Droga za silovanje tek od pre neku godinu postade alarmantno prisutna na našim prostorima. Ali, ovde nije reč o njoj. To je bilo ranije, pre nego što je došao slavni glumac koji je uspeo da uđe toliko u ulogu da nikad nije više izašao iz nje, i evo ga još glumi državnog službenika. To nije ni Borislav Pekić koji se mogao podičiti najvećom bistrinom i faktografskim pamćenjem, a koji se jednoga jutra probudio, sav unezveren; protresavši glavu, naš najveći pisac upita osobu sa džezvom u ruci: A, gde sam ja? Ko si ti?, na šta mu Žika Lazić odgovori: Kod mene u Lugavčini. Auh, uhvati se za glavu Pekić, koliko me nema već? Ljilja se sigurno pita šta je sa mnom… Nije ni Bufalo Bil koji se našao u Smederevu, a da pojma nema kako ni zašto. Vilijem Kodi, na turneji po Evropi sa svojim vestern cirkusom, poveo je sa sobom razne čudake i probisvete,a među njima i Majkla Fina. Uzgred, taj Mickey Finn ne samo što je bio najpoznatiji trovač u Čikagu nego je po njemu i nazvan taj koktelčić, tinktura, rastvor, kako god, koji je on marljivo sipao u piće polupijanim i trešten pijanim ljudima kako bi ih ošamutio, te lakše opelješio i potom strmeknuo u neki jarak. Ali nije Miki Fin kriv što je greškom potegnuo iz njegove pljoske Bufalo Bil, u Pančevu gde se i održavala ta revija sa Divljeg Zapada, jer su ga vrli Smederevci kada se razbudio, poznati po svojoj gostoljubivosti, strovalili na neka zaprežna kola, i rekli seljaku: Teraj! Nije to ni priča od pamtiveka poznata po tome što su naše staramajke koristile travke pobrljavke, smućkavale i uvaljivale, što bi rekla Dr Kisić pacijentima, što nekada, što sada, da ih omame i zloupotrebe za svoj cilj… E sad, kako sam ja doživeo Melstrom.
Još kao mali sam upao u Mickey Finn. U trećoj godini sam se nagnuo onako znatiželjan nad bačvom, upao u kominu, i samo su mi nogice mlatarale iznad površi. Srećom, pojavio se deux ex machina, skraćeno moj deda, i stari vinogradar me izvuče ko peteljku. Za početnika to je bio a i ostao bogami Mickey the Finn…
Ali, ona nije znala za to, te mi je pripremila i uvalila izvesnu dozu mikifina domaće proizvodnje. Po njenim namerama, at the very end, očekivala je fleš rojal, priželjkujući herc, da se raspali između nas nezaboravna strast, i još jedan zornjak ako bidne, lepo paše uz jutarnji konjak.
Iako sam kao mali izvađen iz kace, ali kako da se iz ovog Melstroma iskoprcam? Nema više dede, nema više ko će mesto mene stati, izdržati, i na strašnome mestu postojati…
Ab ovo, prefrigana lukavica (njena namera): Dobitni fleš rojal sa mnom, a, ako ne, onda može i bez mene. Palimentacija u redu, ali ono od čega zentujem: Šta će biti posle?
Ona umisli da mene starog Miki Fina u konačni Melstrom može da ubaci ko tange u mašinu za pranje sudova, i sune mi u supu blokadu ne shvatajući da će to biti BLOKADA ali konačna za nas. Deža vi.
Blokada i ništa drugo, reče ona. A tako i bi. To dabrovi najbolje osete. Na njen pomen, živci su mi kao praćka. Pogodila me toliko da na usta pošla mi je svraćka.
Kasnije sam čuo da joj se neki stari AC/DC vratio, i po difoltu feng-šuirao. A ja samouk pripremam kazan. Začini: bulke i bunike… Ma, opraštam joj sve ko Incitat bez tunike.
Branislav Jevtić