Kika je u ovom trenutku verovatno najpoznatija Smederevka u svetu. Ljubav prema neobičnoj umetnosti otvorila joj je nebrojena vrata, pružila šansu da sarađuje sa mnogim planetarnim i domaćim zvezdama, da stvara za najpoznatije brendove. Pa ipak, iznenađuje skromnost kojom ona opisuje sve te doživljaje, ali i ushićenje stvaranjem koje je kod nje prisutno i posle toliko toga što je napravila. O tome, ali i još mnogo čemu o putu koji je prošla, Mirjana Kika Milošević govorila je za SDCafe.rs i rubriku KO JE KO.
SDCafe.rs: Dete si ovog grada, odatle si “krenula u svet”. Kako je to na početku izgledalo? Gde si odrastala, kako pamtiš detinjstvo?
Odrasla sam kod Gornje Vage. Detinjstvo je bilo sjajno, sve dok nisam počela da crtam horor likove. To je bila moja ljubav. Dok su svi crtali kućice i dvorišta, ja sam crtala strašila i lobanje. I brzo sam naišla na velike osude zbog toga. U detnjstvu sam bila „krip“, sećam se da su govorili da sam sektašica.
Nisu razumeli. Obožavala sam da gledam horor filmove, sećam se da su drugari mrzeli samnom da ih gledaju jer svaki put kada se pojavi neka maska, kad treba da skaču od straha, ja zaustavim film da ih svih uglova vidim kako je to urađeno. Za mene je bilo fascinantno kako je neki umetnik nešto tako napravio. Zanimalo me je pre svega kao kreacija.
Kad sam to videla, poželela sam da nešto takvo uradim, uz pomoć štapa i kanapa. Ipak, reakcije drugih su učinile da shvatim da ne mogu tu strast da delim sa drugima. Onda sam to krišom kod kuće radila i crtala. Roditelji su me oduvek podržavali, pogotovo što su imali razumevanja za to što sam crtala po zidovima, za šta bi svako dobio batine. U osnovnoj sam drugarima na likovnom crtala za kanticu Eurokrema.
SDCafe.rs: Šta si zapravo po zanimanju u smislu obrazovanja i koliko to ima veze sa onim čime se baviš?
Išla sam u “Cvijićevu”, a zatim upisala za saobraćajnog tehničara u Tehničkoj školi. To je tada bilo veoma popularno. Želela sam da upišem srednju umetničku u Beogradu. Htela sam da budem modni dizajner i imala sam gomilu crteža sa kreiranim cipelama. Naravno, bile su čudne i „sablasne“. Ali moji nisu uspeli da mi to omoguće.
Kasnije sam krenula u Višu školu za odbojkaškog trenera. Moja najveća ljubav bila je odbojka. Kasnije sam završila i za odbojkaškog sudiju, imala svoj klub. Dakle, sve to apsolutno nema nikakve veze sa onim što sada radim.
SDCafe.rs: U kom trenutku crtanje postaje glavna preokupacija?
Uvek sam ja imala to u sebi, tu potajnu želju, osećaj da imam nešto da pokažem svetu. Šta god sam radila trudila sam se da skrenem pažnju. Čak je i moja šminka bila drugačija. Ostale devojke su normalno šminkale, ja sam stavljala plavi karmin. Imala sam želju da se istaknem.
Sve je počelo kada sam ostala sama sa dvoje dece. Prvo sam radila murale. Oslikavanje zidova je počelo tako što me je sin naterao da nacrtam nešto u njegovoj sobi. Svima se to dopalo, pitali su koliko košta, kako naplaćujem… Počela sam to da radim i za godinu dana obišla celu Srbiju, radila eksterijere, enterijere. Međutim, to je fizički bilo teško. Oslikavala sam plafone, nosila teške kante polikolora, akrila. Sve to je stiglo na naplatu i zbog problema sa kičmom sam prekinula odbojku.
Potom je jako popularno bilo oslikavanje dečijih lica na rođendanima. Rad sa decom mi je prijao, atmosfera je bila sjajna. Sa njima je lepo raditi jer oni ne znaju da slažu. Ili im se sviđa to što ste uradili ili ne. U jednom trenutku mi je postalo dosadno, znala sam da mogu mnogo više od toga.
A onda sam na internetu videla iluzije. Probala sam i ja to da uradim. To je naišlo na mnoge pozitivne komentare. Ljudi su se pitali o čemu se tu radi, da li je stvarno ili ne. Sve to mi se veoma dopalo.
SDCafe.rs: I onda sledi trenutak preokreta, zar ne?
Da, 2016. je bilo takmičenje NYX Face Awards, nagrada je bila put u Holivud. Moja je životna želja bila da odem u Ameriku. Znala sam da je to to. Bila sam odlučna – pozajmiću novac, prijaviću se na takmičenje.
Tamo je morala da se koristi šminka, a ja nisam imala mnogo toga, ali sam imala mnogo boja. Od početka sam navikla da ni od čega napravim nešto, pa sam kombinovala šminku i bodi art. Prvi rad je bio pola – pola. Prošla sam, komentari su bili fanstastični. Prošla sam i drugi krug i kada sam videla da je treći izazov za pobedu bio optička iluzija. Pomislila sam da, što se mene tiče, ostali ni ne moraju da pokazuju radove.
Toliko sam bila sigurna u sebe. Jer to je trenutak kada više nemaš kud, jedina je opcija da pobediš, to je toliko u meni bilo jako. Napravila sam jedinstvenu, originalnu “Lutku”. Ona nije bila inspirisana nikakvim drugim radovima, bila je kompletno moja ideja. Radila sam 12 sati. Nije mi bilo dobro, ali sam znala da moram da dam 200% za pobedu. Nisam odustala. Te druge četiri devojke uz mene bile su izvanredne mejkap artistkinje, ali nijedna od njih nije imala jaču želju za pobedom od mene. I pobedila sam. Imala sam 100 puta više glasova. Cela Srbija je glasala, Hrvatska, Smederevo je stalo uz mene.
Ta Lutka je promenila moj život potpuno. Preko noći. Odjednom su svi počeli da zovu, svetski mediji. Ona mi je donela svetsku slavu, Daily Mail, The Washington Post, LA Times. Svi su pisali o meni.
SDCafe.rs: A kako si se ti osećala u svemu tome?
Nisam bila spremna. I danas mi je žao što nisam uživala u tim trenucima. Bila sam prestroga prema sebi. Samo sam razmišljala šta sledeće da radim da ne izneverim sve one koji su glasali za mene. Od početka sam imala taj strah. I imam ga i dalje jer se od mene uvek očekuje najviši nivo. Uvek u podsvesti imam taj zadatak da mora da bude drugačije, da se zna da sam to ja.
SDCafe.rs: Šta je usledilo nakon te pobede, kako je to uticalo na tvoju karijeru?
NYX, brend koji je napravio takmičenje me je pozvao, a ja sam se nadala da ću se zaposliti. Međutim, radila sam za njih godinu dana za džabe i shvatila da mi to ne treba. Išla sam da promovišem njih, ali gde sam tu ja? Imala sam decu kod kuće, troškove, nisam želela više da radim tako. Odlučila sam da ono po čemu sam prepoznatljiva, a to je bodi art, nastavim da usavršavam.
Vratila sam se, promenila sam se mnogo u smislu da sam shvatila da nije strašno biti horor fan. Ali i drugi su se promenili prema meni. S jedne strane sam bila srećna, a sa druge tužna. Bolelo me je, ja sam i dalje bila ista osoba ali su oni očekivali da sam se ja verovatno promenila. Naučila sam da se nosim sa tim. Krenula sam da radim iluzije na svom JuTjub kanalu. Posle “Lutke” sam uradila neki džemper, iliziju koja je imala više pregleda nego Lutka.
Nizali su se radovi, počele su da me angažuju velike filmske produkcije, Disney, LAIKA Studios, radila sam sa urednicom Vogue magazina, Anom Delo Ruso. Ona je izvukla najbolje iz mene i to je moj prvi veliki set i snimanje.
Posle sam imala svetski poznate modele. I ponovo nisam znama da uživam nego sam bila pod stresom da li će to sve biti kako treba. I dan danas mi se to dešava.
SDCafe.rs: Kad uporediš iskustva odavde i iz inostranstva, šta je najveća razlika? Često čujemo da naše talente više cene svugde drugde osim ovde…
Ja ovde kad kažem da se bavim iluzijama, svi se čude. U svetu se to mnogo više ceni. Ne pitaju za cenu. Žele da dam svoj pečat nekom filmu, na primer. Ja stalno pričam da mi u Srbiji imamo fantastične, možda i najbolje šminkere. Navikli smo da se snalazimo, da radimo uz pomoć štapa i kanapa i napravimo nešto fantastično. Mislim da se to i prepoznaje i zato nas više cene tamo.
Strani filmovi kada se snimaju ovde, angažuju se srpski šminkeri. Žao mi je što klinci uglavnom rade klasičan bjuti mejkap, jer tu ima para, to se stalno vrti, mature, proslave i ostalo, ali treba da znaju da i scenski šminker može mnogo da zaradi ako radi na američkim filmovima ili našim serijama. Mnogo je lepše nego da radiš samo klasičnu šminku. Jer ono što radiš za film, to ostaje, sve ostalo nestaje.
SDCafe.rs: Postoji li sada posle svega, za tebe i dalje nešto nedostižno, još neki san?
Kad sam krenula da se bavim ovim, moja zamisao je bila da mogu da zaradim novac da normalno živim. Apsolutno mi nije palo na pamet da ću da radim sa svetski poznatim ličnostima, da ću imati pet miliona fanova u Kini, agenta u Americi, Evropi. To nije bilo u planu.
Šta na dalje, ne znam. Jer, sve što sam pomislila da može da mi se desi, ja sam to ostvarila. Uvek su ljudi verovali da je meni mesto u Holividu. Ja sam radila na holivudskom filmu “Tarot” koji je nedavno prikazivan u bioskopima. Dakle, to sam ostvarila. Nisam bila u Holivudu, ali je Holivud bio ovde. I to je jedna od stvari koju sam postigla, dobila sam priliku, režiseri su me zvali a to se retko dešava, mislila sam da je neka skrivena kamera. Sve što sam zamišljala ja sam ostvarila.
Dobila sam ponudu da se predstavim na Americas Got Talent, Britains Got Talent, radila sam za Sony koji je A klasa.
Od ostalih aktuelnih stvari, potpisala sam ugovor o poverljivosti pa ne mogu mnogo da kažem, ali reći ću da će jako brzo izaći četvrti deo jednog od najjačih američkih filmova na kome sam radila. Jako sam ponosna na sebe što sam deo tog projekta jer svi ga znaju, stariji i deca…
Ono što ljudi ne znaju jeste da dajem glasove za crtane filmove. Radila sam filmove “Hotel Transilvanija”, “Baz Svetlosni”, a posebne sam uloge dobila u “Garfildu” koji je takođe skoro imao premijeru… Sjajno sam se provela sa našim glumcima na snimanju. Preporučila me prijateljica jer kroz sve transformacije koje radim, moraš i da glumiš. A meni je životna želja bila da u Ameriku odem kao glumica.
Sarađujem sa Srđanom iz “Mobi Dika” koji je sjajan. Inače, “Marvel” je moja neostvarena želja, volela bih da uradim transformaciju u nekog heroja ili heroinu.
SDCafe.rs: Čime ćeš se sada baviti, kakav je plan?
Ja, posle svega ne znam šta bih poželela. Kada mi je palo na pamet da se povučem iz te priče jer sam napravila velike uspehe, razmišljala o tome da sam ostavila svoj pečat, da imam 42 godine i sada treba da dođu neki mlađi, desile su se najveće stvari. Možda je to neki znak. Pre toga sam želela da završim svoju karijeru što se tiče bodi arta na Americas Got Talent. Ljudi tu uglavnom počinju, a ja sam želela da javno završim karijeru na taj način. Malo sam umorna od svega. Poslednjih osam godina sam živela brzo i turbulentno. Umorila sam se.
Svi su bili u šoku kada sam krenula da radim obrve. Možda ne razumeju, ali za mene to nije gubljenje vremena. To je ulaganje vremena u linije. Znate, ja sam perfekcionista, odradim fenomenalno šminku ili bodi art i posle toga se devojke umiju ili istuširaju. Tetovaže su linije na obrvama kojima sam se ja dala, a koje ostaju. Dok to radim, smirena sam, nestanem na ta dva sata. Kad se završi, devojke budu srećne. To su isti oni osmesi koje sam dobijala od dece raije dok sam iscrtavala njihova lica.
SDCafe.rs: Da se osvrnemo malo i na iskustva odavde, iz naše zemlje i tu mnogo radiš, šta bi istakla?
Radila sam sa 90% estrade. Ali ne volim to baš mnogo. Ja dođem puna elana, ideja, a onda me režiseri sputavaju. Imam neke favorite sa kojima radim, to su pevačice koje me zovu baš kad ima nešto „žestoko“ da se radi. Srećna sam kad se prepuste i daju mi odrešene ruke.
Kod nas je problem što se sve radi po kalupu, ne sme da se odstupa, ne znam zbog čega je tako. Danas devojke jedna na drugu liče, sve na isti kalup, isti stil oblačenja, isti izgled.
Dugo pratim zvezde sa zapada, način oblačenja, kreativni mejkap, stalno čekam da se ovde pojavi neko ovde ko će mi reći da želi da ja budem njegov lični šminker i da pravim trendove, ali nisam to doživela.
Eto, to je možda ostalo kao nešto što bih volela da bude sledeća etapa. Jer imam toliko mašte i kreativnosti da mislim da bi bilo šteta da to ostane samo u mojoj glavi…
SDCafe.rs: Ajmo malo o Smederevu. Kako ti izgleda naš grad? Šta ti se dopada, a šta ne, šta bi promenila da možeš?
Vezana sam za moje Smederevo, volim ga. Raduju me lepe vesti, naše pobede. Mnogi su me pitali zašto se nisam preselila za Beograd ali ne želim da odem. Taj mir koji mi imamo ovde oni nemaju. Šta bih promenila? Kao neko ko obožava filmove promenila bih da imamo Sinepleks. Žao mi je što za premijere filma u 3D, sa decom moram u Beograd ili Pančevo. Zašto Pančevo to može da ima, a Smederevo ne?
Mislim i da bi Smederevo trebalo da ima više sadržaja za decu i klubova sportskih još. Ja sam bivša odbojkašica, godinama sam igrala za prvi tim Smedereva. Žao mi je što čujem da ima nekoliko klubova, ali da se nijedan ne izdvaja posebno. Bilo bi super kada bi bio jedan ali kvalitetan.
Volela bih i da postoji veliki plesni studio, hala za ples, gde bi deca mogla da se bave hip hopom, brejkdensom.
Smeta mi kad vidim mlade koji ceo dan piju kafu, sede jedan pored drugog i dopisuju se! Za to vreme mogu da se edukuju, da nešto kvalitetno pročitaju. Smeta mi što smo postali virtuelni, što nema više igara, plesa… Što su na rođendanima na telefonima, niko ništa ne priča.
Smeta mi što ljudi ovde čim vide nešto drugačije, odmah krenu da osuđuju. To je oduvek bio moj problem. Zbog toga što sam imala roze ili plavu kosu ili pirsing, bilo je teško, a ako je meni bilo teško sa 30, kako li je nekom sa 19 ko se razlikuje od ostalih? I to što roditelji dozvoljavaju deci društvene mreže tako da svako od njih bude izložen komentarima. A društvene mreže mogu da budu tako okrutne. Kako se u tome snalazi neko sa 12 godina?
SDCafe.rs: Znači li to da si i ti imala takva iskustva? O čemu se radi?
Ja sam odradila svoju najbolju transformaciju ikada, u Vitni Hjuston. Ja, koja sam njen veliki fan. Uradila sam to sa mnogo truda i poštovanja. I dobila milion poruka, jako ružnih, da sam rasista. Pitali su zašto sam stavila tamniji puder na lice, zašto sam na plavu kosu stavila crnu uvijenu… Meni nijednog trenutka nije palo na pamet šta će da se desi. Ja sam umenik i želela sam da moja transformacija bude što uverljivija. A pljuvali su me na svim storijima… Teško sam to podnela. Nisam bila spremna na to. Ja sam umetnik i samo želim da crtam.
SDCafe.rs: Naš portal ove godine slavi dve decenije postojanja, koliko nas pratiš i šta misliš o našem radu?
Baš lepo što to traje 20 godina! SDCafe je prvi koji je nešto napisao o meni, kada sam počinjala, i uvek sam bila zahvalna na tome. Svaki put kada čitam članke, setim se svojih početaka, raznežim se i srećna sam. Čestitam vam 20 godina, svaka čast na svemu. Jako sam srećna što Smederevo ima vas. Sve što radite je umereno, kako treba, nigde niste omanuli. Taman je onako kako treba, medij kakav treba da ima jedan grad, to je SDCafe. Nadam se da ćete to dugo još da radite.