Zove me Jelena Karleuša, a ja go golcat, zatečen u pomalo nezgodnom času, sve pljušti, para oko mene, a ja pazim da se ne okliznem, i o pločice zviznem. Zatvaram kupatilo, hvatam se za mobilni, i evo, konačno poziv koji sam očekivao danima. Prekidam kreštanje (da bih bolje čuo, umesto zvonjave sam instalirao pesmu JK, čiji je glas toliko iritantan da bi se od njega i samom Đavolu digla kosa u najdubljem ponoru pakla…), i javlja mi se dobro poznat glas. Veli: „Nisam mogao, sorry, znaš već da su izbori koliko sutra, opšta je mobilizacija, ali, evo, ako hoćeš, nađimo se na starom mestu na kafici?“
Glavna džada ko i uvek krcata šetačima. Mlade mame tradicionalno giligilijskim jezikom jedna drugu otpozdravljaju, ponosno gurajući kolica sa već poodraslom decom. Defiluju, a sve krišom koketirajući sa momcima, dok se meni kao delu inventara vrzma ona stara: „Nit više naočara, nit manje frajera.“ Rej Bane, ko što jesam, i posle petog pića, taman što me ne uhvati plesan, kad eto njega, uz stare isprike, umišljenog dike, po ugledu na Minhauzena, i ostale barone.
– Pa gde si ti, nema te sto… – voleo bih da me bar gleda dok priča, ali takva mu priroda, još od malena đavolu taj se preda. – Znam da kasnim po običaju, a supa i kralj ne smeju čekati. – I poče da se cepa ko šifonske gaće, poput ljudi što se grohotom smeju svojoj dosetki dugo pre no što je ispale. Svu svoju karikaturalnost kamuflirao je, barem u pokušaju, kontriranjem svemu i svačemu. Tako je npr. prezirao japije, i nosio se kao hipster, e da svi koji su ga znali nisu prepoznavali onu istu odeću koju je furao od srednje škole. Voleo je da paradira, kao i da pozira. Međutim najgore je kad manira zapravo je manija. Džaba mu mošus kada je goveče…
Nisam ni ja za sliku na poštanskoj markici, ali moj prijatelj bot, sve je samo ne robot. To se pre može reći za mene, pogotovo u poređenju sa njim, tako fleksibilnom, višedimenzionalnom, polivalentnom… da bi mu i sam Makijaveli posvetio pozamašno poglavlje, ako ne i celu glavu. Dok sam ja maštao da nasledim Džeka Nikolsona, on bi se zadovoljio i da bude Ray Ban očajlica, samo da je tuđa lovoričica. Večito u suprotnosti, neko bi se zapitao, pa koj me moj terao da ga pozovem na tzv. kaficu, ali samo zato što ne zna za moj med i sekiricu.
Povod za te dve kratke kafice, nije samo zbog njegove komšinice. Priznajem, nedavno jesam prošao pored njegove zgrade, gde u prizemlju frizerski salon drži ona. Jer ona je samo jedna od mnogih. Jeste on baron, ali nije moron. Sada je uspeo u životu, barem po njegovom ubeđenju. Davno beše, kada ga majka i otac usloviše, da njihov lebac i krov ne može tek tako da eksploatiše. Zaposlio se jadan u jednoj od najvećih osiguravajućih kuća. Bilo je potrebno samo da lovi naivčine i obećava kule i gradove, da li piramidalne ili abdominalne. Potrajalo nije, ko što ovo zemlja obećana tajnu krije. Ubrzo po gašenju te tajkunske kuće, on stade da priziva bubice suflerice prstom opipavajući slepo oko gde je po njemu glavna kapija za rudno nalazište. Po svoj prilici, nije mu mnogo trebalo da ustanovi da je najpametnije biti „neutralan“ tako što neće biti primećen ni ovamo ni onamo. Počeo je tako što je koristio dva tviter naloga. Hvalio je taj i jedne i druge, a tek što je kudio, to još nije zabeleženo u istoriji slobodarskih društvenih pljuvaonica.
– Ali, zašto me frizerka neće, makar i kao ovcu za šišanje?
– Tu i jeste cach – samouvereno reče Bot, podučavajući me kao da sam idiot.
– Koja kvaka, koja caka? Nemoj ti meni te udice, nego pređi na krtinu, ne pravi zazubice.
– Hoćeš opet ono tvoje paćeničko: „Daje svima, samo meni ne?“
– Pa zar nije tako?
– Razlika između tebe i mene je što se ja nikad nisam zakucavao. Pitam, ne skitam. APP. Postoji instagram, postoji tinder, badoo, itd. Popijem korpu, i odmah na drugu stranu. Bole mene, što mogu bez mene žene… A, ne ko ti. Kad bih ja toliko se okretao, bio bih večito u mestu, pirueta za Ginisa. Ma šta Ginisa, mitska pirueta ko Sizif…
On će meni, posmatram ga tako jakog prejakog, samo nebo mu je granica.
– Vidi – nastavlja Bot, svako malo gledajući u fejk Roleks sat. – Kako dosad nisi skapirao? Sve su žene iste. Kao i moja komšinka. Oladila te je, ne zbog tebe, nego zato što znaš sve o njoj. Stara fora. Isto ti je sa svima. Možeš ti da prođeš, gde si strendžer, ali ovde u lokalu, svi se znaju, i prva disciplina je što više da laju. Zazidao si brate samog sebe tj. dozvolio si da te zazidaju.
– Ako ne pričam istinu, meni je to kao da sam izdao sebe.
– Opet isti neizlečivi idealista. Moraš da lažeš, mažeš… Evo ti primer, na tvoje objave koje su možda i najbolje, često ne dobiješ ni jedan lajkić. A ja, ispod petsto ne priznajem…
Iako je hulja i nitkov second hand, toliko je influentan da mi je doveo u pitanje svu dotadašnju principijelnost.
Gori mu stolica, traži račun, hvata se za džepove i zadžepe, pogleduje u mene, ovog puta tražeći izlaz, ko iz bezizlazne situacije, našta mu ja samo klimam glavom, i on, nastavlja da soli:
– Nisi ti kriv što si živ. Tako si rođen. Žene tebe vide svojim očima. Njih instinkt vodi. Ti im smetaš. Prozreo si ih, pa šta, ali ti im na taj način zameraš, pa još i ne prelaziš preko ničega… shame on you. Tvoj pogled, izraz konzervativnog porotnika, one to ne da ne traže, nego u ogledalu žele samo ono što njima odgovara. I, nije to diskrecija, niti support, već samo da budeš isto što i one – cassual whore.
– A? – jedino procedih na ovu odu gadosti.
– Baš to. Dok ti preživaš sopstveno srce, ja ne znam koju ću pre i gde da smestim u rokovnik. Tvoj moralizam ostavi za doba kad budeš bio dovoljno dementan, pa ti ostane da tuc-mucaš samo dečije bajke. A, ako hoćeš da te neka šiša, i da je zagolica za tebe kliša, morao bi da staviš mozak na otavu, da sasečeš u korenu, i preko nje besnu penu…
Previd, šta li je, njemu noge već u niskom startu, uspeo je, misli, ko i uvek. Zagrebao rajsveršlus, usta nema, on kida, svet bez vida. Žene jeste da imaju tu manu, da im je draži kobac u ruci, nego slavuj na grani. Pred rastanak, e da bi otplatio još jedno grebanje, kao lajanje kroz gusto granje, prosvetli me i sa tim njegovim iskustvom iz osiguravajućeg društva, kako se prodaje magla, šta to znači: „Ljubičasta krava“. Reče:
– To će za tebe moj Rej Bane, biti kao: „Otvori se Sezame!“ Na kursu za buduće uspešne prodavce polisa, naučili su nas mnogo štošta, kao recimo kako bez treme obraditi klijenta. Jednostavno, samo ga zamisliš golog… Međutim, vrhunac je ne uvaliti soći nego nekom najnepoverljivijem pacijentu najbezvredniju stvar; a to je po uzoru na Milku (švajcarsku) kako prodati bolje čokoladu, tj. da bude najmilkija (što bi rekla moja bivša, ali za neke druge stvari)… Pa, tajna uspeha je u omotu!
Time to go, izađosmo. On na jednu, ja na drugu stranu. Mene, znajuć, pozdravljaju, a njega sve do kraja King Piters street-a, nit fermaju, niti mu se obraćaju, a bogme kanda se trude i da ga ne primećuju…
I, tako on ode. Rastasmo se moj Bot, puding od vanile, čvrst kao dim od nargile, i ja čokoladan čvršći no inače, pitam se šta bolje kroji:
Da li nama ovo animalno stoji, i gledamo se samo da ko beli bubreg jedno uz drugo loji… Ode beslovesno goveče, kao švajcarski sat kome umesto srca, kukavica grca…
A, ja Rej Bane, usred brazilske Imapanema plaže, ne dozvoljavam da me iko laže. Znaju one šta mene boli. Što misli jedna da zna, to već ide do sna, i tu dolazi druga, pa i treća… da zamuti do dna.
Pesak ističe iz klepsidre,
Kano krv iz vena mojih,
Behu željne samo igre,
Sve ljubavi što ne zbrojih…
Branislav Jevtić