SUNCE TI ŽARKO!, neko viknu za leđima Šerifu dok je prelazio ulicu. Tako su ga zvali u Smederevu jer je tako nekako hodao, sigurno, ponosito, a opet se malo gegajući pri svakom koraku. Taj povik ga doslovce prostreli, i on poskoči kao da mu škorpija ulete u espadrile. Odavno ga niko nije zvao po krsnom imenu Žarko, a bogme ima pola veka kako nije čuo to sunce ti Žarko.
Trebalo je pola veka, odista, da nalete jedno na drugo. Šerif se primače trotoaru gde je ona stajala raširenih ruku.
– Jesi li to ti Radmila?
– Ja sunce ti Žarko. – kako ga je što u šali što odmila zvala još od prvog razreda osnovne škole. – Samo, što sam već odavno Daisy, ali manje važno.
I dugo su stajali tako kao voštane figure koje čekaju zeleno svetlo da načine sledeći korak koji im je bio pre pola veka na žalost uskraćen. Zagledali su se kao specijalisti za tropske bolesti tražeći neki trag vremena. Naravno da kao ni bilo ko drugi nisu odoleli vremenu, ali da su bili pošteđeni, to svakako da jesu. On nimalo nije zadobio kožu prepoznatljivu u matroza kao štavljenu ili kao koru od drveta; nije bio zbrčkan, smežuran, mlohav, drtav i propao kao većina generacije. Štaviše, pucao je od snage, životnog elana i lica preplanulog kao u nekog primorca koji izbegava baš onu popodnevnu jaru. Za nju ne treba trošiti reči; bogatunka je evidentno koristila sve moguće prednosti medicine kao i alternativne medicine da očuva, ako ne punu, a ono prividnu mladost. Ubrzo se smestiše u prvi kafe, i uspomene same počeše da naviru.
Sunce ti Žarko, ko što rekoh, tako je započinjala njihov dijalog Radmila još od prvog susreta tj. upoznavanja u Cvijićevoj školi. Tog davnašnjeg puta bilo je i više no ikad razloga za sreću kada mu je saopštila vest da su upravo njih dvoje izabrani da budu mali saobraćajci. Ta se tradicija odavno ne upražnjava, ali je bila redovna atrakcija tih godina u staroj Jugoslaviji. Naime, iz svake škole bi bili birani uzorni đačići, i jednom godišnje bi kobajagi regulisali saobraćaj. Naravno da bi ispred njih postojali pravi saobraćajci, a ovi mališani bi iza njih u stvari samo figurirali, i pravili se važni pred nepreglednom gomilom učenika svih škola, kao i ostalih građana. Dobijali su, razume se, uniforme po njihovoj meri, i znak stop koji bi za njih značio tada nešto poput dirigentske palice, ako ne i skiptra.
– Ova zebra, zar ti se ne čini ista, sunce ti Žarko?
– Misliš kao klavijatura nekakva?
– Da.
– E, pa ne baš. Jesmo bili na pola puta ka Muzičkoj školi, ali…
– Hm. Da.
– Ona saobraćajka… Nije nam uopšte trebala…
To zapravo nije bio nikakav udes, ali su ga oni tako doživeli. Simpatije u četvrtom razredu, od silne sreće i zanosa posle uspešnog regulisanja saobraćaja i aplauza sveprisutnih, kao da ih je nešto sudarilo, i oni, tako mali i nezreli, a opet neodoljivo slatki u onim uniformama poljubiše se, i to pravo u usta! naočigled svih. Puče bruka, i koliko god sve to bilo nevino i detinjasto, njeni roditelji je ispisuju iz Cvijićeve i premeštaju u Davidovićevu, uz doživotnu zabranu bilo kakvog saobraćanja između njih.
Ona pokorno pristaje na sve zapovesti roditelja, ređa sve petice u školi i trenira odbojku. Na drugoj strani, Žarko sve više popušta u školi. Opsesija mu postaje veslanje. Jedino veslajući do krajnjeg klonuća mogao je da primiri gnev i očajanje. Otac, uvidevši da od nauke neće biti neke vajde, sve više mu nameće rad u vinogradu. Ti nemaš žuljeve već čvoruge na dlanovima, pa kad je tako, daj bar na nešto pametno da se iskoriste te drljače u prazno. Od tad radi s ocem u vinogradu, kune sve po spisku, i plačući trči ka Veslačkom klubu svestan da će okasniti. Po završetku osnovne, vrlo rano se hvata sa lokalnom manguparijom i opija se u Grand kafani. Radmila je prolazila korzoom, ali kao pored Zabranjenog grada, tek po kojim pogledom bi ga okrznula u prepunoj bašti. Posle pijanki, Žarko i družina odlazili bi do pekare, do koje se baš dolazilo preko one iste zebre, iz pravca Duda. Gazda pekare ih je trpeo iako je bio fajront za poslednje i otvaranje za prve goste. Naprosto nije mogao odoleti njihovoj mladalačkoj razdraganosti i bezbrižnosti, te, znajući da su bez cvonjka, prinosio im je moču koja je ostajala za tek pečenom prasetinom, i vruć hleb, da se istrezne pred kuću kako bi umanjili grdnje roditelja. Žarkov otac nije imao milosti, i tako mamurnog vodio ga je na teške poslove. U njemu se rodila ideja, i on se zapošljava u onoj istoj pekari. Međutim, kada je čuo da Radmila preko odbojke odlazi u Ameriku da studira koledž, u njemu se probudi uragan. Tada je danima krišom dovlačio ogromne količine rakije u pekaru, i dana kada je otišla, svu rakiju je umesio u testo za hlebove. Toga dana ceo grad je bio pijan, a on ponajviše.
Ubrzo će napustiti Smederevo, Srbiju, Jugoslaviju, i čitav kontinent. Otisnuo se na brod. Tačnije brodove, jer nema gde ga put nije odveo. Njegovom temperamentu najviše su prijali Karibi. U trenucima dokolice čitao je Markesa, i nikog više; na svim jezicima, jer je svaki mogao da razazna po uzoru na prvu verziju, što ga je posebno zabavljalo. Tamo mu se gubi trag od tada, a ovde se samo govorkalo da je sam Đavo ušao u njega. Međutim, iako jeste, ali on je bio imun na svaku paganštinu i sujeverja. Upoznao je i crnu i belu magiju. Kockao se sa najvećim prevarantima. Pobeđivao je toliko da više niko nije hteo s njim da se usudi na opkladu. Tamo negde u favelama gde Karioke žongliraju živim jajima, dobio je opkladu tako što je on pimplovao sijalicama, a da se nijedna nije rasprsnula o bosu nogu. A kada je u pitanju opklada u obaranje ruku, tu mu tek nije bilo premca. Još dok je radio u smederevskoj pekari, obarao je ruke vodoinstalaterima, automehaničarima, molerima, vaterpolistima… pa i harmonikašima. Onda možemo samo zamisliti kakav mu se stisak stvorio, i naravno podlaktica, koji su najbitniji faktori kod obaranja ruku, posle decenija rada u potpalublju kao kuvar dok je mesio tolika testa i gulio krompir. Oni trikovi poput zamaha iz ramena, navlačenja protivničke ruke ka sebi ili uvijanja šake, ničemu nisu služili na njegovu razornu snagu i pravu pravcatu stegu međ prstima. Pri zdravljenju čulo se krckanje koščica. Ciglu taj zdrobi u prah. Niko mu ne smede da izađe na crtu jer bi ga ovaj pretvorio u mleveno meso. Plehani lavor bi zgužvao i pravio rakete da zabavlja dečurliju. Gvozdeno posuđe gnječio je kao plastelin. Jednom džezeru koji je falširao na naručenu pesmu, od trube je napravio pištaljku. Jednoj noćnoj dami koju nisu hteli da usluže danju konobari, iscedio je ananas u koktel prethodno ga uzevši sa obližnje tezge. Takođe, u nekoj mutnoj karipskoj noći, slučajno se zadesio u nekom ćumezu gde su mračni tipovi bili posedani za stolom nad kojim je neka vračara bajala, i on nonšalantno, na zaprepašćenje svih, uze onu kristalnu kuglu i smrska je ko bajat keks. Neko bi se zapitao, a šta to još nije izmrvio i pretvorio u paramparčad; na šta bi mu svi u glas odgovorili: dijamant. A, zašto, ako bi im i to bilo nejasno; kako zašto? Pa, iz dva osnovna razloga.
Elem, Žarku će dosaditi kuća plutajuća, i on se vrati u svoje Smederevo. Tu je otvorio najskromniju moguću pekaricu, dve furune i najneophodniji pribor. Pravio je pogače, hlebove, somune, i ranom zorom raznosio po restoranima i grilovima. To mu je bilo potaman. Ljudi se klonio koliko je mogao, a više od pola života provedenih na vodi nije moglo da ne ostavi traga. Sklepao je Šerif barku, i često se otiskivao uz Dunav, više kako bi pronašao mira na adi preko puta, nego zbog pecanja.
Radmila je vrlo brzo prestala da igra odbojku kao i da studira koledž. Rada će postati Daisy, i po nekom nepisanom pravilu udati za parajliju. Skućila se u L.A.-u. Njujork je odbila jer, kako veli, u metrou dobije vrtoglavicu i mučninu. Zato je umesto Velike Jabuke izabrala Veliku Pomorandžu. Često je krstarila jahtom i po najvećim burama; bezbroj puta je preplovljavala Bermudski trougao… ali je sudbina tako htela da su se večito mimoilazili, iako su bili tako blizu a tako daleko Daisy i Žarko. Muž joj je bio toliko imućan da su imali u svojoj vili u Hancock Park-u sopstveni dvorišni park u kome su trčkarale košute i srndaći. Međutim, kad god bi uočila ruž na njegovom okovratniku, naređivala bi jahtu i upućivala se bilo kojoj obali gde ne postoji kazna za nepropisno parkiranje. Njena tadašnja drugarica Ljubica Otašević iz Beograda, čuvena košarkašica, glumica, starleta i poznanica skoro svih holivudskih i talijanskih filmskih legendi, tešila je koliko je mogla. Ali, pošto se i sama usled sve te multiuniverzumske gungule osećala usamljenom, pustila je Daisy da donese odluku kakva samo njoj prija.
Tako je napustila Grad Anđela, i samo što je krenula u šetnju potpuno drugačijim gradom od nekad, prepunim novih zgrada kao pobacanih kutija za cipele, uputi se onoj staroj zebri. A kada neko odozgo vikne: Tišina!, tada se zaustavlja saobraćaj. Opet njih dvoje malih saobraćajaca, samo novi sudar. Da li stop ili produži dalje, ovog puta je bilo pitanje za njih, bez ičijeg uticaja. Gde dalje, kada nema šta dalje. Čuli su samo zvuke pre pola veka tek prekinute klavijature, i njenoj melodiji prepustiše se kao da pauze nije ni bilo.
Njoj je bilo na umu samo ozeblo sunce, a njemu Goli Đoka, s tim što nije hteo da izgovori na glas taj zapravo (seljački) naziv za peščani rt koji krasi adu kada se krene Dunavom uzvodno. Stoga je pomenuo samo da je vodi na smederevske Karibe.
I dok su se oni valjuškali u barci na putu ka smederevskim Karibima, nekakva podvodna aždaja im se primicala. Đavo da je nosi, dreknu on, otkud kemza ovoliko daleko od Đerdapa da zaluta. Ne časeći časa, zavitla veslom i opali je po iskeženoj glavudži kad se dovoljno primakla koritu. Tu je ščepa onim ručerdama, stisnu je takvom silinom da iz nje šiknu ne mlaz već pravi gejzir utrobe, te ko iz džinovske paste za zube odlete uvis oblak ikre pravo u kovinski Dunavac, i zatrpa ga. Kemza osta u njegovim rukama ko smeljani šator, te da ne bi ostao protraćeni kondom, on ga navuče, i dalje znate… A, tek da ne bude ovo plod bujne mašte, dovoljno će biti preneti šta su s obale alasi čuli: SUNCE TI ŽARKO!
Branislav Jevtić