Milosav Slavko Pešić

Na početku spisateljske karijere, pisali ste pod pseudonimima?!

Srbija je toliko mala, sićušna, bedna, nezareziva, praktično nevidljiva  za svet, da postoji jedino u glavama političara. Srbi su se satirali do istrebljenja da su gotovo uspeli u samouništenju. Nama grđi, suroviji, podliji neprijatelj  od nas nije potreban.  Toliko nas je ostalo da bismo svi mogli međusobno da se poznajemo, da budemo kućni prijatelji, da se posećujemo i uvažavamo. A niti se znamo, niti nam je stalo do drugoga kad je  prijateljstvo  postalo utopija, fikcija fantasta.

Čemu pisanje pod pseudonimom kada svako zna o svakome više nego što će ikada o sebi znati taj koji bi da bude  neprimećen, da živi svoj život, da piše svoje knjige, jer pisanje, ili bavljenje bilo čime sem državničkih poslova, privatni je čin svakoga od onih koji  su time zabavljeni.

U Srbiji ne možeš ni preko plota da pogledneš, a da ne budeš uhvaćen u tako nečasnoj raboti.

I svi sve znaju i  niko ništa ne zna. Kako, dakle, postići nešto u oblasti kojom se baviš, kada svaka analfabeta, infatil, retard, prolaznik, tvrdi da je najpozvaniji, da je poznavalac svega što postoji i ne postoji.

Da biste pisali pod pseudonimom treba da imate jasnu predstavu šta time dobijate, šta gubite. Odnosno, šta biste time mogli dobiti, i šta ćete sigurno izgubiti. Potreban je pouzdan, mudar, vispren, vešt, obrazovan  agent koji će biti sigurna veza autora sa izdavačima, medijima, rečju s javnošću i da, pri tom, niko ne može s izvesnošću da kaže ko je autor. Dakle, potreban je neko ko ume da ćuti kada treba i da govori kada je to potrebno i ima šta da kaže.

Pitanje je kako ćete, koliko i čime plaćati agenta ako ste na početku neizvesne karijere, kao što je pitanje kako ćete to činiti kasnije i kako ćete, uopšte, ostati skriveni iza pseudonima. Ukratko: u ovom času nema pisca u Srbiji koji živi isključivo od pisanja, pa da je još skriven kao, recimo, Selindžer.

Postoji jedan pisac, izvrstan znalac literature, odličan sagovornik,  u Novom Sadu, čiji pseudonim zvuči zapadnjački i u lokalnoj biblioteci vode ga kao američkog autora. Toliko o onima koji treba da imaju makar minimum znanja o poslu kojim se bave, ali oni mrze pisce, a na književne večeri koju priređuje kuća u kojoj rade, dolaze pod prinudom, dok se knjiga – prirodno – gnušaju. Da, to su oni što, kao  Molijerov junak, ne shvataju razliku između proze i poezije. A grabe se za platu i istrajavaju na zahtevima za povišice kao da su ih zbilja zaslužili.

Institucija agenta (agenta, ne doušnika!)  u Srbiji ne postoji, nikakva zaštita pisca, niti ikojeg umetnika, stvaraoca,  nije regulisana. Svako Vas potkrada, prepisuje, potpisuje se. Nikoga nije briga za tuđu intelektualnu svojinu.

Ulične (tzv estradne) zvezde dok su anonimne sve od sebe i sa sebe, pa i sebe daju da se afirmišu, ili, bar, da budu poznate, prepoznatljive. Kad se to dogodi, ako imaju bar malo mozga od onoga što veruju da im je dato, shvataju da su upale u klopku. Nemaju život, nemaju privatnost, nemaju ništa sem nešto para, silikona i porculanskih zuba. Premalo za normalan život.

Ja sam povremeno koristio pseudonim, ali ne, na početku, već nešto kasnije, kada su već pisci pa i čitaoci prepoznavali stil, rečnik, sintaksu. Tada je bilo kasno za povlačenje u ilegalu.

Nastojao sam i tada, verujući da mi je identitet skriven, da pišem korektno, razložno i operišem činjenicama. To je ponekad uzaludan napor, jer malo koga briga da li ste korektni ako hoće nešto da vam prikači.

Pisao sam kolumnu u novini koja je bila otvorena mimo drugih, britka, pisalo se što drugi nisu smeli. Bavio sam se, razumljivo, kulturom, pre svega književnošću, ali takođe televizijom, filmom, slikarstvom, kulturom u najširem smislu. Bio sam fasciniran neomeđenim mogućnostima: išao sam svake večeri, doslovno svake večeri u pozorište, na izložbe, promocije, filmske projekcije, Fest, koncerte.

Samo je urednik kulture znao ko je stvarni potpisnik kolumne.

I šta se dogodilo. Pisci, pre svega istaknuti autori moje generacije, skupljali su se u Kolarcu, koji je tada bio u punom smislu reči kultno mesto, jezgro umetnosti, epicentar, žarište. Kopkalo ih je, još kako, ko piše tu kolumnu.

Analizirali su sintaksu, rečnik, ortografiju i nedvosmisleno su otkrili autora. Jedna prefinjena, visprena pesnikinja, s kojom sam bio veoma dobar, zauzimala je visoko mesto u našem bratstvu, poverila mi je rezultat istraživanja, analize, anatomije mojih tekstova. Pokušao sam da je razuverim – nije išlo. Prestao sam da pišem  kolumnu.

Bavite se nešto više od pola veka pisanjem, kakav je život pisca kroz decenije promena u turbulentnoj Srbiji?

Kada sam bio sasvim zelen nisam hteo da verujem da pisce proganjaju, hapse, proteruju, da pomenem Ovidija, iz otadžbine zbog – poezije.  Verovao sam da je pisanje poezije najbezazlenija stvar na svetu. Ispisujete svoje snove, vizije, osećanja, nikome na putu, nikome se ne možete zameriti. Zapravo ništa nije sigurno. Moćnici se svega straše, zato postoje apsane. Toga je bilo kod nas i previše, kao i u svetu.

Ništa nije sigurno. Pisci pribegavaju hermetičnosti, poezija gubi čitljivost, postaje višeznačna, pa, rekao bih, i podložna svakojakim tumačenjima. I gubi čitaoce, poklonike jer nedaroviti koristeći hermetičnost prestrašenih, počinju da bulazne. To, dakako, nema veze s poezijom, ni s mozgom, ponajmanje s estetikom.  Više ih piše nego što čita! Sada, pak, kod nas, kada se namnožilo nedarovitih, neukih, a lepo organizovanih u razne kružoke, struje, klanove, udruženja, društva, bratstva, poezija tek živi u tragovima. Pitanje je ko uopšte razume to što se blagonaklono naziva poezijom kada su struje jake, kritičari pragmatični, podmitljivi, korumpirani, neguju svoje miljenike. To je sada, kako bi rekao Hese, posao samo za ludake.

Da li se u Srbiji može živeti od pisane reči?

Nema takve zverke u Srbiji.

Da li ste nekad imali problem zbog nečeg napisanog?

Više nego što se može podneti.  Ali, bez vidnih posledica.

Pišete razne žanrove, poeziju, prozu, kratke priče, erotske priče, romane, pozorišne, filmske kritike, koji oblik pisane reči vam je najbliži?

Pisanje je izazov za pisca. Ako to nije – nema ni pisca. Bavio sam se onim žanrovima u kojima sam verovao da mogu da se iskažem. Nastojao sam da u svim tim žanrovima dostignem vrh.  Nije moje ni da sudim ni da se hvalim. Bilo je i kritika i pokuda. Potonje su mi draže jer su iskrenije, potrebnije. Ipak, veoma mi je draga pohvala koju je u programu Radio Beograda, izrekao prevodilac, izdavač, pored ostalih, knjiga Anais Nin, pisac Aleksandar I. Spasić, govoreći o izdavačkom planu svoje kuće, da sam najbolji pisac erotskih priča u Jugoslaviji. Da ne bude zabune: nisam bio prisutan; jednostavno, sedeo sam kod kuće, slušao radio program.

Ipak,  pored laskave i podsticajne pohvale, posle više od 30 godina od Spasićeve smrti  i dalje radim na tim pričama. Pre dve godine sam ih, na sugestiju prijateljice, još jednom umio, ispolirao, preformulisao i tek sada sam njima zadovoljan.

Objavili ste nekoliko desetina knjiga, imate li omiljenu?

Nikada nisam objavio knjigu pre nego što sam potpuno bio svestan da bolje ne može biti. Sve su mi knjige podjednako drage. Mnogi pisci se odriču prvih knjiga, čak i nekih poznih. Nemam knjigu koje bih se odrekao ili, recimo, stideo.

Poslednja objavljena knjiga je Isajia, da li je stvarno bilo potrebno skoro 50 godina da sazri?

Da. Zato je to moja najbolja knjiga. Uistinu, jedna recenzentkinja Isaije kaže da je roman Šaka mraka bolji. Verovatno je u pravu. Za sada mislim da je ipak Isaija najbolji, jednostavno neodoljiv. Ako sam išta vrednog napisao, onda je to Isaija.

Dobro poznate ’68, učestvovali ste na studentskim protestima. Kakvo Vam je sad mišljenje o tome?

Gotovo da je nepoznato (i nezamislivo onome ko zna u kakvom smo vremenu živeli) da je prvi  organizovani protest u Jugoslaviji bio u smederevskoj Gimnaziji 1960. Tada je partija – ko bi drugi?!– odlučila da smeni dotadašnjeg direktora Marka Perišića i postavi kasnijeg istaknutog sekretara komiteta Mileta Nikolića.

Učenici su se pobunili i, naravno, bezuspešno pokušavali da takvu odluku ne prihvate.  Nikoliću, prirodno, nije bilo pravo što učenici pružaju otpor pa je odgovorio kako je umeo.

Zato što sam bio uključen u protest, i tokom časa, sasvim prirodno, zbog nečega bezazlenog, šapatom obratio klupskom drugu, poslat sam sa časa da se javim  Perišiću, koji je bio stavljen pred svršen čin. Moram da te kaznim, rekao je. Znam, odgovorio sam. Samo mene, dakako. Ne i sagovornika. Dakle, strogo usmerena kazna, selektivna.

U demonstracijama 1968. mislim da sam bio mudriji. Bio sam zapažen, ime mi se, razumljivo, povlačilo po štampi, i kasnije, u raznim prilikama kada je govoreno o „lipanjskim gibanjima“ bio sam pominjan jer je to bilo neizbežno, ali nisam imao direktnih posledica. Iako su posle jednog mog teksta, objavljenog četiri meseca posle demonstracija, u kome sam pisao o tim dešavanjima, ljudi iz „službe“ tražili u dekanatu moje generalije. O tome na blogu pisca iz Hrvatske Pera Kvesića http://babl.blog.hr

ili na izvoru http://www.pesic.name/strana.php?opis=knjige  ili u knjizi Ivana Miladinovića: 1968. Tajna i opomena/Sve modrice studentske revolucije, izdanje Draganić, 2003.

Da li koristite i dalje pisaću mašinu ili je računar prevagnuo u potpunosti?

Pisaća mašina je postala rudiment. To  je neminovno. Žao mi je što sam morao da se odreknem Atarija jer ga je  ugušila tehnološka nadmoć PC, mada bih, da mogu, rado prešao na Mekintoš.

Šta  trenutno čitate?

Čitam, ako je to uopšte važno, iznova, Zamršene priče, neverovatnu knjigu logičkih domišljatosti matematičara Čarlsa Lutvidža Donsona (pseudonim Luis Kerol, autor knjiga Alisa u zemlji čuda i Iza ogledala). A razmišljam da li da počnem avanturu pisanja narednog romana.

Kako Vam Smederevo izgleda danas a kako pre 30-40 godina?

Pre 40 godina počela je velika migracija ka Smederevu. Grad je izgubio dušu, pobarabio je, poseljačio se u najcrnjem smislu reči, postao primitivan do bola. Odbojan. Ne mislim da je u drugim provincijskim mestima bolje, ali mi smo bili gospodstven grad, tri puta prestonica Srbije, a sad smo rectum Beograda. Istina, jednom od ta tri puta Smederevo je bilo prestonica ciganskog kralja Mihaila Malog. Da, mogao sam da kažem romskog kralja ali Mihailo Mali je prebeg iz Madžarske, a oni nemaju Rome, samo Cigane. Pokojni Dimitrije Urošević, čuveni Kiba, govorio mi je da neće da se meša s Romima jer su oni pederi (on nije znao za političku korektnost i prava manjina) odrekli su se i stide se svog porekla. A on, Kiba, za sebe je uvek govorio punim ustima i plućima da je Ciganin. On je znao da je Rom jednako Čovek zapravo politički štos, šegačenje s neukim ljudima, jer da je zaista takvo značenje imenice Rom, onda bi svuda u svetu Cigani bili Romi. Ili Egipćani, zar ne? Da ne bih bio pogrešno protumačen naglašavam da su meni su ti ljudi dragi. Svestan sam činjenice da je kukolj kod njih izraženiji nego kod Srba i da je to hendikep koji ih prati kao usud.

Šta Vam u Smederevu danas najviše smeta, i šta bi ste hitno promenili?

Kada bih mogao još danas bih dao da se poruši ono ruglo od fontane na kojoj, tokom leta, kao vrane na sedalu, rakolje se dođoši, pljuju, smrde, dernjaju se,  iskazuju primitivnost i gde ga ne očekujete. Sede na zidu jedne ekstremno ružne i nefunkcionalne fontane. Okupljaju se rodovi, plemena, horde. Sedenje na zidu te bedne fontane je njihova lična karta. Portret. Ništa im nije potrebno da bi se legitimisali: dovoljno je da se uspentraju na zid fontane. To je toliko ružan prizor da okrećem glavu od fontane i zimi, kada nikoga nema na njoj.

Potom, jedan divljački običaj se ustalio da školarci kad okončaju ono malo školice, dolaze na fontanu da pokažu koliko su nevaspitani, necivilizovani, zapravo budući divljaci: valjaju se po fontani, vrište, njište, riču, prskaju. Mnogi od njih su se pokazali i kada je na trgu bila ona prelepa secesionistička pozornica koju su pametnjakovići isekli i prodali kao otpad. Šta će nama nešto što je lepo, što nas krasi. Mi nismo za to. Mi smo horda divljaka.

Srušio bih onu budalastu konstrukciju žive česme. Šta je ono? Spomenik nečijem neukusu. Da li to nas projektant ismeva ili je sam za ismevanje? Čemu služi ona ružna kapela kod Monumenta? Zar je to česma. Urođenici bi, kada bi pravili česmu, napravili da liči, da bude deo njihove kulture. A nama je svejedno, robujemo nekim imenima, Cakićima ili kako se već zovu, mi smo za primitvnost zauvek.

Imamo Dunav, što bi rekao Miljenko Žuborski, oj Dunave, reko plovna, tvoji vali nose govna! Šta će nama fontane i česme, bitno je da u centru grada imamo tri pristojna toaleta, koji su toliko lepi i sofisticirani da dični Srbi idu iza njih. To je ono: idem iza kuće, u veliko polje. Takva je nužda življenja u sredini koja se isprimitizovala do korena.

Ne treba ići daleko, po belom svetu da vidimo kako se prave fontane, kako se prave pokrivene pijace (za ovo drugo dovoljno je pogledati neka vojvodjanska mesta), kako se prave autobuske stanice (recimo da se uzme model Maribora, da se ne stidimo pred gostima). Ali, zaman priča: oguglali smo na sve, ničega se ne stidimo.

Šta preporučujete našim čitaocima da pročitaju ako nisu?

Što god da pročitaju može im koristiti. Bar tako bi trebalo da bude. Ali njima teško pada čitanje. Jedva savladaju SMS poruku. Neću nikome da namećem svoj sud o knjigama. Svako ima pravo na  izbor. Čak i nepismeni srednjoškolci koji veruju da su društvene mreže suština postojanja, imaju pravo na izbor: izaberi ovu ili onu društvenu mrežu koja će im isprati mozak i promeniti život dok ne postanu autistične biljke.

Fotografije: Stefan Koković

O AUTORU

Objavio, pored drugih, pesničke zbirke: Knjiga postanja (1972), Helena spava s mišicom pod glavom (1978), Mali znaci neverstva (1980), Tamni vilajet (1983), Večernja blagost (1984), Mefistov vez (1986), Mirna kuća (1987), Smrt je lovac samotan (1990) i iz njih sačinio izbor za knjigu U dom za stare stigao je komunizam (2004).

Objavio lingvistički ogled Ženik (1982), knjigu kratkih priča Čovek protiv sebe (1979),  denjak lirskih zapisa S ljubečitim štovanjem (1986), svesku pesama za decu Mačje, mišje i druge (1987). Štampao eseje o glumištu: Bengalska vatra glume (1997), Glumci odlaze, sire (1998).

Sačinio pesničke antologije Kad te zaboli duša (1981) i Ljuvene (1984).

Priredio, izabrao, preveo i beleškama opremio kritički, generacijski, izbor savremenih slovenačkih prozaista Mlada slovenačka proza / Berba nebeskog vinograda (1990).

Napisao monodramu Mek k’o duša (prema ogledu Ženik). Monodrama je imala dve premijere (1990, 1994).

Izabrao, preveo i komentarima snabdeo Mocartove epistole ženama Pisma osamljenika (2003).

Objavio romansiranu prošlost Smedereva u Knjizi promena (2007),  roman Šaka mraka (2011)  i  Isaija (2011).

U vreme studija bio član redakcije i urednik lista Student  te član redakcije satiričnog lista Stradija od pokretanja do zabrane. Grafički opremio nekoliko brojeva Književne reči. Bio urednik časopisa Smederevo. Od pokretanja bio član redakcije nedeljnika Smederevac i uredničkog kolegijuma od 1995. do gašenja. Bio novinar-urednik i glavni i odgovorni urednik Radio Smedereva, zatim urednik informativnog programa Televizije Smederevo, potom glavni i odgovorni urednik te medijske kuće. Na seminarima u Istraživačkoj stanici Petnica bio stručni saradnik 1996, 1997, 1998, 2001, 2002, 2003. i 2004.

Prevodio pojedine priče Vudi Alena, K. Bliksen, M. Etvud, Dž. D. Selindžera, S. Moma, eseje P. V. Tondela, Ž. Bloa, M. Spil, D. Rupela, T. Kermaunera, G. G. Markesa, pesme G. Januša, T. M. Gluškove, U. Vidmer, B. Soinke, M. Vidmar, M. Kleča, T. Kuntnera, E. Frica, B. Suše, M. Novak, I. Svetine, M. Dekleve, B. Jukiča, A. Ihana, A. Gradnika, A. Debeljaka, J. Detele, A. Blatnika, T. Šalamuna, M. K. Vajdner, S. Makarovič,  T. Pavčeka, B. A. Novaka, J. Murna, C. Zlobeca, J. Zlobeca, Š. Remica, J. Udovčiča, A. Brvara, M. Dekleve, A. Vangelova, S. Đ. Dimovskog, R. Jačeva, R. Lazaraova, M. Matevskog, H. Petreskog, A. Popovskog, R. Trifunovske, priče S. Borovnik, L. B. Njatin, B. Vajt, L. Gačnik, B. Ogorevca, M. Macinija, E. Torkara, V. Mondendorfera, F. Frančiča, J. Potokara, J. Virka, dnevničke zapise i pesme S. Plat.

U rukopisima ima prevode knjige Svetlane Makarovič Odbrojavanja (Izštevanja), Ervina Frica Prolaznost (Minevanja), Alojza Ihana Srebrnjak (Srebrnik), Alojza Gradnika Pesme (Pesmi), Tona Kuntnera Moja kuća (Moja hiša),  dramu Emila Filipčiča Zatočenici slobode (Ujetniki svobode), s ruskog pesničku zbirku Tatjane Mihailovne Gluškove Bez rastanka (Razluki nъet) i nemačkog Maruše Krese Vajdner Juče, danas, sutra (Gestern, Heute, Morgen).