Aleksandar Kojić je mladi srpski glumac iz Smedereva. Tačnije iz Landola, kako sam često sa ponosom ističe. Šira javnost je imala prilike da ga vidi u nekoliko tv serija, a ovih dana se dešava nešto što bi moglo značajno da utiče na njegovu karijeru – Aleksandar je jedan od 40 odabranih među nekoliko hiljada mladih koji su se prijavili na Akademiju čuvene meksičke kompanije “Televisa” čije serije i telenovele svi pamtimo… O tome i još mnogo čemu drugom, Kojić je govorio za SDCafe.rs.
SDCafe.rs: Aleksandre, rođeni ste 1995. godine i jasno je da ste tek kročili u neki ozbiljniji svet glume, ali, da se vratimo na sam početak. Otkud Vi u svemu tome?
Znam kako to zvuči, ali od kada sam se rodio ja sam znao da ću biti glumac. I moj brat je često govorio da sam se ja rodio sa tim. Oduvek je to postojalo u meni, datira iz najmlađih godina. U osnovnoj školi, uvek je bio običaj da neko iz završne godine, (pošto je u Landolu samo četiri razreda) da bude Sveti Sava, glavna uloga. Međutim, ja sam od prvog razreda uvek bio Sveti Sava. A 2006. sam upisao UMS, školu za talente. To je trajalo svega nekoliko meseci, bilo je teško i finansijski i fizčki mojim roditeljima da to izdrže. Kada su me ispisali, nisam mogao da se pomirim sa tim, teško sam to podneo. Lađe su mi potonule i ja sam, kao iz inata njima, prestao da se bavim glumom. Ali na kraju prvog razreda srednje, moja drugarica koja je bila aktivna u Knacelariji za mlade, imala je za mene neobičan rođendanski poklon. Na autobuskoj stanici mi je pružila scenario predstave na kojoj su oni tada radili. Odbio sam je, ali ona je insisitirala da pročitam tekst. Naravno, čim sam to uradio, počele su da mi se ređaju slike u glavi, kako će to izgledati. Igrao sam pilota, izmišljenog Crvenkapinog brata. Tu predstavu smo igrali u Centru za kulturu Smederevo. Kasnije smo i ona i ja krenuli u PATOS, tu sam bio godinu dana, a zatim sam polagao prijemni na FDU. Pao sam. Dve godine studirao novinarstvo na FPN, upisao sam to da bih bio u Beogradu, išao po pozorištima i malo se bolje spremio za prijemni na glumi. Upisao sam međutim akademiju u Bijeljini i završio je.
SDCafe.rs: To praktično znači da si stasavao u zlatno doba smederevskih pozorišnih festivala, imali smo “Patosofiranje”, “Nušićeve dane”, “Tvrđava teatar” kao jedan veliki međunarodni festival. Koliko je to sve uticalo na tebe, bilo je podsticajno, verovatno?
Da. Bilo mi je zanimljivo, na tim festivalima su učestvovali svi najpoznatiji glumci. Ja sam ih gledao dok se spremaju, izlaze na scenu, onda kada siđu sa scene to su sasvim druge ličnosti i ta želja za glumom u meni bila sve veća i veća. Za mene je gluma bila čudesna i zbog toga što, koje god probleme ti da imaš, to sve prestaje kad izađeš na scenu, tamo si ti neko drugi, sa nekom drugom pričom… To mi je čarobno oduvek bilo. U petom razredu sam čuo za Fakultet dramskih umetnosti, otišao sam kod školskog pedagoga, jer u to doba nismo svi imali računare i interenet u kući, pa sam nju zamolio da pogleda koju srednju školu treba upisati kako bi posle toga mogao na glumačku akademiju! Ona je zvala moju majku, razrednu, konstatovala da sam ispred svoje generacije jer ni osmaci još uvek ne znaju koju bi srednju školu, a kamoli fakultet.
SDCafe.rs: Kako dolaziš do prvih uloga? Situacija je u našem glumištu je konfuznija nego ikada, mnogo se teško dolazi do šanse, kako si ti otvarao ta vrata?
Krenulo je na drugoj godini fakulteta. Otišao sam do agencije “Pajper” da se slikam i da me imaju u bazi. Nisu prošle ni dve nedelje, oni su me pozvali da dođem na kasting za seriju “Ubice moga oca”. Otišao sam na kasting, trebalo je da igram neku epizodnu ulogu, ali oni su me nazvali posle mesec dana i rekli da sam dobio ulogu silovatelja, objasnili da je to veća uloga, ali i da to znači da će biti nekih malo zahtevnijih scena. Tako su mi se otvorila ta, prva vrata.
SDCafe.rs: Da li si bio u dilemi da li prihvatiti baš to kao prvu ulogu jer je to ujedno značilo da će te svi upoznati najpre kao velikog negativca?
Da, baš to mi je bio najveći problem, ljudi vas uvek pamte po prvoj ulozi. Takođe, znao sam i da me čeka težak posao, te scene koje je trebalo da radim… Zato sam malo bio skeptičan ali sam ipak odlučio da se uhvatim u koštac sa tim i dam sve od sebe kako bih tu ulogu uradio što bolje mogu. Imali smo dosta scenskih borbi, tu mi je jako pomoglo što smo imali super profesora na fakultetu i mislim da sam u tom trenutku, kao neko ko je tek bio na drugoj godini i nije znao mnogo toga o samom građenju lika, ipak uspeo da pružim najviše.
SDCafe.rs: Kakve su bile prve reakcije kolega, prijatelja, porodice, javnosti?
Uglavnom su zvučale ovako: “Jao, ne. Da li je moguće?” Majka je bila iznenađena, neke, eksplicitne scene čak nije ni mogla da gleda.
SDCafe.rs: Posle toga kreće zanimljv niz, zar ne?
Krenule su serije “Vojna akademija”, “Drim tim”, “Srpski junaci srednjeg veka”, “Kolegenice”, “Jugoslovenka” – to mi je bilo baš zanimljivo na snimanju, igrao sam francuskog pilota, sreća pa sam taj jezik učio u srednjoj školi ali mi je tada dosta pomogla moja profesorka Bilja sa kojom sam stalno bio na vezi.
SDCafe.rs: Koliko si imao prilike da se oprobaš u pozorištu?
Prva profesionalna uloga u pozorištu bila je za predstavu “Povratak otkačenih” kolegenice Monike Romić, produkcije MoniCart. Desilo se tako da je ona već imala ekipu, ali je došlo do nekih problema i ja sam dobio šansu odmah posle kastinga. To mi je bio prvi proces rada, profesionalni, van fakulteta koji mi je dosta značio, ta podrška od Monike, Slavice, Danice, Borisa Milivojevića koji je igrao mog oca u predstavi. Svi su već izgrađeni glumci i bilo je to odlično iskustvo. U pozorištu, nekoliko ljudi koji se bave glumom mi je reklo da je moja uloga života do tog trenutka bila diplomska predstava “Maj nejm iz Mitar” koju smo radili na kraju fakulteta, sami. Taj proces rada mi je bio jedan od najlepših, mada, ja smatram da je moja najbolja uloga bila u monodrami “Led” po tekstu Radoša Bajića koju sam planirao da igram ovde u Smederevu za diplomsku. Međutim, desila se korona, nije bilo mogućnosti. Igrao sam je u KPGT-u, bez publike. Stvarno sam u toj predstavi dao neki svoj pečat i utisnuo sve što sam tokom ovih godina naučio. Radio sam režiju, kostimografiju, scenografiju.
SDCafe.rs: Za nas ne valja što ćemo mi u Smedervu morati da čekamo na to izvođenje u našem gradu jer ti uskoro putuješ. Ali, to ima veze sa posebno zanimljivim vestima da će nastavak tvoje karijere ići put Meksika i čuvene Televise. Kako ti je palo na pamet da budeš deo toga?
Naučio sam španski jezik baš kroz te serije, latinoameričke i španske “Korak napred”, “Seranove”. Kasnije sam ga usavršavao i odlučio da to pokušam baš zbog toga što je nama, mladim glumcima u Srbiji teško da dođemo do neke veće šanse da se stvarno pokažemo. Toliko je zatvorenih kastinga, čak i tamo gde su otvoreni, uloge se znaju unapred već. Baš je teško i što se tiče pozorišta i što se tiče televizije. Zato sam odlučio da se okušam i tu, pa šta bude. Primljen sam prvo u par agencija u Španiji, oni imaju dosta agenata, nalaze kastinge. Nedavno sam imao kasting on lajn i dobio sam ulogu u novoj španskoj seriji za Netfliks. Trebalo bi da igram vojnika iz Hrvatske. Ali, pošto će to biti u martu, a ja bih u isto vreme trebalo da budem i na Televisinoj akademiji, ne verujem da ću uspeti da uskladim oba. Što se Televise tiče, to mi je prosto palo na pamet. Poslao sam mejl, oni su me uputili na njihovu akademiju, poslao sam prijavu, ove godine je bilo prijavljeno oko 6000 mladih iz celog sveta, ja sam se našao među 40 odabranih. To je priličan uspeh.
SDCafe.rs: Da, naše podneblje te serije voli, ali se oduvek smatralo da ti za takve uloge nije potrebno neko veće umeće i usavršavanje i da to nije zahtevna gluma. Kakva su tvoja iskustva?
Da, bio sam i ja skeptičan, razmišljao da mi ne treba nikakva dodatna edukacija za tu njihovu glumu, ali mnogo se toga promenilo. Znate, kod nas se toliko sada više ne prikazuju njihove novije serije, promenilo se to, oni prate Netfliks, gluma se promenila i serije su drugačije. Naravno ima i dalje onih telenovela kao pre, ali većina njihovih serija sada prati svetsku scenu. Istraživao sam malo i kada sam upisao tu akademiju stvarno nisam mislio da se tu toliko radi, da se toliko bave glumom iznutra što me je jako iznenadilo i mogu da kažem da sam baš oduševljen. Čak su u nekim stvarima bolji od nas. Mnogo više ulaze u analizu.
SDCafe.rs: Kakav je onda tvoj plan, šta dalje?
Godinu dana traje akademija. Za to vreme idem na kastinge, ako se dese neka snimanja, super, a posle akademije potpisujem ugovor sa Televisom. Putujem do 15. marta za Meksiko Siti. Šta će biti – videćemo, ali imam dobar osećaj. Ako se snađem tamo ostajem, mada mi je želja da budem na relaciji Meksiko Siti – Beograd, da nastavim da igram ovde ali i da se tamo izgradim, maštam o nekoj koprodukciji, da se snima i tamo i ovde, mislim da bi to bilo zanimljivo.
SDCafe.rs: Aleksandre, kako smo mi, po tvom mišljenju došli dotle da film, televizija i pozorište ne daju šansu svima? Ljudi koji su danas legende glumišta to nikada ne bi bili da su pravila bila takva ranije…
Koliko sam ja shvatio, to je jedan jako uzak krug ljudi u koji je teško ući ukoliko nemaš nekog ko će da te predloži. Svi su oni svesni, a i mi, da sve više maminih i tatinih sinova upisuje akademije. I sa kolegama vršnjacima sa kojima razgovaram sa drugih akademija potvrđuju da je situacija takva da je samo mali broj upisanih tu zbog talenta, a najveći deo je preko veze. Tako, verujem ide i sa kastinzima. Kako drugačije neki znaju, a neki ne znaju za kasting? Ja sam za neke saznao dve, tri nedelje nakon što sve bude gotovo. Poražavajuće to ume da bude za sve nas koji nemamo dodirnih tačaka sa tim krugom ljudi. Bude i frustrijajuće, čini te tužnim, nesrećnim, poželiš da promeniš profesiju, pitaš se zašto si od svih zanimanja morao da odabereš baš to… Ali, onda staneš na scenu i shvatiš zašto si baš to odabrao, shvatiš da si to ti.
SDCafe.rs: Da li glumac pravi ulogu, ili glumca stvara dobra uloga?
Definitivno je sve na glumcu. Nema malih i velikih uloga, one su onakve kakvim ih ti napraviš. I na akademiji smo mnogo o tome razgovarali. Prva uloga Seke Sabljić je bila neka služavka, ali njoj je i to bilo dovoljno. Pojavila se dva puta, ali kad ona uđe, svi to primete. E, takav je dobar glumac.
SDCafe.rs: Kao nekome ko je iz ovog grada odlazio, školovao se drugde pa vraćao, kako tebi izgleda Smederevo danas? Menjamo li se? Na bolje? Na gore?
Pre svega mi je žao što je Smederevo toliki grad, a nema profesionalno pozorište. To mi je baš tužno. Gledam tu tvđavu, nije iskorišćena uošte, dosta tih drugih mesta koja bi turisčki mogla da podignu grad, nisu iskorićena. Da se osvrnem na probleme u selima jer živim u jednom od njih: Ja sam nekoliko puta pokušavao da rešim problem groblja, smeća na groblju, kao i po celom selu gde ljudi bacaju plastiku, životinjske kože… Meni je sve to tužno, nema svesti o ekologiji, a niko mi od nadležnih nije dao adekvatan odgovor. Samo su me prebacivali sa jednog na drugog, ništa nije ni u čijoj nadležnosti, na kraju su me uputili na Vodovod. Kao da Vodovod treba da čisti! Pokušavao sam da tražimo rešenje, da svaka kuća dobije svoju kantu za smeće ili bar neki veliki kontejner u selu da ne bismo bacali smeće po njivama ili usput. Bezuspešno. Ima i lepih stvari, mislim na sve one događaje iz kulture i sporta, turnire, ali je krajnje vreme da se podigne svest o ekologiji, da čuvamo ovu našu zemlju da bi ona čuvala nas.
SDCafe.rs: Na kraju, ono što pitamo sve naše sagovornike, pratiš li SDCafe i kako tebi izgleda ono što radimo?
Pratim, naravno, kad čujem da se nešto desilo, odmah idem na SDCafe.rs da saznam šta je u pitanju. Zato sam se rado i odazvao pozivu za ovaj razgovor, mislim da je moja priča zanimljiva i da će biti zaniljivo što se neko iz jednog sela kraj Smedereva odlučio na ovakav korak. Gde god sam bio, uvek sam isticao odakle sam. Mnogo mi je drago i zbog ove saradnje sad jer i sutradan, ako se desi da budem poznat glumac i napravim veliku karijeru, uvek ću biti za razgovor sa vama, setiću se ovoga.
SDCafe.rs
foto: SDCafe.rs