Negde u budućnosti, tako bliskoj, a tako dalekoj.
„Doktorka pobegla sa Infektološkog“, gunđala je u toku vožnje. Osoba, koja je mogla biti sve samo ne staromodna detektivka, ili je bar sebe tako uveravala, naizmenično je mrmljala čas psovke, čas se ludački smejala. Bila je izrevoltirana što je u poslednje vreme, kao po pravilu, na dežurstvu obraduju nekim, u najavi, zaguljenim slučajem. Jer, to je samo njoj moglo da se desi. Nije to moglo biti bekstvo iz zatvora najtraženijeg robijaša, ili makar potera za odbeglim pacijentom iz ludnice… Komplikovano svedeno ne. Tebi uvek zapadne nešto poput: smrtni slučaj nasred groblja. Tako i ovog puta, panik taster je zapeo baš tu gde i svi medijski natpisi: Doktorka pobegla sa Infektivnog, Plava kuga, Smederevo pod opsadom itd.
Pregovaračica je vozila auto propisnom brzinom, iako je intervencija urgentna kao takva iziskivala prevoz vazdušnim putem. Imala je dovoljan kredibilitet na tako nešto s obzirom na besprekornu policijsku karijeru i nijedan za sad nerešen slučaj. Jednostavno joj je bilo preko glave više da neprirodno lavira letećim automobilom između neravnomerno visokih zgrada Beograda na vodi i onog vremešnijeg. Poželela je da se neudobnije oseti, smesti na sedište i prepusti truckanju po tradicionalno lošim putevima Srbije, i stigne do Smedereva. Da je razdaljina bila kojim slučajem duža, ne bi se dvoumila, ali ovako, ništa ne gubeći, dopustila je sebi to kratkotrajno uživanje i mali vremeplov vijugajući uz Dunav Starim putem.
Blagi osmeh joj se razvukao licem. Pomisao da se vraća u detinjstvo kada su joj roditelji bili još živi vidno je razveselio, i potpuno u drugi plan stavio predmet pomahnitale doktorke sa Infektivnog odeljenja koja je zauzela, uslovno rečeno, Mali grad u Smederevskoj tvrđavi, i pod pretnjom neidentifikovane pandemije dovela do evakuacije celog življa.
Dok se ceo grad nalazio u karantinu, strani izveštači zunzarali sa gas maskama, a specijalci nišanili ka Jerininoj kuli gde se najčešće pojavljivala doktorka, ti si uljuljkano prelistavala svoj život kao nenapisani roman. A, možda je tako i bolje. U vremenu kada je sve izmišljeno i sve rečeno, šta pridodati? Koga zanima to što si odrasla sa babom i dedom? Ko se još pa seća prvih eksperimenata i nesrećne pogibije tvojih roditelja kao probnih vozača u aeromobilu? Koga zanima kako se oseća i čega se seća jedna sredovečna žena? Da li te je iko to pitao na vozačkom ispitu, a kamoli sada da li ikoga može dotaći tvoja trauma od letenja i brzine kada si kroz posao više provela vremena u vazduhu nego na zemlji? Neće, naravno. Ali, znaće da ti se krišom podsmehuju na konzervativnosti. Niko neće do kraja razumeti preranu nedorečenost života samo tebi znanu. Pohađaćeš istodobno kriminalistiku i pedagogiju, ne u pokušaju da odgonetneš razlog gubitka roditelja, već zato što si osetila moć da možeš drugima biti od pomoći. Ništa nisi odbijala osim forenzike. Jer, to je bila nauka o isleđivanju tj. proučavanju predmeta kada je sve već svršeno, a tvoja misija je bila sprečavanje nesrećnog ishoda. Kako to već biva, onaj ko drugima može da pomogne, sebi ne uspeva.
Ako izuzmemo prolazne veze, jedini momak za kojim žališ, davno je postao prošlost. Jedno drugom ste završavali rečenice, ko mačići srkutali iz iste šake vodu, prali kosu i zatim istovremeno sušili fenom, slagali se i uklapali kao kula od jednog kamena… Neke stvari ostaće istetovirane u pamćenju, ali vremenom postadoste tužne replike vas samih, sve dok oboje niste zastali primorani da priznate kako ste samo jedna od placebo veza, kakvih ima napretek u modernom dobu. Svim ljudima oči su prozori, a na prsima se nalaze vrata, govorio bi, kao šaman koji nešto sluti. Ono što je naslutio, i obistinilo se, a tvoja intuicija kao da je namerno ostavila vrata otvorena, a prozore zatvorene, da bi i njih po njegovom odlasku zamandalila, i proglasila tu vezu za jedini nerazrešeni slučaj, i to zauvek.
Samo da nije skvoterka, mrmljala je sebi u bradu; neka bude lujka, serijski ubica, samoubica, šta god poželi, navikla se na sve vrste iščašenja mozga, ali otkad je zakon donet da je skvoterima dopušteno doslovno sve, počev od bespravnog useljenja u napuštene lokacije ili privremeno napuštene, ona je nemoćna i samim tim izlišna u predmetu. Međutim, neko predosećanje je mamilo na sasvim drugu stranu. Sve više je opsedala slika te osobe kao neke svetice, anahorete ili pesimističke proročice, a ponajmanje sumasišavše. U mislima su joj se neprestano sukobljavali povodi na tako sumanut potez, da proglasi iznebuha epidemiju navodne plave kuge, i to u jeku turističke sezone i procvata smederevskog kraja. Nikako joj nije išlo u glavu da jedna intelektualka tj. doktorka pođe iz beogradske klinike u srednjovekovnu tvrđavu, i prouzrokuje totalnu evakuaciju. Srećom po nju, sjatili su se brzinom svetlosti strani izveštači, opravdano, ako se ima u vidu ona sindemija Korona virusa. Da se nisu tako brzo stvorili, snajperisti bi je mecima očerupali kao strašilo u ravnici. Mogla ju je zamisliti kako već dve večeri u polulopti tišine, iako skrivena, isijava kao neka neonska aura, tražeći prava za svoj Vizantijski konzulat.
U Smederevu je treći dan vanredno stanje, policijski čas je uveden i ceo okrug zaključan. Ti posmatraš okolinu i uživaš u brežuljkastom krajoliku dok te pretiču u niskom letu aeromobili. Iako je alarmantna situacija prvog stepena, tebi se nimalo ne žuri. Gledaš kroz šoferšajbnu i zadovoljno klimaš glavom kao da po prvi put primećuješ vedro nebo i razaznaješ zašto je plava boja najomiljenija. Možda stoga što je nebo bilo škrofulozno kada si poslednji put išla u ovom pravcu, a ta sećanja sežu u samo detinjstvo. Sažaljevaš leteća kola i njihove jednolične putanje. Poput duhova samo proleću ne ostavljajući nikakav trag u vazduhu. Asfalt krije mnogo štošta. Tehnologija je uznapredovala toliko da bi digitalna stratigrafija mogla svaki sloj da prepozna u vremenu; i kaldrme, i tucanike, i blatne kolovoze za zaprege do stopa predačkih, ali uvračanost nikako.
To ju je morilo. Infekcija kao infekcija, ali otkud ta infinitna ili večita prokletnost koja nas ne pušta. Sudbinom pre ili kasnije sve se složi na svoje mesto, samo se ovuda još ne da primiti da nam od predaka u nasleđe padne nešto u poklon, a ne u obavezu – a ne kao kletva.
Otac joj beše beogradskog porekla, a deda i baba joj se doseliše iz Smedereva. Da su znali šta će se zbiti s njihovom ćerkom nikada ne bi napuštali zavičaj. Ovako će celog života sebe proklinjati kao glavne i odgovorne krivce za njezinu smrt. Đavo nek nosi i nas i napredak, svaki put bi izgovarali na zadušnicama. Održavali su se u životu isključivo radi tebe, unuke, ali oprost nikada nisu tražili. U vreme njihove mladosti, Smederevo još beše pod onkološkim košmarom usled zagađenja iz obližnje fabrike. Zakonu je jedva ko pridavao značaj. Po dedinom mišljenju to se dešavalo zbog manjka lokal-patriotizma. Patriotizam mogu osećati samo meštani koji imaju dublje korenje. O starim Smederevcima iz srednjovekovne tvrđave nije ostalo ni traga u genetici, tako da su ostale samo tri trećine kako je on tvrdio. U najstarije Smederevce mogu se ubrajati samo oni iz okolnih sela koji su naselili grad; drugu trećinu čine došljaci sa takozvane Južne pruge, a treću trećinu sa Kosova migranti. Sve u svemu, to je prouzrokovalo svekoliki nemar i bezobzirnost. Uzalud bejahu peticije da se od tvrđave napravi ovošto je sada, tek decenijama kasnije, rekonstrukcija srednjovekovnog grada, čiji će moteli, mehane, suvenirnice itd. zaposliti gotovo ceo grad. U to vreme neko pametan se bio dosetio te je napravio atletsku stazu i time pola kapaciteta protraćio. To je bilo kao kad bi Golubačku tvrđavu pretvorili u teren za mini-golf, Nišku u kriket-polje, Petrovaradinsku za boćanje, Akropolj za luna park, Versaj za paintball, Maču Pikču za bacanje kamena sa ramena… Stari Smederevci ogorčeni na vlast nekako su to i pretrpeli, ali onda je kao kap viška prevršilo meru kada je na glavnom trgu bez propisnog konkursa i saglasnosti stanovništva doneto rešenje za fontanu. Fontana je bila mini kopija one na Slaviji, i čak su je pogrdno nazvali LSD fontana, zbog kružnih oblika i reflektora, a sve u svrsi stvaranja iluzije demokratičnosti. Elem, zbog te i takve fontane lažne mladosti, deda i baba se sele u Beograd, hladni i proračunati kao da je reč o lakšoj zubobolji, a ne hroničnoj grudobolji.
Majka i otac su joj sahranjeni u Beogradu. Skrhanim majčinim roditeljima beše svejedno. Ponekad u seti pominjao bi deda da je Smederevo grad sa najlepšim grobljem, ali, brzo ustanovivši morbidnost te izjave, povezivao je svoju teoriju o grobljima, kao najpouzdanijim arhivima gradova, sa Despotom Đurđem koji nije imao spomenik iako je bio najpoznatiji Smederevac svih vremena. Tek kada je fontana dobila današnji sjaj tako što je prethodna sravnjena sa zemljom i odrađen valjano konkurs, na kome je pobedio spomenik Đurđu Brankoviću koji je ujedno i fontana po ugledu na mnoge evropske gradove, deda je prestao da gunđa na istu temu. Kada se nedugo zatim pristanište preuredilo i otvorilo ruke u znak dobrodošlice turističkim brodovima iz svih pravaca, a tvrđava zahvaljujući stranim investicijama postala isto što i Dubrovnik na moru, samo na Dunavu, dedi je pao kamen sa srca i jednoga dana odlučio je da nas odvede u jednodnevni izlet tamo.
Ti si tek pošla u školu, i sve ono što je predstavljalo futuristički Beograd, bilo je totalna suprotnost ovoj, premda veštačkoj, ali arhaičnoj tvorevini. Dok si ti pogledom zujala svud naokolo, ne verujući sopstvenim očima, diveći se kako srednjovekovnoj koreografiji tako i arhitekturi, zlosrećne starce ponovo skoli tuga, i baš na ulazu u tvrđavu gde je postavljen stub srama, oni se zgledaše. Karnevalska atmosfera nije dopustila da se predugo zadrže na tome, već se posvetiše unuci kako i dolikuje, a, po svoj prilici, i oni su imali zašto da se osete ponosnim posle toliko vremena u dobrovoljnom izgnanstvu.
Najednom se trže, kao iz priviđenja. Ipak je mnogo vremena prošlo otad, u Smederevu je bila samo tada; došla je škola, išla je na sportove, razne kurseve, kada su je i deda i baba napustili, štreberka je postala pravi radoholik, i to sećanje mogla je prizvati tek kao nekakvu svetlost okovanu tamom. I sada se priboja da joj se ne oduži pregovarački posao i ne uhvati koprenasta mesečina pri povratku, jer ma koliko bio lak slučaj, nakon svakog pregovaranja nju obuzima neopisiv umor. Polako se primicala centru grada. Već je haos na ulazu nagoveštavao problem izazvan višom silom. Obično se primičući problemu trudila da se uskladi sa zemljinom težom zbog aeromobila. Međutim, sada je dobijala neke čudne senzacije poput pritiska u glavi pri ronjenju. Nije još ni pristigla, a već je kao prekaljeni pregovarač naslućivala šta je sve nagnalo tu nesrećnicu da se dovede u ovakav položaj.
Plava kuga… plava boja… ako pođeš od toga da nije luda, već da želi da ukaže na neku pojavu koju po njenom mišljenju treba iskoreniti, onda si ti u problemu. Samo da nije skvoterka, samo to ne… Ako je luda, onda je to njen, onda je to najmanji problem. Kuga… jasno, nešto što se odavno već zapatilo u narodu. Plava… plava može biti krv, ali… jedino ako ne misli na sve učestaliji broj snobova, i činjenice da umišljamo da smo plave krvi, dok na drugoj strani sve i svi su na prodaju. Beograd na vodi odavno je postao evropski Tajland… S tim što u Beogradu ne bi mogla navući na sebe centar pažnje ni na koji način. Možda sam na dobrom putu, možda joj je samo prekipelo… samo da nije skvoterka, to bi bila bruka za mene… ako je luda, eto mene brže nego što sam stigla…
„Dobar dan. Kuda Vi?“, upita policajac pred kapijom Tvrđave.
Iz auta izviri ruka sa legitimacijom. Policajac s visine: „Pregovarač, dakle?“
„Pregovaračica“, osorno mu odgovori, uze natrag legitimaciju i uparkira auto nedaleko. Neandertalac, mislila sam da su iščezla vrsta, ali ovaj baš pripada muzeju netolerancije.
Na ulazu je sačekao glavnokomandujući i čitav bataljon rasut po svim ćoškovima i krovovima specijalaca. Poznavali su se i više nego dobro s obzirom na to da ih je neki samoubica ili terorista barem jednom nedeljno spajao. Zato se pozdraviše samo klimanjem glave. Stub srama to jest dve daske izrezane tako da između može da se protme glava kako bi se slikali turisti puki je simbol suda i kazne. Nekoć to bejaše većma iz neopravdanih razloga, a sada deluje tako uzaludan kada se uzme u obzir toliki broj njih koji zaslužuju kaznu, a nikad neće biti ni u blizini suda. Tako stari izum, toliko rečito jasan, stoji kao klošar, u svoj nemoći da se izrazi. Jednim pogledom obuhvataš istoriju ljudske težnje za izrazom. I tu iskrsava i sve ono grešno, nedopustivo i neizlečivo, prolazno koliko i obnovljivo. Dođe ti da se pokloniš svakom kamenu, prezirući ove razmilele specijalce, i žaleći za prapočetkom sazdanim u celini, u jednom jedinom kamenu.
Ti hodaš, sve si bliža cilju, Malom gradu. Ispred je most iznad kanala koji ga odvaja od velikog grada-tvrđave. Tu te čeka kapija, a onda i ona… Možda se skriva, a možda će te sačekati. Možda je preplašena… možda i ne postoji više, nestala kao jedna od utvara… kao Jerina Kantakuzin, nepravedno prokleta… tebi je svejedno. Odjednom si postala monolitna. Ovo za tebe nije nikakav krstaški pohod, ovo je spasenje jedne duše. Oko sebe primećuješ bezbroj snopova pretećih zraka usmerenih iz snajpera, ali te nimalo ne brinu. Oni se svi u jednom trenutku sabiraju između kontura siluete koja je mirno stajala na kapiji. To ne beše nikakav plavi avet, to beše ispošćena žena koja samo što nije pala u nesvest od umora. Uprkos tome što su je crveni zraci preplavili, njoj kao da je prozirna koža, i plavičaste vene mestimično se naziru po licu, vratu i podlakticama. Ti ćeš dići ruku, i na taj signal glavnokomandujući će izdati naredbu da se opozove nišanjenje. Iako bi svakoga trenutka mogla pasti u nesvest, činila se tako laganom da bi pre mogla odlebdeti. Ti ćeš joj prići i pružiti ruke pozivajući je u naručje. Ona će se umalo stropoštati, ali će se samo nemo pripiti i gotovo preslikati u tvoj zagrljaj kao u senku.
Kada se probudila na Infektivnom odeljenju, prvo što se zapitala je: gde je pregovaračica? Međutim, ti si samo sanjala prijatan san, u ovoj noći koja nije obećavala jutro. Osobe kao ti ne razmišljaju dugoročno, iako bi za skvoterke svako pomislio da za zupčanik vremena nimalo ne haju. Naprotiv, odzvonilo ti je. Buka, metež napolju, bruj mehanizacije i cilik krana sa džinovskom kuglom za rušenje zgrade; rotaciona svetla, sirene bolničke i policijske larmaju iako je to u okviru Kliničkog centra.
Najednom, sve će umuknuti, i začuti se preko megafona hipnotišući glas, koji će te zapovedničkim tonom, gotovo despotski, ali uzalud, upozoriti poslednji put da napustiš dotrajali objekat. To je bio nesumnjivo neko ko poznaje posao, pravi pregovarač.
Branislav Jevtić