Čovek koga svi premijeri i predsednici prvo pozovu kada Srbiju zadesi prirodna katastrofa, zemljotres, poplave, klizišta, požari. Čovek koji je više vremena provоdi u vodi, snegu i kriznim delovima zemlje, nego u svom udobnom kabinetu. Čovek kome Srbija veruje i kada saopštava najlošije vesti. Ime tog čoveka je Predrag Marić, funkcija pomoćnik ministra unutrašnjih poslova i načelnik Sektora za vanredne situacije MUP-a. Osim brojnih profesionalnih titula, jedna od dražih mu je titula – Smederevca.
Predrag Marić ekskluzivno za SdCafe.rs govori o sebi, svom detinjstvu, emocijama koje ga neraskidivo vezuju za ovaj grad i ljude.
SdCafe: Rođen si 1964. godine u Smederevu, završio osnovnu i srednju školu, stekao prijatelje, prve ljubavi, a onda je život imao drugi plan za tebe. Usledilo je 1988. godine preseljenje za Beograd zbog očeve „prekomande“ u tamošnju policiju. Kako si doživeo napuštanje rodnog grada?
Mislio sam tada da mi je to najteži trenutak u životu. Pre svega, odluka o preseljenju je došla iznenada. Ostaviš prijatelje, devojku, sve… U Beogradu sam se u početku družio sa Smederevcima, pa mi je, koliko toliko, bilo lakše. Trebalo mi je baš, baš mnogo vremena da se naviknem na novu sredinu. U početku sam dolazio u Smederevo svakog vikenda, a onda sve ređe. Valjda je tako moralo da bude.
SdCafe: Kada se danas setiš rodnog grada, šta ti prvo padne na pamet, kakve emocije izaziva to sećanje?
Najviše sam voleo ljude, moje društvo, koje nije bilo malo, ali je sa tim ljudima zaista bilo divno družiti se. Naravno i školske dane pamtim, najpre OŠ “Dr Jovan Cvijić“, srednja Tehnička škola, a onda Ekonomska škola. Najviše pamtim baš Ekonomsku školu. Vidim i sada te slike – to su potpuno pitoreskni prizori ljudi koji kose travu, konji, vinogradi. Mislim da su mi te dve godine bile najbezbrižniji deo života. Naravno, ponajviše i zbog mog društva iz odeljenja koje sam jako voleo. Omiljena sastajališta tada su nam bila fontana i park kod opštine „tri hronije“, kako se to nekad zvalo. Naravno, i Tvrđava. Žao mi je što tvrđava ni izbliza nije iskorišćena, a takve nema u Evropi. Kod nas nikad nema para, pa to tako traje…
Peđa ili Mare, kako su ga zvali prijatelji iz mladosti, diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, završio specijalističke studije iz oblasti „Terorizam, organizovani kriminal i korupcija“, master iz oblasti „Terorizam, organizovani kriminal i bezbednost“. Ima diplomu za krizni menadžment NATO škole u Oberamergau u Nemačkoj.
Otkako je 2007. godine imenovan za pomoćnika ministra unutrašnjih poslova i načelnika Sektora za vanredne situacije, a 2012. reizabran na novi mandat od pet godina, karijera mu ne dozvoljava da predahne. Gde je vanredno, tu je Marić. Poslovni saradnici kažu da je pravi čovek na pravom mestu, a politika ga ne interesuje.
SdCafe: Jedna si od najpozitivnih ličnosti javne scene, i Smederevci se ponose tobom. Mnogi kažu da se nisi promenio, da si i dalje pristojan i skroman. Koliko je teško i kako uspevaš?
Mislim da je posao koji radim veoma lep, ali i zahtevan. I kad čovek pomisli da tu treba večito da ostane i da se bez njega ne može, onda je u velikom problemu. Mislim da imam solidan unutrašnji mehanizam spuštanja na zemlju, i to za sada dobro funkcioniše.
Njemu nagrade nisu cilj, ali ih nije izbegao. Odlikovan je ordenom Nacionalnog reda za posebne zasluge u rangu viteza francuske države za poseban doprinos prilikom izgradnje sistema zaštite i spasavanja. Ukazom predsednika Republike Srbije odlikovan je zlatnom medaljom za revnosnu službu 2011. godine.
SdCafe : Među brojnim nagradama, dobio si nagradu “Najbeograđanin“ 2009. godine. Koliko si posle svih ovih godina zapravo Beograđanin, a koliko Smederevac?
Uvek insistiram na tome da sam rođen u Smederevu. Beograd mnogo volim, ali sam zavoleo i mnoge gradove u Srbiji koje sam obišao u proteklih 25 godina tako da, ne znam, sve je to deo ove naše lepe zemlje. Poslednjih nekoliko godina u neka mesta dolazim samo kad se nesto loše desi, pa baš nisam ni siguran da sam dobrodošao, i da ljudi vole da me vide.
Osim što je na terenu noć i dan, predaje na Kriminalističko-policijskoj akademiji u Beogradu. Od prošlog meseca je asistent na Katedri za civilnu zaštitu. Stiže i da piše. Autor je knjiga „Terorizam i organizovani kriminal“, „Upravljanje vanrednim situacijama“…
Kada razgovarate sa čovekom kome je najuža specijalnost terorizam, organizovani kriminal, vanredne situacije, teško ga možete zamisliti ranjivog, emotivnog i potresenog.
Marić, ipak, teško krije emocije. Nije ih krio ni posle 72 sata bez sna kada je njemu pripao najteži zadatak da Srbiji saopšti broj nastradalih u poplavama u Obrenovcu. Ume i da zaplače zbog ljudske patnje. Nedavno se odrekao plate na Fakultetu bezbednosti u korist porodice vatrogasca Dejana Lazarevića (40) koji je nastradao u majskim poplavama. Ne želi da se hvali tim gestom. Kaže kako svaki dan oseća tugu zbog njegove smrti. Emotivnost mu je, verovatno, donela i dar za pisanje pesama i zaljubljenost u muziku.
SdCafe: Muzika ti je od mladosti bila bliska, svirao si ritam gitaru. Kada i kako si zavirio u taj svet?
Ma, ja sam svirao gitaru u par bendova, ali sam uvek bio najlošiji gitarista. Mislim da i danas ne sviram bolje nego tada. Ali to je bilo jedno divno, bezbrižno vreme kojeg se uvek rado sećam. Prvi bend mi je bio „The Sperows“. Mislim da sam tada znao da odsviram četiri akorda, a tada su se svirale uglavnom obrade. Mada je tada u Smederevu bilo fantastičnih grupa i muzičara koji su za nas klince bili uzor. Sećam se da smo satima sedeli ispred kuće u Ulici Jovana Cvijića gde su tadašnji majstori imali probe. Lučko, Prema i Tezga su tada svirali. Svi smi voleli „Taboo“ i „OPS“. Ja još i „JD Dandy“, doduše rane radove i „Radijatore“ naravno. Divno vreme!
SdCafe: I danas pišeš, komponuješ, sviraš i snimaš za svoju dušu?
Ja više nisam siguran da li danas sviram i pišem pesme iz potrebe da se opustim zbog posla koji radim ili zbog toga što sam to oduvek voleo. Verovatno su oba razloga prisutna. Svejedno, uživam u tome. Evo za SdCafe specijalno pesme koja se zove „Smederevo“ i koju jako volim, jer me podseća na vreme koje sam proveo u Smederevu.
SdCafe: Šta ti nedostaje od Smedereva, i koliko često se ovde vraćaš i viđaš drage ljude?
Nažalost, u poslednje tri godine samo sam par puta bio u Smederevu, i to na kratko. U Beogradu živi jedan broj mojih drugara iz Smedereva i sa njima se viđam, ne redovno, ali se viđamo. Ostale ne viđam često, i uvek sebi kažem da nešto po tom pitanju moram da uradim. Nažalost, bez većeg uspeha, za sada.
SdCafe: Imaš li neostvarene želje kada je o Smederevu reč?
Nadam se da ću, kad budem radio neki mirniji posao, imati vremena da češće dolazim nego do sada, i nadam se da me od toga ne deli puno vremena.
SdCafe: Pratiš li SdCafe.rs?
Od nedavno pratim SdCafe. Mislim da je jako moderno uređen, i da ga Smederevo zaslužuje.
Samo napred!