Pre nego što je stavio vabilicu od slonovače u usta, glasnik je zahvatio plućima poveći grumen vazduha pred kapijom Đurđeve tvrđave i ošljarskim pogledom odmerio zemlju oko sebe. Silinom karpatskog meha zagrmi u olifant i, čitavom despotovinom pojuri vest da će se tih dana održati veliki viteški turnir na koji su pozvani svi čestiti i glasoviti junaci.
Smederevska tvrđava nadaleko čuvena. Odolevala je dvema svetskim silama. Islamskom vetru behu zamandaljena vrata zbog promaje od otvorenog prozora ka zapadu. Drugoj sili, Košavi prkosila je šuma stoletnih hrastova lužnjaka istočno od grada. Vetar pri dodiru sa krošnjama stabala stvara čudesnu orgiju zvukova. Čini se da šuma progovara oživljenim drevnim narečjem iz vremena kada se cela priroda sporazumevala univerzalnim jezikom. Dok je islamski vetar umovao u sebi van debelih bedema, Košavu je suvonjavi vratar puštao povremeno tek da lakšim loknama pazi da se lav na najvišem barjaku ne uspava. I kavalkada sa zmajevitim junacima je mogla da se ulije na zborno mejdanište.
Negde na jugu Srbije, Suđu Srebrenu mati je videla trnjak po putu na dlanu, nasula u čašu rakije i poškropila ga detelinom s četiri lista. Rakije nije bilo ljuće u čitavom kraju. Zbog svoje plavetne boje krstili su je u Plavu Guju. Prohladno rano jutro selo je okovalo u maglu. Suđ je ispijao gutalj po gutalj Plave Guje, a magla se
povlačila ka zemlji. Kroz prozor povremeno zagledajući, mati je posmatrala kako nad selom prvo vidljivo pod nebom zablista krst na crkvenom tornju. Magla se spuštala, a mati je priču ispredala pred rastanak.
Kada je bila sasvim mlada devojka, njenu nogu je zahvatio vučac. Noga joj je postajala sve slabija i mršavija. Da bi mogla da se uda, kad bi odlazila van kuće, nogu je vremenom omotavala sa sve više odeće da bi izgledala svojstveno. Lepotica inače i naoko celovita prigrabi za se jednako dragog prosca. Đuvegija je toliko zavole, da zbog njenog bola odluči da se po receptu bapske farmakopeje, zaputi Smederevu gradu. Preko puta obale na kojoj se tvrdava gradila, ljeskalo se Zmijsko ostrvo. Sa ade na kojoj se nije moglo stati a ne zgaziti na rep nekoj zmiji, on ponese sa sobom jednu od živahnijih. Kada je došao svojoj ženi natrag, bez njenog znanja pustio je na slobodu u kuću i ostavio ih same. Na mladin vrisak, ulete duvegija i zateče mrtvu zmiju. U kratkom roku ozdravi nevesta kojoj je sirota otrovnica izlečila nogu, a sebe žrtvovala kao što i liči pravoj čuvarkući.
Priča je okopnila sa maglom, Suđ Srebren otpivši poslednji gutljaj sladak i poguban kao aždajin osmeh, poljubi je u čelo, dotera joj pregaču i odzvecka natovaren bojnom opremom.
Jahao je Suđ na svom vernom studenbelom atu kroz veseli ševar i bunjišta. Odbeglo rastinje od feudalne urbanizacije i ostali odmetnuti divljak i gustiš pozdravljali su putnika namernika kome je mati za kraj zakačila neprimetno čičak za leđa. Prošao je staze i bogaze, gudure i grabove sa poskocima, taj vitezović strmo nagnutih veđa topeći po brojnim bojevima slične prirode suparničke vizire svojom pretećom pojavom. Ispredalo se po protivničkim taborima da mu mačem presekoše pupkovu rojtu, da mu strela uvek proleti kroz grlo žrtve i zariva se u zemlju zajedno sa njim ukazujući mu put da glas o njemu sve do pakla prenese. Kopljem je čistio sebi zube, a prljao ga tuđom krvlju…
Vest o viteškom turniru doprla je i do ženskog manastira u dubini Šumadije. Natapajući mrko testo, noć pred polazak ka Smederevu, Mesečev liv se pušio dok je hladio zemlju izloženu celodnevnom letnjom žeravicom. U svojoj sobi Tekla Anđelčić je odlagala ukrasne trepetanke sa kose na sekreter od furanga kafkaskog oraha i sa devičanskim opraštanjem kratila teške pletenice do dužine koja se mogla spakovati u kacigu. U domu blagočestivih vladao je sveprisutni muk remećen tek kad prozbori igumanija pod čijim je patronatom i Tekla služila Bogu. Igumanija je davala poslednje savete odabranoj pred jutarnji polazak. Treptala je okicama koje još nisu upoznale rat. Do njenih ušiju se nije ni dovio lelek zvona okrenutih naopako. Igumanija je zborila tiho i materinski. Mudri ljudi iz daleke Indiji prvi su se zasitili ratovanja i tradiciju mržnje preinačiše u umeće ljubavi. Uzevši ratnički luk i prevlačeći ga preko ravanahastre izumeli su instrument za najdivnije zvukove. Strele božanstvene melodije pogadale su srce, samo što je život od njihovih slatkih uboda počeo da se rađa, a ne da uminjuje. Tako je luk bivao sve tananiji. Pretvorio se u sadanji ke kojim prevlačimo kruškasto telo rubebe uz slavljeničke tekovine. Ostaje nam još uvek da se samo nadamo tom dobu kada će se cvećem puniti topovske cevi. Do tada moramo ovako
slati naše najveštije borce po turnirima da svom manastiru omoguće ušteđevinu za skupe harače silnicima. Seti se tada, drago dete, kada budeš bila na bojištu. Obavezno se pomoli pre i posle okršaja za spas duše svih nas u grehu tom.
Blagočestive su se, uz svakodnevne obaveze učile u slobodno vreme i borilačkim veštinama. Igumanija je bila stara žena sa mnoštvom trijumfa za sobom. Svoju tajnu prenela je i na mlađe generacije kaluđerica. Svakim jutrom odlazila bi u obližnju pećinu i hodala do dubokog nevidela. Tamo bi spustila voštanicu na poznato mesto i klekla. Zidovi pećine su podsećali na utrobu vlažne sluzokože. Odozgo se lenjo spuštao stalaktit, a njemu u susret rastao je odozdo stalagmit. Tu bi sedela dugo u svojevrsnoj meditaciji i posmatrala mir vremenskih izlučevina kako jedna drugoj bez gubljenja strpljenja, tako rasterećeno vanjskom prolaznošću, izolovane od svih bespotrebnih dešavanja, koncentrisane samo na sušti smisao spajanja, teže jedna drugoj. Koliko li je hiljada godina potrebno da iždžigljaju jedan santimetar govori o njihovoj volji i uzajamnoj potrebi. Da li će se ikada sastati? Šta će posle poželeti ovaj mračni i zapostavljeni kutak sveta? To igumaniju nije morilo jer je vremenom postala kao jedan od ta dva, među sobom draga kamena. Tekla je takođe tu često boravila i nasledila krotkost svoje učiteljice. Igumanija ju je podvrgavala napornim testovima izdržljivosti naporedo uvežbavajući umeće provijanja, provlačenja i protinjanja između oštrobridnih desni pećine i istučenih bodeža od stakla, radi usavršavanja tehnike eskiviranja kada ubojite priveske odapnu lukovi. Osetivši Teklinu spremnost dočekala je i ovaj dan toliko kratak za rastanak pred sutrašnji polazak.
Dok je plaho Sunce kvasilo jutro pred ženskim manastirom, Tekline misli se prenuše pred prestonim gradom. Tvrđava je izgledala isuviše velika za nju i ona pognute glave ujaha kroz proključalu rulju. Sva ova svetina slegala se sa svih strana od rana jutra pod jarom uzbuđenja povrh dobranog leta. Gomila se širila, graja rasla i upinjala pogledima da dosegne vrletne štićenike Despotove.
Pronašla je mesto svom konju, prijavila se za učešće pod lažnim imenom, a potom promenila odećom pol, ponovo se izjašnjavajući kao žensko kako bi mogla da se prošunja i dozna više o svojim protivnicima. Za ime na prozivnoj tabli odlučila se da se poigra permutacijom, Angel Tekučeći neka bude. Maskirana u prnjama siromašne seljančice, krenula je da obilazi masu, torove za stoku, spoticala se o mirise cveća iz Jerininog rasadnika, prepadala na vrečanje neuviđavnih koza. Kada je ugledala prvog od svih vitezova, smesta su joj se pogasile molitve ponavljane toliko puta tokom monahovanja.
Suđ Srebren se odmarao kraj svog studenbelog ata i posmatrao na zemlji kamen. Kamen binjektaš u tvrđavi za nekog će biti pobedničko postolje, a nekom spomen uzglavlje pod zemljom, mislio je dok su ga prožimali žmarci. Osetivši blizinu nečijeg prisustva trgao se iz razmišljanja i pogledom ulovio zatečenu Teklu. Bila je lepa i nesvakidašnja kao prividenje sumasišlog. Razoružani i bespomoćni podelili su trenutak obostranog snoviđenja dug kao stotinu godova sapetih u okolnim hrastovima. Tekla je hitro šmugnula sa mesta nepredvideno iskrslog dvoboja. Suđ osta ukopan. Shvatio je da lutanju napokon dođe kraj. Pronašao je svoju SUĐENICU. Osvojiće još ovaj turnir, uzeti bogatu nagradu i odvesti je materi na blagoslov. Noć je klekla, a njegove oči ostaše da skakuću kao veverice sa zvezde na zvezdu obeležavajući skromno sazvežđe kao teritoriju prisvojenu samo za susrete očiju njenih i njegovih.
Među brojnim takmičarima bilo je i evropskih ritera. Stazom predodređenom za boj, defilovali su uparađeni i nasmejani. Turnir je počeo skidanjem rukavice sa koca. Zatim je prsten sa užeta, između dva oniža direka trebalo skinuti, igra popularna pod nazivom ringstechen. Ređale su se bezazlene igrarije, razigravanje bez poticanja kapi krvi. Sve je blistalo radošću i spokojem.
A onda su krenuli dvoboji. Jedan po jedan padao je ničice pred Suđem.
Na drugoj strani, i Tekla pod pseudonimom Angel Tekučeći takođe je eliminisala redom svoje protivnike. Oboje se drznuše na polje gde tišina zamuckuje na prvo uvo prijatnim i blagovestivim zvukom klepala o kosu Smrti u pedantno-belasavoj kukuljici. Protivnici su polako precrtavani sa spiska učesnika. Na kraju ostaše njih dvoje osuđeni na završni dvoboj kao rivali jedini ravni sebi.
Suđ je imao samo jedno na umu, da bezuslovno porazi protivnika i što pre pride svojoj suđenoj. Ona, naprotiv, ražalošćena ovim sledom događaja, u nemogućnosti da se na drugi način obrati svom partneru odlučila je da mu se preda i u boj uđe bez suprotstavljanja.
Dugo priželjkivani duel na talasima varvarski razularene rulje je počeo. Jezdili su jedan drugomu u zagrljaj sa isturenim kopljem. Topot konja se zagluši tek po reskom ciliku koplja kroz Angelov prsnik i sa njega manastirski zlatotisk krvlju se saspra. Pod grlom joj je jeknuo vrisak tako da ništa ne izusti. Obnemela masa osta po strani. Sjaha Suđ sa studenbelog ata i preuze sa tla suparnikovu senku. Kada je oslobodio glavu svom beživotnom takmacu, od teškog šlema rasuše se kose oko anđeoskog lika. Jedno je bila bistra boja studenbelog ata, a sasvim drugo krvavo crvena pomračina očiju Suđa od svekolikog besa i tuge.
Divlja ružo u zelenom sadu,
Još da tvoje usne znadu,
Kako trni krv pod njima,
Sve do srca međ gromovima.
Erato je posetila odveć kasno Suđa. Njemu preostade samo poljubac da spusti na usne NESUĐENOJ. No, muška se trpnja traži od junaka. S pažnjom tetošenja čeljadeta isplete joj na kolenima kiku, zaklopi joj levom rukom oči, a iz desne poseknu pletenicu vitu. Pletenicu obavi iznad desne šake i priveza kao narukvicu. Pokupi oružje na sebe, opasa se železnim zveketom i pridiže na noge. Nateravši tova žalostinje na pogrbljene veđe uzjaha na ata i bez pozdrava krete da napušta mesto pogibije. Sva se svetina raskokota krčeći špalir među sobom za loše prikrivenu potištenost iza rešetaka njegovog vizira. Silan i neutešan zavitla dizgin, konj se prope i oba iščezoše pod sunčevim štitom.
Tvrđava je utanjala u horizont dok se Suđ pridruživao stranputici i napuštao rodnu grudu izlazeći iz Zemlje na leđa.
Nađen u nigdini sa krilatim mačem, tesnom kanijom, štitom od vazduha, gonjen senkom kobne prošlosti kao utvara na studenbelom atu, on će prigrliti omče novih horizonata u plamenu. Njegovu nastambu činili su zidovi od fijuka strela nepoznatih naroda, krov nad glavom se premeštao sa novim Suncem, a hranu je tražio na ugarcima zaraćenih strana. Godovi su se borali na kućnom pragu gde je mati još uvek nesmanjenom verom bdela, dok je njega još neraspletena amajlija oko ruke vodila nekud. Potamnela je ona zemlja u pamćenju tmurnog vitezovića, baš kao dudinja s kojom se znala opkoračiti i zima u gladi, kad je mira u grudima. Ovako, mnoge zemlje pohodio je Suđ Srebren učestvujući pod tuđim nebom i barjakom, vodeći svoj rat naplaćivan tuđom krvlju za svoju odavno isteklu. Za Teklom mu srce ispražnjeno samo tamu osta da luči. Potpomognut amajlijom, praćen ludom srećom, smrt ga je zaobilazila i dodatno mu odaljavala čas spasenja.
Danju na bojištu, pred počinak bi iskupljenje tražio po bircuskim memlama, gde je, kao sa nakovnja procesije skinut, dočekivao svitanja. Na kapiju kroz koju je primljena u nebo, uvek bi se ukazala i zablistala jedna krupna zvezda, a on ostade
izigran sa lestvama od pruća vinove loze…
Strane vojske su se, uprkos epiteta izvikanog noćobdije prosto otimale o ovog posrnlog anđela. Na bojištu je, vitlajući ognjenim mačem, podsećao na paklenu preslicu koja besomučno sažiže neprijateljske linije pretvarajući ih u povorke paperjastih oblaka. Predivo smrti se tiskalo kroz potku vremena. Dok je rata i njemu beše mira. Dok najednom usred primirja dveju vojnih sila iznenada ne opali iz topa neko iz nehaja. Sud je već otpustio mač o pojas kad se studenbeli at trže na prasak. Ognjeni mač sa pojasa, što je dosad kružio samo u jednom smeru, ovog puta se okrenu naopako. Sečivo neočekivanim bljeskom preseče šaku desne ruke Suđa Srebrena, Teklina pletenica se rasplete i prhnu svud po krvlju poštrapanoj bljuzgavici. On se smače sa nemirnog hrbata i očajnički poče da gaca po blatu tražeći amajliju, ne obazirući se na otpalu desnicu. Sa blatom izmešanim krvlju među preostalim prstima, u klečećem stavu pogledao je u nebo i zaridao iz sveg glasa. Vojska se povlačila vukući sa sobom ranjenike. Suđa ostaviše na mesto nesreće znajući da im više ne bi bio od koristi sakat. Mesta za ranjenike beše malo i za njihove zemljake. Suze su se skorele na umrljanom licu, ali krv nije prestajala da suklja. Stigao je jednu mačku, rasporio joj trbuh i očišćenim crevima slobodnom rukom podvezao krvne sudove na otvorenoj podlaktici.
Što je dalje proterivao sebe u ziratnim osvajačkim pohodima, sve ga je jače ophrvavalo bubnjanje o prozor i pucketanje vetra na kućnom ognjištu. Na kraju shvati da sa sobom srce neumitno vodi, isto ono što od Teklinog dalje ne uspeva. Sa gvozdenom kukom sedeći na trgovima u tuđini, prosjačio je Srebren za svoje izgubljeno petoprsje u kom leži Teklino srdašce. Ruka osta da luta vlasnicu da isprosi. Cvonjak po cvonjak, dodavao je izmašćenoj torbici od kože za pojasom kao jedinim posedom. Uljuljkan bezbednošću nepoznate civilizacije daleko od svog kućišta, rođene mati i istinskog Boga, ni tračka brige naizgled nije poznavao više. Pokatkad ga izgubljena ruka ko zna gde zasvrbi na promenu raspoloženja neba po noći. Ljutilo bi ga i peklo kad god bi kiša prošaptala, ta podmukla zvezdokradica.
Kada ti leđima pode jeza, to perje ti klija. Tada se vini i dovikni
moje ime da te čujem kljast pod gorom.
Branislav Jevtić