Home InfoČitaoci pišu Kako ubiti pticu rugalicu?

Kako ubiti pticu rugalicu?

by redakcija

Februar je te godine igrao crvene rukavice baš kao i ove. A našeg junaka se niko ne seća, a kamoli anđeli otpalog perja. To je bio savršen zločin. Nategnutih glasnih žica, ne bi se usudila da “propeva” o tom slučaju, pa ni sad, nijedna ptica osim moje malenkosti.

Ja, rab Božiji, Teofan, kao svešteno lice, bio sam i ostaću hroničar mnogih događanja koja su ostavila neizbrisiv trag na raznim ličnostima i sudbinama, a posebno mi osta beleg na duši, koji moram negde ili nekome da iskažem, ako ne zbog njih, a ono tog, sve samo ne, skudoumnog piskarala.

To nije bilo ni blizu razuma da se uplićem, ali Đavo tera na iskušenija i ovakve sluge Bogu. Tek što sam svršio beogradsku Bogosloviju, dobih Parohiju u gradu S. D. Čak ni Evlija Čelebija, pa ni Jovan Cvijić nisu mogli da upamte tu varoš koju ne može da omaši ni pijani kočijaš žedan ko bušni opanak na putu za prestonicu. U službi svojoj krštavao sam, ispovedao, venčavao i poslednje pomazanije i oprost davao. Samo što se nisam na tu varoš svikao, kad bejah uvučen u taj vrtlog mračnih događanja, a da nisam ni želeo.

Crkvena kancelarija s pogledom na unutrašnje dvorište nekadašnjeg hotela u centru grada. Iz dvorišta se ulazilo u živote mnogih. Po oslobođenju, hotel je rekviriran u ime naroda. Truli kapitalista, po njihovom, je izbegao na vreme, alalivši im sve u varoši. Potom preuzeše zaslužni drugovi. Kako su avanzovali, tako su praznili se kvartiri, i oslobodioci oslobodiše, barem privremeno taj predratni hotel. Privremeno, ali ne i večno. Kada su iznosili na nosilima, uslovno rečeno, suseda, od ispovednika pretvorih se u istražitelja. Jeste on bio težak srčani bolesnik, ali taj ni mrava ne bi zgazio, a kamoli se ikom plazio. Ko je ubio pticu rugalicu?

Tri je dana bio na aparatima. Sumagrevši, kako sam inače, grešna mi duša, zvao varošane, jer uvek treba izuzeti one koji to nisu, možda su oni koji su samo gruba avet nečijih snova, želja i htenja, ohlađene nečije muke. Ali ovi iz užeg književnog kruga govorkali su da je bio kadar da učini i usred mrkle noći sunce da zasija. Tek, u tom svom opusu ko bi zaboravio njegov vrhunac pisanija, a zvao se: Organ-štimer. Cela Jugoslavija, a naročito Pančevo tih dana je bilo u stanju visoke prpe. Naime, on je plasirao priču o Pančevačkom Džeku Trboseku. Lik koji je, tobož, završio akademiju za orgulje, i obišao sve katedrale, i niko ga nije prihvatao… pa je počeo da se nudi svim katedralama gde ima orgulja kao organ-štimer. Normalno, ko i u svim jeftinim horor filmovima C produkcije biva odbijen. Ali, tada, iz osvete postaje serijski ubica, i, masakrira sve koji su se našli u blizini pančevačke tek nastale rafinerije tako što je rasparao utrobe, vadio iznutrice, i po ugledu na spoljašnjost Muzeja Pompidu, i naravno, rafinerije, obmotavao je trupla svojih žrtava njihovim crevima. Tako je, za neupućene nastao naš junak priče, ali ko bi to znao, da li je istina, da li je fikcija. U svakom slučaju, mnogo Pančevaca otad se preselilo…

I, sve to nije bilo strano nikome od nas čitača, makar i ljubiteljima morbidne fantastike. Ali, naš junak je i posle te slave ostao isti. Mogao je biti svako, a i niko. Kolali su tračevi da je između dva rata obišao celu Evropu, prošao sve i svja, a, opet, da nikad nikud nije izbio iz, štono se kaže, kauča, i svoje knjiškomoljske mašte. Čak se i ta dilema postavila, da li je on uopšte i slikovnicu pročitao, ili je samo naprosto rođen da, izvinite, ko iz čakšira izliva… Možda baš zbog tog crnjaka, biva premešten u grad  S. D., gde je odmah našao zaposlenje. Vremenom od čuvene fikcije ili istine, on je stigao tu, i u tom lokalnom glasilu, ah, najmanje teško mu je bilo, da piše, jednom nedeljno da izmisli ili da se veže za nešto toponimsko, ali, kako?, pitao se… Tada je celo unutrašnje dvorište animirao jedan avlijaner da naprave savršen zločin. Međutim, niko nije tako prazan kao onaj koji je prepun sebe. Pa i namere: UBITI PTICU RUGALICU!

I, sada dolazimo do savršenog zločina, na koji on nije do tančina računao. Teško je njega objasniti, pa da sam F. M. Dostojevski. U komšiluku je postajao taj tip koji je toliko bio grešan, da mu ni tri ispovednika ne bi bilo dosta za ranije grehove, a kamoli kasnije. Malo je reći da ga je mrzeo, nego mu je želeo zlo, ali kako? kada je imao razloga za mržnju prema svetu koliko i durdubak. Istodobno, naš junak se svojevoljno zaključao, iznutra, i progutao ključ u nutrini. Plodove te brzopletosti iz mladosti on je iskusio i jalovo jecajući se odao umnom bespuću. Lokalnim člancima najmanje se baktao, ali, takoreći, dvadeset i četiri časa je kuckao i prepravljao poznate pisce, za sitan groš. Utuljeno svetlo, ma, da li ko pa u to može verovati, on je vilerov goblen, što mu je visio na zidu, koristio i kao cediljku za špagete, strepeći da mu paradajz sos ne pokvari san.

U to vreme izašao je iz mode neorealizam italijanskog filmskog talasa, ali u ovom unutrašnjem dvorištu ne. I dalje je rulja živela kao jedno. Klali živinu, podvriskivali, i ojkali, a najveću buku je stvarao zajednički televizor kada se pojavila serija Otpisani. A on je kuckao. I kuckao. I kuckao. U toj pansion varijanti komšiluka samo je on bio čir na dupetu. Zašto? Sve ih je kopkalo otkad se tu i on uselio. Valjda u svemoći likova iz Otpisanih, oni kao otpisani, u njemu nisu nalazili svoju beznačajnost. Ma, ko je uopšte on!?

Bagra polupismena ni ne zna šta je lektor, korektor, a kamoli pisac. A najteže bi im bilo objasniti kako je baš on za najpoznatije pisce Jugoslavije odrađivao posao koji niko bolje nije mogao. On je ispravljao, brusio, peglao, intarzirao, gladio, polirao… tekstove, od korova pravio rajske vrtove… Samotnjak, teglio je jedini prtljag u kuferu, a to je sitan vešeraj, onaj goblen i „continental“ pisaću mašinu. Ona je zauzimala najveći prostor. Možda i u životu njegovom. Ko što rekosmo, neprestano je trač klizio samo da bi ga snizio, a glasio, da je ili prošao sve i svja između dva rata, ili da nikad nije ni napuštao tu istu „kontinentalku“ iza zamandaljenih vrata. Premeštao se jeste od grada do grada te posleratne Drž-ne-daj-vice, ali uredno je sačekivao, gde god bio, na pošti, rukopise da ih ulepšava. Da li zbog prve ili druge pretpostavke tek on posta najskromnija književna askeza. I, dok je neorealizam prerastao u hiperliberalizam, on je kuckao i kuckao. I kuckao. Mario nije što čak i ta njegova „kontinentalka“ ima moderniju i suptilniju verziju, njega je izjedalo samo da ne bude drugima „čir na dupetu“.

Elem, u tom unutrašnjem dvorištu gde ga je put naveo tako skrušenog, do uma oskudnog, nije želeo da šljamu okolnom bude ikakav crni oblak za grom. Ali, fukara ko fukara nije mogla da ga smisli, jer njihove su oduvek čađave misli. Možda je on, a možda sam umislio sve to ja. Na njihovo kreštanje kako odgovoriti, nego pesmom. Kome pa bi zasmetalo tipkanje makar i dvadesetčetvoro časovno, osim njima. Stoga je pazario kanarinca. Kavez je okačio na balkonu iliti lođi da nikome ne smeta njegovo monotono kuckaranje. Zatrpan svrakopisima raznojakih umišljenih pisaca prepevavao ih je,  a da to niko nije cenio. To mu je rilo svakodnevno bilo. A, onaj muflon u koga se ceo pansionat kleo, samo da ne bi sebe prokleo, smišljao je pakleni plan. Bio sam zauzet, nema mi opravdanja, mogu da se sada vadim da sam tražio izum primerice kuku za ofinger, tako da me ništa ne može izvući. Bio sam kao i on, svako i niko. Šta? Biti srećan, dok mi neko ne kaže da nisam? Jad i beda. Kao i on. Od onog prelepog članka “Organ-štimera”, spao je u gradu S. i D. na labudovu pesmu kada je napisao za to lokalno štampano glasilo priču o tamo nekom tipu koji je nekada bio nešto a postao ništa, ne zato što je on tome kriv, nego zato što je tu gde je ostao. Naime, ko pa ne zna nekoga snagatora koji neće da se maklja sa drugima jer nije ni svestan koliko je jak. Međutim, on je opisao tog lokalca koji nikome, do te mere nije uzvraćao, da su ga svi makljali, jer je bio svestan koliko je jak, i plašio se samog sebe, po cenu da ga svi ponižavaju… Meni, kao hroničaru to je bilo jasno da njegovo pero labi. A kada labi čovek, onda se tek ostrve strvinari, kao u ovom slučaju onaj susedni. Savršeni zločin:

Unutrašnje dvorište, ko i ova moja ispovest, kratkog je puta do kraja, a još dužeg do Raja. Naš junak je najkraće kuckao na “kontinentalki” članke, ali je danonoćno prekucavao tuđe tekstove što su mu slali. To monotono kuckaranje više je njemu smetalo zbog drugih nego njemu samom. Stoga se odluči, i otide te kupi konačno taj kavez, i kanarinca. Ne papigu, koja bi samo pojačala mržnju u drugih, nego je osmislio pesma da bude, da maskira njegovu običnost. Milozvuk kanarinca parao je sluh avlijanerima još više. Onaj sivonja sazva kućni savet, i predloži savršeni zločin. Svi su bili upućeni u srčane probleme našeg piskarala, te je bilo potrebno samo otkucaje srca da privedu poslednjoj stanici te dosadne vožnje.

Piskaralo je, uzgred, imao svakodnevni običaj da tačno u devet izjutra otidne do najbolje burekdžinice u gradu preko puta stare ciglane. Za pakleni plan to je bilo i više nego dovoljno. Sivonji ne bude teško te skoknu do jedne varoši u Banatu, i novac sakupljen od komšiluka potroši kod tamošnjeg taksidermiste za prepariranog kanarinca. Tog kobnog jutra, rulja je neobično bila tiha. Piskaralo je otišao u svoju uobičajenu ritualnu šetnju na doručak. Za to vreme, egzekutor se prikrao, ključevima od hausmajstora ušao u tu oskudnu garsonjeru, izašao na balkončić, otvorio kavez i pustio kanarinca na slobodu. Kako je raspevani mališa otperjao, ovaj je ubacio prepariranog mu rođaka. I, kada se vratio rasejani piskaralo, prvo što je primetio, bila je grobna tišina. Prišavši kavezu, zateče svog ljubimca u beživotnom stanju. Uhvati se za srce, iz njega se prolomi jauk kao iz same duše. Komšiluk se smesta sjati. Svako je imao svoju ulogu, neki su se navodno trudili da ga povrate, a sivonja kao najveći dušebrižnik otrča upravo do naše Crkvene kancelarije i pozva službu hitne pomoći. Medicinari ga odvezoše u bolnicu, i tamo poče borba za njegov život. Gluma jeste bila na zavidnom nivou, ali poznajući prilike, meni tek tada sumnja u prirodnost događanja posta sumnjiva. Tri se dana iščekivalo na krajnji ishod, dok dvorištem se ne pronese vest da je komšija piskaralo izdahnuo. Isprva kao da je ceo pansionat odahnuo, nekako živnuo. Ali, posmatrajući sa prozora Crkvene kancelarije, kad god mi se pružala prilika, posmatrao sam dalje promene osećanja kod ljudi. Februar je spustio rukavice, gard kao da više nije bio potreban. Usledio je mart, pa zatim i proleće. Njegova garsonjera dugo je zvrjala prazna. Bilo je sve kao onog jutra kada je napustio pansion. Neko bi dodao, osim što nema onog njegovog ljubimca; međutim, da “izuzetak potvrđuje pravilo” kao u slučaju kanarinaca da se nikad ne vraćaju, usledio je šok. S prolećem, u to sve sumornije unutrašnje dvorište, gde je naprosto vonjalo na grižu savesti, pojavi se iznebuha onaj isti kanarinac. Vratanca još behu otvorena, i on slete u kavez i nastavi tamo gde je stao sa svojom umilnom pesmom, kao da hoće reći da su vratanca a bogme i rešetke sasvim izlišne. Slavuji se ne obaziru na lešinare, sve je samo ne labudova pesma. Kanarinac u njemu, ja u mantiji, prolete mi kroz glavu tada, ali se ubrzo pribrah. Prisetih se da sam kroz piskaralove feljtone živeo tuđim životima, kao što ponekad ispovesti doživljavah kao svoje. Preispitivanju mom zapečatih kraj, jer kao i ovi okolni nesrećnici, samo su se prepoznavali u njegovim rečima, a zanemarivali njegovo prisustvo, a kad to kažem , mislim na Njegovo. I prestadoh da Ga uhodim, ko i mnogi ateisti što se pre negoli prestave Bogu, late Svete Knjige. Tome, treba dodati, doprinela je i poslednja promena u ljudi iz unutrašnjeg dvorišta. Naime, garsonjericu da ostane netaknuta za vjeki vjekova pobrinuo se hausmajstor, a sve pod pritiskom nikog drugog do onog sivonje. Komšiluk je redovno obilazio kavez sa izlišnim rešetkama, hranio i pojio kanarinca, koji je doživeo duboku starost, i to ne zbog utešne borbe protivu zaborava, već neobjašnjivog osećaja topline oko srca… Još i danas, meni niščem omakne se pogled kroz onaj prozor tek da se uverim da unutrašnjim dvorištem lebdi njegov duh… ali sad je kasno da priznam da bejah slep, a kamoli da očekujem za sebe pokajanje…

Branislav Jevtić

Slične vesti

Leave a Comment

error: Sadržaj je zaštićen !!