa porodice prema školi i detetu. Danas nam u četvrtom razredu kažu:“Pa dobro, on je mali“. Toga, ranije, nije bilo. Recimo, deca iz mojih prvih generacija su stalno pisala, sve što treba, to je bilo sasvim normalno. Danas, ako dam da se prepiše tekst zadatka iz matematike, oni neće da prepisuju sa table. Ali, oni neće da pišu od prvog razreda i oni ne moraju da pišu. Dozvoljeno im je da neće da pišu. Jer su „mali“.
Posle tri decenije rada sa brojnim generacijama, one s početka su sada već zreli ljudi, kakav je osećaj sada, kada ih sretnete kao odrasle?
Fenomenalno, ja 32 godine radim i stvarno ima mnogo različitih primera i priča. Ne mislim da su uspešni samo oni koji su završili velike škole, zaradili kamione, avione. Meni je poenta priče da čovek nauči da radi posao kojim može da zaradi za život, u kome će biti srećan. Da radi nešto što ga čini srećnim i što ga ispunjava. Pa eto, recimo, skoro sam srela jednog đaka, pričali smo o njihovom drugu iz odeljenja koji je bio baš loš đak, a ima decu kod nas u školi, ćerku koja je baš dobar učenik, ide i na takmičenja. Meni je to fenomenalno, čovek je bio slab učenik, završio neki zanat, radi taj posao, ima porodicu, njegov život nije propao, a on očigledno ipak ima poštovanja prema obrazovanju. Kvalitet čoveka se ne meri nivoom obrazovanja, mnogo ima primera za to.
Koje su vrednosti koje danas podstičete kod dece? Kakav odnos prema obrazovanju, da li danas postale normalne neke stvari koje su ranije bile izuzetak?
Da se ne lažemo, laganja i prevara je bilo uvek. I mi smo prepisivali. Naravno da smo se svi promenili, celokupno društvo, sredina, pa i prosvetni radnici. Menjaju se zahtevi koji se ispred mene postavljaju, naravno da se menjam i ja. Ja možda nemam prosečnu perspektivu učitelja jer nisam samo u učionici, vidim širu sliku profesije jer se bavim i istraživanjima za Savez učitelja, znam šta s dešava na raznim mestima. Generalno, ranije kada se varalo, svi su mislili da se to ne sme, da nije i redu. I kada su to radili, trudili su se da to bude skriveno. Danas se to radi ležerno. Granice prihvatljivog su se pomerile.
Ali daleko je od toga da su nove generacije manje inteligentne u odnosu na prethodne. Druga je stvar u pitanju. Ne umeju da pričaju. Komunikacija sa decom se u porodici svodi na jednu reč, nemaju vremena da ih čekaju da sroče rečenicu. Znači, dete, malo kada uči da priča, ti treba da ga podstičeš da izgovara celu rečenicu. Roditelji za to nemaju vremena, požuruju ih, potrebna im je samo jedna reč ili klimanje glavom i idemo dalje. Zato danas deca ne umeju mnogo toga. Dešava se da u trećem razredu ne znaju jaknu da obuku. O vezivanju pertli da ne govorimo. Poenta je da mi svi radimo 116 poslova. Život je mnogo brži. Naši su roditelji imali više slobodnog vremena. Posledica je da deca dolaze masovno u prvi razred, nemaju rečenicu koja ima početak i kraj. Jedna reč je odgovor. I kada uči za odgovaranje, odgovor je – jedna reč. Sada zamislite šta se dešava u višim razredima kada je takva situacija. I ono što znaju ne umeju da iskažu.
Da li je to onda koren problema? Ili makar jedan od glavnih uzroka?
Rečnik deteta zavisi od nivoa obrazovanja u porodici, a sve to ima veze sa tim na kom se nivou priča sa njim. Uspeh učenika u školi zavisi od nivoa obrazovanja majke. Nauka tako kaže. Zato što su majke u većem delu sveta, one koje se bave odgajanjem deteta. Kada vam dođe dete za koje kažete da „priča kao mator“ to znači da se sa njim kod kuće mnogo razgovara. O čemu, to je sad druga tema, ali se razgovara i ono ume da sroči rečenicu. Meni je pre deset dana došao roditelj čije dete u trećem razredu ne zna slova, ali je njegov odgovor bio da se to njega ne tiče. Jer je posao škole da dete nauči slova. E pa baš zato, on ne zna da piše. Ne znači to da roditelj kod kuće sa njim treba da vežba, ali treba da ono što ja u školi pričam, on kao roditelj potvrdi kod kuće. Jer, škola i porodica imaju isti cilj. Da iz svakog deteta izvuku najviše, da ono dostigne maksimum koji može na osnovu njegovog potencijala. Ako ja vučem na jednu stranu, a porodica na drugu i pokazuje da nije bitno šta ja pričam, onda imamo ovo što nam se dešava. Roditelji često pred decom pokazuju da ne veruju nastavniku, preispituju njegove odluke. Samim tim ni dete više nema poverenja u nastavnika. Dete sluša takve komentare, nekad i uvredljive o nastavniku i kakvu će sliku imati? I ne samo o nastavnicima. Nije ovde poenta šta će dete da misli o meni. Dete je tek na početku školovanja. Kada uz nesvesnu podršku roditelja stiče tako loše mišljenje prvo o meni, to mišljenje se širi na školu, na obrazovni sistem i ono, izgradnju svog sistema vrednosti počinje tako. Školu doživljava kao mesto u koje nema poverenja, nešto što je nebitno. Naravno, većinu tih grešaka roditelji ne prave namerno već nesvesno.
Koliko je na stavove roditelja uticalo to što se čini da i prosvetni kadar nije ono što je nekada bio? Često se dovodi u pitanje stručnost i obrazovanje samih nastavnika, kako Vi to doživljavate?
Prvo, naše učiteljice, u vreme kada smo mi išli u školu, imale su samo srednju školu ili peti stepen. Dakle, mnogo niži obrazovni nivo nego danas. Nastavnici su svi imali višu školu, a ne fakultet kao danas. Danas u školu osim tetkice i administrativnog radnika, ne može da uđe osoba bez master diplome. Ima kupljenih, da se ne lažemo. Sistem vrednosti, koji je s tim u vezi, to je druga priča. Kao što se promenio sistem vrednosti celog društva, promenio se i sistem vrednosti prosvetnih radnika. Drugi je problem sledeći: Naši učitelji završavaju školu u kojoj uče da budu nastavnici, da se bave nastavom. Naši nastavnici završavaju školu koja ih uči da budu naučnici. Oni ne znaju da budu nastavnici. Imaš hemičara, super zna hemiju, ali ne ume da bude nastavnik. Malo je u njihovom obrazovanju pripreme za taj posao. Jednosemestralni su ti pedagoški ispiti na našim fakultetima i uglavnom su forme radi. U Americi, da bi neko radio u školi, posle završetka svog fakulteta, mora da završi i master iz oblasti obrazovanja, da se posebno školuje za to kako se sa decom radi. U školu ne bi smeo da uđe onaj ko nije smiren, staložen, tolerantan, strpljiv. Empatija, adekvatno obrazovanje i želja da se radi u prosveti se podrazumevaju.
Šta nam svima promiče? Roditelji su na neki način dosta umešani ali čini se, neretko na pogrešan način?
Nije bitno da li je dete uspešan đak. I najnemirnija deca mogu da nauče gde kako treba da se ponašaju. Ključ uspeha u obrazovanju i vaspitanju deteta je da smo svesni toga da imamo zajednički cilj, da to dete oblikujemo, usmerimo i izvučemo iz njega maksimum. A mnogi roditelji školu i nas doživljavaju kao neprijatelja, dolaze da nam se suprotstave. Ja uvek na početku prvog razreda kažem da ću sigurno nešto pogrešiti, ali da ukoliko im se nešto ne dopadne u mom radu, dođu i kažu mi. Meni, a ne detetu. O tome se ne priča pred detetom, ne zbog mene, već da stekne pozitivan odnos prema školi. To će mu biti značajno zbog odnosa prema učenju i obrazovanju nadalje. Nije važno koju smo ocenu imali iz priode i društva u trećem razredu. Važno je da nauči, da stekne osnovu. Ocena na kontrolnom zadatku, polugodištu ili kraju godine je samo znak dokle smo došli. Da li je naučio sve što treba ili treba da nauči još nešto. Nemaju sve ocene istu funkciju. Greška koju roditelji prave je da upoređuju decu i ocene. Neko dete, recimo, ima visoko mišljenje o sebi, ne čuje šta mu pričaš jer misli da zna bolje od tebe. Nisi ti „naj“ i zašto uopšte moraš da budeš bolji od ovog ili onog? Ti treba da budeš „najbolji ti“. Ima dece koje loša ocena u takvom trenutku može da dozove svesti, da ga probudi. Da shvati da ima nešto što ne zna i da treba da sluša šta mu se priča. A sa druge strane, ima dece kojima je potreban podsticaj. I da, pokloniš mu ocenu jer ga time „povučeš gore“, daješ mu motiv.
Šta je to presudno što Vas je održalo u toj profesiji, šta Vam je bilo značajno?
Najveći izazov i svrha naše profesije je u tome što kad vidiš dete, osetiš potrebu da mu pomogneš, da ga vučeš napred. Logično bi bilo da je tako sa svim ljudima, ali to je posebno izraženo u prosvetnim radnicima. To je ono što i mene drži u toj profesiji, što me pokreće svih ovih decenija.
Zasvetleo i četvrti „Fenjer“: Smederevci posvećeni zajednici