U drugom izdanju časopisa “Fenjer” koji priređuje SDCafe.rs, objavljena je priča o našem sugrađaninu Nemanji Dojčinoviću. Zaposlen je u sektoru za vanredne situacije MUP-a Srbije u vatrogasno-spasilačkom bataljonu Smederevo, pored toga bavi se MMA sportom, a profesionalac je od 2023. godine. Član je najjače balkanske organizacije FNC i treći na listi izazivača za pojas u kategoriji do 84 kilograma. Evo šta nam je Nemanj kazao u razgovoru o njegovom životnom putu i planovima za budućnost.
Nemanja, za početak ovog razgovora, reci nam nešto više o sebi, odakle si, kako si uopšte ušao u svet sporta i šta te je prvo privuklo?
Kao dečaka prvo me je privukla košarka. Rodom sam iz Kolara, ali tamo nažalost nije postojao nijedan drugi klub osim fudbalskog, pa tu prvu želju nikad nisam ispunio. U jednom trenutku otvoren je karate klub, koji je privukao veliki broj dece kao nešto novo u selu, pa sam i ja krenuo, od trećeg razreda osnovne škole. Već nakon godinu dana postao sam prvak Srbije i Crne Gore za svoj uzrast i tu sam trenirao do upisa u srednju školu. Tada sam rešio da me zanimaju i druge borilačke veštine, sa više kontakata. Želeo sam da se oprobam u nekoj veštini koja je primenljiva i u realnom životu, pa sam se okrenuo MMA sportu.
Uporedo sa sportskom karijerom radiš i redovan posao. Ti si vatrogasac spasilac što je samo po sebi veoma izazovno i verovatno naporno. Na koji način usklađuješ sve?
Navikao sam da radim, školujem se i treniram uporedo. Još pre početka MMA karijere bavio sam se raznim poslovima. Nakon poplava 2014. godine koje su se desile u Srbiji i napravile štetu mnogim porodicama, pa tako i mojoj, morao sam da zaustavim studiranje na određen period i nastavim ga kasnije. Što se tiče obuke za vatorgasca-spasioca, ona je trajala četiri meseca i podrazumevala je teorijski i praktični deo. Veoma naporna i intenzivna ali jako korisna sada kada taj posao radim. Sport i posao kojim se bavim me uče kako se funkcioniše pod pritiskom. Mentalitet mi je takav da nema prostora za izgovore, moraš da se pojaviš u sali i daš svoj maksimum, isto je i na poslu. Dobrom organizacijom i jakom voljom usklađujem ove dve stvari. Ovim putem bih se i zahvalio kolegama koji imaju razumevanja za moju sportsku karijeru i uvek su tu da izađu u susret kako bih se ja što bolje pripremio za borbe. Takođe, dolazili su da me podrže kada sam nastupao, a poseban pozdrav imam za Iliju Ilića, koji mi je na poslednjem meču u Šapcu bio u uglu, zajedno sa mojim bratom Igorom Marinkovićem i drugarom Nemanjom Koralijom.
Postoje li stvari koje si naučio kroz MMA koje su primenljive u poslu ili znanja koja si stekao kao vatrogasac, a korisne su u borbi? Imaš li nekih anegdota sa kolegama, kakvi su njihovi komentari na tvoje mečeve?
Kroz MMA sport sam naučio da kontrolišem svoje emocije i ostanem smiren u opasnim situacijama. U borbi, kao i na intervenciji, panika je najveći protivnik. Kada adrenalin skoči, moraš da zadržis fokus, kontrolišeš disanje i razmišljaš jasno. To je ono što je ključno u kavezu i na intervencijama. Naravno i fizička spremnost je bitna u obe situacije jer ipak treba izdržati napor u teškim uslovima. Kardio je za mene jako bitan faktor u oba slučaja. Smatram da u kavezu dobar kardio često odnese pobedu.
Anegdota ima, većina nije baš za medije, ali recimo da je uvek prisutna sumnja u jačinu udaraca MMA boraca. Desi se da neko od kolega izrazi želju i testira, ali brzo odustane. Kolektiv je odličan, šala je uvek prisutna i jako mi znači podrška koju dobijam od svoje jedinice.
Kako je tekao tvoj razvoj kroz MMA, kakve si rezultate imao u amaterskoj karijeri?
Napredovao sam veoma brzo, jer sam imao osnovu u borbi na nogama, a najviše sam se trudio da poboljšam tehniku u parteru koja mi je falila. Sve te nove veštine koje sam mogao da naučim, kao što je na primer rvanje ili kik-boks, samo su pojačale moju želju za treningom. Karijeru sam započeo kao član SD Sekutor tima, ali sam išao i u druge klubove po Srbiji i van naše zemlje kako bih usavršio svoje znanje i nadogradio tehniku u borbi. Od poznatijih tu je UFD, Ahilej i MMA Partizan. Amaterske mečeve sam počeo da radim 2018. godine, a prvo takmičenje je bilo državno prvenstvo u Jagodini. Osvojio sam zlato, u kategoriji do 84 kilograma, kasnije sam učestvovao i na Balkanskom prvenstvu. Drugačija je bilo organizacija turnira u tom trenutku, nije postojala zvanična reprezentacija, pa je i broj takmičenja bio manji. Zbog toga su vrhunski borci učestvovali na ovim prvenstvima, neki od njih su danas kao i ja članovi ozbiljnih MMA organizacija. Do prelaska u profesionalce takmičio sam se na turnirima pod okriljem MMA saveza Srbije.
Sledi prelaz u profesionalne vode, kakva su ti dosadašnja iskustva?
Prvi meč imao sam 2023. godine u organizaciji SBC, današnja Armada, u kategoriji do 84 kilograma. Nakon efektne pobede, teško sam nalazio protivnike. Nisam imao borbu godinu dana, a sve se promenilo kada je krenula saradnja sa menadžerskom agencijom Triangle. Uz njihovu pomoć ušao sam u FNC, gde sam za sada imao dva meča. Oba su završena sudijskom odlukom, prvi kao nerešeno, a u drugom sam pobedio. Trenutno sam pod ugovorom na četiri borbe i u iščekivanju novih izazova. Imam još po jedan trijumf u LEFC i BFL organizacijama, tako da sam još uvek neporažen.
Što se tiče iskustava, bilo je raznih. Od negativnih komentara, neprijatnih protivnika i nepoverenja u moje kvalitete do toga da mi ti isti ljudi čestitaju kada se uvere u moje borilačke sposobnosti. Proveo sam mnogo vremena u kavezu, 30 minuta borbe samo u poslednja dva meča. Moj pristup je da dođem spreman, budem smiren i pružim najbolji mogući performans. Uvek pokažem poštovanje prema drugim borcima, jer sam tako vaspitan i tada se najbolje osećam. Trenutno sam zadovoljan i tretmanom koji imam u organizacijama gde nastupam, tako da uživam u svakom trenutku.
Nakon toliko godina, šta te još uvek drži da redovno treniraš i radiš na sebi?
Na trening gledam i kao na vid terapije, odličan je za izgradnju karaktera, radne discipline. Naučiš da poštuješ obaveze, a takođe odvaja od moderne tehnologije, koja koliko god mislim da je korisna, nije zdravo da se toliko vremena troši na društvene mreže. I sam upadnem nekad u tu zamku, potrošim vreme gledajući neki sadržaj koji me u stvari i ne zanima, a rekao bih da je trening pravi izlaz iz takvih situacija. Iako sam već više od 20 godina u borilačkim sportovima uvek pronađem neki segment u kome mogu da napredujem. Klubovi u kojima treniram povećavaju mi mogućnosti da dođem do kvalitetnijih sparing partnera, što unapređuje moje veštine. Bilo je mnogo povreda, mnogo je vremena utrošeno, ali ljubav prema ovom sportu i dalje postoji i ona me najviše pokreće da pobedim sam sebe i ne odustanem.
I za kraj, poruka za mlađe koji odrastaju u ovom drugačijem dobu, šta bi savetovao nekoga ko želi da uđe u svet sporta?
Ne vodite se samo materijalnim izborima, nađite nešto u čemu uživate iako nema finansijske koristi u tome. Radite na unapređivanju sebe, učite nove veštine, koji god sport izabrali. Pobedite lenjost, naterajte se da svaki dan nađete neki razlog da budete fizički aktivni, jer ćete se na kraju sigurno dobro osećati.