Mr Tatjana Lazarević Milošević uskoro privodi kraju radni vek u prosveti. Profesor je srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji Smederevo, ali je takođe dugo aktivna i na književnoj sceni, autor je prikaza, osvrta, recenzija i kritika, lektor, član odbora, žirija i komisija za dodele nagrada… Ovoga puta sa njom smo razgovarali o prosvetnom pozivu, najvećim izazovima ali i tome zbog čega je baš tu pronašla ono najvažnije – svrhu i smisao.
Često se misli da su studenti maternjeg jezika odabirom fakulteta odlučili da radni vek posvete prosveti, da li je to i kod Vas bio slučaj?
Ja sam u potpuno drugom smeru išla. Upisala sam se na studije književnosti zato što me je to privlačilo, htela sam da razmišljam o delima, da ih tumačim, da vidim odakle ta njihova lepota i uticaj proizilazi. Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću raditi u školi. Zapravo, ja sam dodatno uz nastavnički, završavala i redaktorsko – lektorski smer. To me je više privlačilo od prosvete. Dakle, normiranje jezika, lektorski rad u medijima, jer tada je još bilo lektora po medijima ili u izdavačkim kućama. No, na kraju krajeva je najveći deo svršenih srbista odlazio u škole pa se tako i meni dogodilo.
Gde ste sve radili?
Nije bilo mnogo lutanja. Još kao student sam sarađivala u „Pesničkoj jeseni“ ali to je više bio neki birokratski, administrativni posao. Posle toga sam se zaposlila u Gimnaziji. U jednom trenutku 2003/2004. sam prešla u Biblioteku. Učinilo mi se da je dovoljno 15 godina rada u školi. Imala sam utisak da sam se umorila, istrošila. To je bilo vreme kada je otpočela čuvena „Gašina reforma“ koja je iz temelja menjala školu, sistem vrednosti na kojima ona počiva, zahteve, ciljeve koje treba postići. Kao da sve počinje ispočetka, da nikada nikakvih škola nije bilo, a ako ih je i bilo, smatralo se da su one bile autoritarne, mračne, gušile su dečiju kreativnost i sposobnost kritičkog razmišljanja, ubijale volju za radom i učenjem, činile decu nesrećnom. To je dakle ono vreme kada smo počeli svoje učenike i decu da pretvaramo u pahuljice. Povukla sam se, misleći da tome neću moći da se prilagodim.
Šta Vas je iz Biblioteke vratilo u učionicu?
Shvatila sam koliko sam zapravo ušla u tu priču o prosveti, tumačenju književnosti, razgovorima sa decom, razmišljanju o tome kako im pomoći da zavole književnost, čitanje, učenje, da razviju u sebi neke vrline i valjana interesovanja. I zaista mi je sve vreme nedostajala škola. Jedva sam čekala da se na Naučnom odeljenju pojavi neko da pita nešto u vezi sa jezikom ili književnošću da bih ja tu mogla nešto da ispredajem, da pokažem kako dalje raditi o učiti.
Ja nisam razmišljala da će glavni deo moje karijere biti rad u školi, ali nekako sam odmah ušla u to, uvuklo mi se pod kožu, bilo je zanimljivo. Nepopravljivi sam štreber, ostaješ u onoj situaciji kada stalno moraš da učiš, ali sada učiš sa decom, novim generacijama, razmenjujete nova iskustva. To možda nije moguće za svaki predmet ali kada se književnost tumači, jeste. Onda pratim i sebe, kako ja menjam pristup nekom delu pod uticajem učenika koji budu zainteresovani za to ili sa nekim svojim unutarnjim razvojem. To je posao u kome postaviš cilj, težiš ka njemu, ostvariš ga manje ili više, ispraćaš tu decu, dočekuješ sledeću, ali postoji jedan krug, početak, kraj i onda novi početak. Mislim da to u drugim poslovima ne postoji. Ovde se radi za budućnost, za ovo društvo i za svako od te dece pojedinačno. Izgleda da je to bilo glavno da vrlo brzo shvatim da je to posao koji ima smisla.
To je istovremeno značilo i povratak onome zbog čega ste se na kratko vreme i povukli, pomenuli ste promene…?
Jeste i može se reći da sam se donekle prilagodila. Međutim, neke stvari ostaju iste i ne treba da se menjaju. Zapravo, od kad sam počela da radim, a to je bilo 1987. godine, obrazovanje je u permanentnoj reformi. Možda je to i dobro jer treba da se prilagođava novom vremenu, društvu, duhu vremena, promenama u mentalitetu generacija, ali to prilagođavanje mora da ima granicu. Ta reforma je išla ka prilagođavanju, a ja mislim da ipak moraju da postoje neke vrednosne vertikale, nešto što je opšte, što vredi uvek, u svakom vremenu i društvu. Kada je počela ta reforma od 2000. pa nadalje, na sve strane su tu bili bogati, šareni plakati u skupoj štampi za nastavnike koji nemaju pojma je li, zašto su uopšte učili školu za to, kako treba raditi. Nisam razumela po čemu se to novo razlikovalo od onoga čemu je mene moj docniji mentor Milija Nikolić učio na predavanjima iz metodike nastave književnosti i jezika. Nema razlike. A tebe ubede, nametnu ti percepciju da je pređašnja škola, valjda socijalistička, ta koja guši slobodu, (a po mom mišljenju sloboda je u mnogim aspektima precenjena) da ne dozvoljava deci da budu opuštena i da se igraju. Kao da se zaboravilo ono da bez muke nema nauke. Ranih osamdesetih godina u središtu je bilo upravo to da se deci da prostor za kreaciju, slobodno razmišljanje, kritičko mišljenje, da govore, iskažu ono što žele, osećaju, da jezikom oblikuju svoj unutarnji svet i viđenje spoljašnjeg sveta. Delo je u središtu nastavnog procesa i mora da se pročita da bi se o njemu razgovaralo i to je danas priličan problem. Dalje, učenici govore o svom doživljaju, utisku i tu nema greške. Ja to uvek kažem na časovima književnosti, ne možeš da pogrešiš. Učenik i njegova interesovanja, doživljaj sveta, potrebe, približavanje drugog vremena, vrednosnog sistema, otkrivanje emocija, to je u središtu. I onda se odjednom pojavljuju reformatori, sole ti pamet, a nemaju pojma o čemu govore. To je zaista bilo neverovatno. Međutim, škola je preživela tu reformu.
Često se govori o gubitku autoriteta prosvetnih radnika. Kakva su bila Vaša iskustva?
Ja stvarno nisam nikada imala problem s autoritetom, čak ni na početku kada sam bila svega nekoliko godina starija od đaka. Pitanje je na čemu se gradi autoritet prosvetnog radnika, ja nisam uopšte pokušavala da ga izgradim, nisam tome prišla planski i promišljeno nego sam jednostavno radila onako kako mislim da treba. S godinama sam primetila da raste generacijski jaz, da su deca, kako postajem starija, počela odjednom da se malo distanciraju i strahuju od mene. Bilo mi je neobično, ali sam to pripisala velikoj razlici u godinama. To sam primetila kod starešinstva koje sam završila 2016. Tu sam imala đake čijim sam roditeljima bila profesor. Nije nikada bilo problema sa disciplinom, protestima zbog ocene. Mislim da je najvažnije da učenici osete dobronamernost, blagonaklonost, da ste iskreni u tome i da to može i te kako da bude dovoljno. Kako vreme odmiče, čini mi se da je sada značajan i zakonski okvir koji nam pomaže da sačuvamo integritet i ugled.
Kakav je osećaj kada Vam nekadašnji učenici postanu kolege? Ili videti bivše đake da su postali uspešni u nekim drugim profesijama?
To je ta smislenost posla. I nešto što ti omogućava da se otvoriš prema drugima, da učiniš dobro pojedincu i čitavom društvu. Kada preneseš svoje stavove o tome šta je dobro, da ljudi nauče da budu srećni, da uživaju čitajući, da shvate da je radost da se sve dovodi u pitanje, da se čude nad književnim delom, da istražuju dalje, čitaju književnost. Ali i sve drugo, da nauče da sebi mogu da pomognu ili učine nešto za društvo jer su čuli ili pročitali nešto, naučili, prošlo im je kao senka u tih sto i kusur časova godišnje. Onda to stvarno ima smisla. Mnogo toga naravno zaborave, ali neki trag u svemu tome ostane. Raditi sa mladim ljudima, sa njima razmenjivati svoja iskustva, stavove, osećanja, čuti taj glas generacija koje dolaze, mislim da je to neprocenjivo bez obzira na sve te uslove u kojima su prosvetni radnici izdržavali, preživljavali, branili sebe, svoj integritet, a pri tom su branili visoke i večne vrednosti kao što je znanje, četitost, poštenje. Bez obzira na sve klevete čije smo žrtve od kad radim u prosveti. Čuvene priče su to priče o nama – da ne radimo ništa, šest meseci smo na raspustu, povlašćeni smo i slično. Ali to ništa nije slučajno.
Kako to mislite, o čemu se radi?
To su glasovi koji nas prate odavno. Stvara se stereotip o prosvetnom radniku. To je način narušavanja autoriteta prosvetnog radnika. Hoće li mene neko da poštuje ako ja imam takve, „nezaslužene“ privilegije? Pa neće. Imali smo mi ministra iz demokratskog društvenog ustrojstva koji je preporučio prosvetnim radnicima da rade i drugi posao ako su im male plate. Jedna ministarka finansija svojevremeno je tvrdila da smo mi pretorijanska garda koja će uništiti državni budžet.
Česte su debate o tome kako su se novije generacije sve više udaljavale od knjiga, književnosti i čitanja. Sada više ni lektire nisu obavezne, mnoga deca posežu za gotovim interpretacijama na intenetu, kakvo je Vaše mišljenje i procena po ovom pitanju?
Kod novih generacija nauka opaža i neurofiziološke promene. Status čitanja u svemu tome, znamo kakav je. Ima više načina za motivaciju, ali ne valja ako se svede sve na jedinicu. Jedinica je promašaj, poraz. Niti će đak time zavoleti književnost, niti će pročitati kako treba, najmanje je važno da li će mene zamrzeti. To je besmisleno, onda je bolje i da ne pročita delo, ako je došlo do toga da jedinica treba da posluži kao motivacija. Sve je sada više problema kako sa čitanjem tako i sa usmenim odgovaranjem. Od 2015. godine počelo je po prvi put da se dešava da dete ćuti. Ne odgovara ništa na pitanje. Nije to hemija, fizika, biologija, matematika. To je kniževnost, ako si samo pročitao, pričaj, iznesi svoje mišljenje o životu, izmišljaj. Međutim, ne, sada se ćuti. Tako da osim čitanja i jezičko izražavanje može da bude problem. Govori se o tome da je manja koncentracija kod novijih generacija. Nisu se takvi rodili. Kolika je naša odgovornost u tome? Pa onda da su drugačija interesovanja, da ih ona vode do drugačijeg, odnosno mišljenja u slikama, to su čuveni emotikoni. Lakše je to nego imenovati emocije. Ako i ima dece koja čitaju lektiru često je to samo domaći zadatak, nikako da se pređe ta barijera, a čitanje je radost, intelektualno uživanje, muzika jezika, likovi koji izranjaju iz romana. Sprijatelji se sa njim ili ga mrzi ali se svakako jačaju time i tvoje emocije. Lektirno čitanje po zadatku prosto nema smisla. Ali mora tako jer može da se desi da se uspostavi neka veza, možda se projavi nekome potreba da se čita. Skoro sam negde videla informaciju da se trenutno najviše kupuju i čitaju klasici. To je zapravo odlično. Reč i misao su nerazdvojivi. Čitanjem stičemo mogućnost da se izrazimo. I u detinjstvu počinjemo time, bajke nam čitaju roditelji, recitujemo pesmice zajedno. Više nije tako, a vrlo oskudan leksički fond imaju sada đaci.
Privodite kraju rad u školi, uskoro odlazite u penziju, kakve emocije to nosi?
Do prošle godine mi je bilo žao što će mi izmaći te neke nove generacije koje donose nov senzblitet, shvatanja i odnos prema svetu. Što neće više dolaziti deca mojih đaka. Ali, s druge strane čini mi se da je ovo posao koji stvarno iscrpljuje i treba imati entuzijazma, mladalačke energije, snage, uverenja da se nešto može temeljno promeniti. Kada se u neke godine zađe, iluzije se rasprše. Što sam uradila – uradila sam. To je to. Evo i ove godine sam nešto menjala, dodavala, kombinovala, smišljala nešto drugačije. Verovatno bih tako nastavila i dalje, ali mislim da je ovo jedan od poslova za koje važi ono što se sada samo u šali kaže, da treba da bude beneficiran. Istina, devedesetih smo imali odeljenja sa 42 đaka, ja sam 2000. izvela 39 učenika, to su danas dva odeljenja. Ali sve i da imate samo četiri časa dnevno, četiri puta treba da uđeš u učionicu, pred đacima da govoriš, da budeš dobro raspoložen šta god da ti se dešava u privatnom životu. Ne smeš da budeš nervozan, besan, ne smeš sebi da dopustiš ispad, ne smeš da povrediš učenika i moraš da smisliš najbolji način da ga podstakneš. Zaista, za to treba mnogo energije. Zato mi se čini da je to za mlade ljude. Ali, sada imamo situaciju da se mladi manje interesuju za studije posle kojih bi mogli da postanu prosvetni radnici. Gledam i moje đake koji su otišli na književnost ili neke nastavničke fakultete, malo ko je u školi.
Kakav treba da bude nastavnik? Možete li da predvidite šta će biti najveći izazov te profesije ubuduće?
Profesori su, kada sam ja bila u srednjoj školi, bili vrlo autoritativni, predstavljali su za nas uzore. Naravno, imali su razne nadimke i bilo je raznih anegdota, ali zaista smo ih gledali sa uvažavanjem i poštovanjem. Ja sam počela da radim kada su skoro svi moji profesori još uvek bili u školi pa sam se bar dve godine i dalje osećala kao đak. Ali već su se neki novi vetrovi pojavili kada je distanca smanjena. Uvažavanje je i dalje postojalo, ali neke intimizacije i familijarizacije nije bilo. No, kako vreme protiče, ide se u tom smeru i verovatno oni koji sada ulaze u učionice da će više biti neki tim ili ekipa sa đacima, da će se možda ta distanca u potpunosti ukinuti. Da li je to dobro ili loše, o tome se može raspravljati.
Jeste dobro to što nema te distance, autoriteta koji prelazi u rigidnost, krutost ili čak oholost profesora, što možete da pitate za savet ili da mu se obratite. Ali potpuno ukidanje distance nije dobro. Prosvetni radnik mora da se bori da održi svoj autoritet, integritet, samostalnost u radu, poverenje u svoje znanje i sposobnosti dok sa raznih strana pokušavaju da sve to razore. Ko, zašto, vrlo promišljeno i planski, radi na urušavanju autoriteta prosvetnih radnika? Neću da ulazim u to, ali kada se formira jedan novi društveni sistem, kad se pravi megalopolis, biomasa pogodna za mešenje, šta je prvo na udaru? Pa obrazovanje. Pa onda zdravstvo. U paketu sa obrazovanjem najčešće i kultura. Dakle, sve ono što čoveka čini čovekom i što pokazuje da jedno društvo brine o pojedincu.
Kakva bi bila Vaša poruka mlađim kao i budućim kolegama, zbog čega da sada ipak odaberu prosvetu?
Treba svakako da se bore i dalje, da drže do sebe, do svesti o značaju ovog poziva, da odolevaju svima kojima znanje i obrazovanje smetaju. Biraš put kojim se ređe odnosno teže ide, uski put, uska vrata, ali ima smisla. Stalno kao orijentir moramo da imamo ono što prosveta u najtradicionalnijem smislu jeste – prenošenje iskustava niza generacija, sledećim generacijama. Šta će one učiniti sa tim, da li će ga pogaziti, odbaciti, smatrati nebitnim? Na nama je da ih naučimo da ne smeju na taj način da razmišljaju. Jer društvo i pojedinac mogu da se kreću napred samo ako stalno povezuju prošlo, zatim ono drevno koje je opšte i večno, ali i nova vremena. Taj ko u prosvetu sada uđe, mora da zna da prosvetni radnici brinu o budućnosti zemlje.