Društvo višestrukih ličnosti

Ja, Stefan nevenčani, oduvek sam se pitao zašto Smederevke hrle tako često i masovno u Beč. Ja sam proputovao svet, a Beč nije da sam ostavljao za kraj, jer je tako blizu i neće da pobegne, i nije da su me čari srednje Evrope ostavljale ravnodušnim, ali bih se lako odupro čim bih se setio sterilnosti srednjoevropske arhitekture i mentaliteta, već zato što doći u Beč je gotovo isto što i ne otići iz Smedereva.

Ima ih koji idu najstarijeg zanata radi, ima ih koje se nadaju udadbi, a ima ih koje su to i uspele. Naravno da ima i vrlih stručnjaka, najperfidniji koriste mogućnost da npr. neke „umetničke“ projekte im budžetira država Austrija, a bogme i naša pride. Međutim, mačku je ubila radoznalost, pa zašto ne bi i mene. Dosta sam bio puki posmatrač, hajde, rekoh sebi, i potegoh put tog famoznog grada na lepom plavom Dunavu. Ruku na srce, inspirisala me jedna Smederevka koja malo-malo pa ode, i tamo nešto muti.

Čim sam stigao, nije bilo teško pronaći je, smederevske kafane se ne mogu promašiti. I, naravno, beše upravo kao što sam i očekivao. Na slikama sama, a u separeu sa gomilom naših mufljuza. Razočaran time, kao u pesmi Arsena Dedića, potražih mesto za šankom i otvorih temu za razgovor sa konobarom. Zemo ko što je i red, oduševljeno me prihvati, i preporuči da, kad sam već tu par dana, da obiđem psihijatra, koji je, uzgred, našeg porekla i na dobrom je glasu. Za utehu u kafani do zore odveć sam mator, ali opet, upitah ga: „ A šta će mi?“, na šta iskusni barmen reče, da iskoristim priliku upravo zato što smo zeme, i psihijatar će me rado primiti, iako je i više nego prebukiran, pošto kod njega idu mnoge Bečlije, a naši kako se da pretpostaviti, i dalje smatraju za odlazak kod šrinka sramotom. Ako ništa, imaćeš jedinstvenu priliku da vidiš kauč, ni manje ni više, nego Frojdov, na koji mu dolaze pacijenti u ordinaciju, veli on.

Sutra u podne zazvonih na datoj adresi u ulici za privilegovane u drugom bicirku. Primila me je sekretarica i nakon kratkog razgovora sa herr Doktorom, on se pojavi na vratima i uvede kod sebe.

– Guten tag – rekoh sa perfektnim hoh naglaskom.

On me odmah provali, i reče:

– Ma pričaj, bre, srpski, da te ceo Beč razume.

– Izvinite… Prvi put sam u Beču… Izletelo mi, jbg…

– Izvolite sesti.

– Da se predstavim, Stefan – rekoh pomalo nesigurno – hvala što ste me primili doktore.

– Zovite me Sima, nema potrebe za formalnostima, jer smo zemljaci. Kako vam mogu biti od pomoći?

– Čuo sam da posedujete Frojdov autentični kauč.

– Tako je – potvrdio je kratkim klimanjem glave.

– Ne bih da ispadnem nametljiv, ali… gde je?

– Pa, sedite na njemu.

– Uje… Kakva čast…

– Pitate se da li je stvarno njegov bio ili je to moja bela laž kako bih namamio klijentelu?

– Ha ha… – obli me rumenilo. – Nisam ni sumnjao, nego otkud vam takav antikvitet, blago rečeno?

– Nije duga priča, ali i ako zaspite, biće vam udobno na njemu.

– Znam da vi nemate, ali ja imam sve vreme ovoga sveta.

– Samo se vi opustite, možete i da prilegnete, bez šale. Priča datira iz posleratnog vremena – počinje sugestivnim glasom. – Siguran sam da ste gledali čuveni film Treći čovek sa Orsonom Velsom, i Beč u ruševinama. Ali, ništa manje poznata je i činjenica da su oslobodioci vršljali gde god su stigli i mažnjavali šta su stigli od vrednosti, bilo umetnička dela, bilo predmete od bilo kakvog značaja. I tako, na red je došla i kuća svima nam poznatog psihijatra. Amerikanci su naravno ovde bili ti koji su harali i pustošili pod izgovorom milozvučnog Maršalovog plana. Kobac ko grabac ne bira sredstvo. Međutim, nije ovde bilo samo Amera, našao se i pokoji Rus. Elem, jedan ruski gorostas, na sreću po ovaj kauč, uvidevši da će sve odneti nepovratno, pa i njega, koji bi, ko će ga znati, mogao da posluži i za potpalu, odvaži se pa razgrnu, razbaca te jenki vandale, i bukvalno im preote im ga ispred nosa. Ono što nikome nije bilo jasno, a to je zašto je potom taj Rusenda teglio kauč kao burlak sa Volge s kraja na kraj Beča. Ljudi bi ga s čuđenjem gledali kako vuče tu nezgrapnu stvar, sem kada bi prilegao odmora radi. Jednoj gospođi taj prizor najviše je zapao za oko. Ne mogavši da izdrži, prišla mu je i upitala ga zašto cima besomučno taj izanđani kauč. Ruski medved joj odvrati: Haroši mebl, i na svom manjkavom nemačkom jeziku ispriča svoju kratku životnu odiseju, ali sve kao pravdajući se. Elem, pre ovog rata bio je običan mužik s ove strane Urala, dok se nije dogodilo tako reći čudo, kada je slučajno putem pored njegove njive prolazio kolima trener Sovjetskog rvačkog nacionalnog tima. Kada je ugledao ovu grdosiju kako ore sam umesto vola i brazde razmiče kao morske talase sa plugom, a da se nije ni oznojio. „Ti si taj, mrcino“, dreknu mu odmilja trener, „koji nam fali za tešku kategoriju“. Tako se priključio reprezentaciji, u slobodno vreme je gutao knjige, pa usput je sprcao i koliko toliko deutsche sprache. Zarati se, ostalo znamo, a on stiže i do Beča. Šta ti je život, reče ta radoznala frau, i odvrnu svoju priču ko slavinu na bačvi piva. Naime, njena sestra se lečila svojevremeno kod dr Frojda vrlo verovatno baš na tom kauču. Patila je od ženske histerije, dok je nije izlečio otac psihoanalize. E sad, posle uspešnog isceljenja bila je potpuno zdrava, ako izuzmemo jednu ni spomena vrednu sitnicu, a to je nimfomanija koje se nije otresla do kraja života. Na te reči kao neko breme da mu spade sa leđa, onaj medved shvati da je potrazi i lutanju došao kraj. On ne skinu sa sebe odmah onu užad, već upita gospođu gde stanuje da bi joj ga smestio. I kad joj ga je smestio, Miško se zaputi konačno nazad da završi ono oranje.

Bakuta će doživeti duboku starost, rodiće ćerku koja će se udati za uglednog advokata, i živeće u srećnom braku, nastanjeni u prvom bicirku, u toliko prostranom stanu da su primali i na kvartir. I eto mene. Pošto sam oduvek voleo psihoanalizu, a Beč je Frojdograd, razumljivo je zašto sam baš ovde izabrao da studiram. I osvanuh kod njih kao podstanar. Kao jedan od najboljih studenata, s najboljim preporukama, kasnije sam ko od šale i doktorirao. Ovakav stan, na ovako prestižnom mestu, nije mi pao s neba. Najpre sam morao da se dokazujem u jezivoj konkurenciji kolega psihoanalitičara, da istrpim neopisivu zavist, razne podmetačine, pogotovo od naših, ali suma sumarum, krvavim radom stekao sam ime pa potom i uslove za kredit, sve ostalo je praksa. Baš u tom nekom periodu, onaj bračni par, u nameri da renovira i modernizuje enterijer, kao balast iz njihovog doma rešili su da se ratosiljaju i ove relikvije iz prošlosti. Na to ko oparen reagovah, i zamolih da ga ne bacaju, već meni da ustupe. Naravno da sam ga kirbijem dobrano i dubinski pročistio, tek da nije zaostala znamo svi kakve bubice od Frojdovih posetiteljki… I pokoja picajzla.

Za sve to vreme Sima je primećivao da ga ja ne baš pomno pratim, i da nekako rasejano zvrjim kao da me nešto iznutra razjeda i tišti, što nisam mogao da poreknem. Budući tako čitljiv njemu, on startova sefte analizu.

– Nego, koji problem zemo? Daj da rešimo, šta si se stisnuo? Šta ćeš ti zapravo ovde? Koja nevolja? Gde gori?

– Pa ja… ovaj… onaj… Došao sam…

– Nisi ti došao ovde zbog nje, ili njih, ponajmanje Beča. Pitanje je da li si uopšte ovde – reče zadigavši levu obrvu prostreljujući me kao šilom kroz debelo meso. -Ti si od onih koji bi da traže čitav život Eldorado, a da te niko ne nađe. Ako želiš da ti pomognem, prvi uslov je da raskineš svaku vezu sa gravitacijom.

– Misliš da me je inercija dovela dovde?

– Ne – odmahnuo je rukom – nego invencija. Jer, puka inercija bi bila da si zapalio za Beč, samo zbog šljivinog cveta u vazi od zlata, što bi s drevno-japanskog na naš prosto-seljački značilo: za  p i * k o m. Ali nije. Tebe nije ta zvezda vodilja dovde doterala, već… Šta ti misliš?

A šta ću, samo slegnuh ramenima.

– Sanjaš li išta, uopšte, bilo šta?

– Kako da ne. Moji snovi su čudan ambijent samoće i nemoći. Jer, kad sanjao sam, u mojoj glavi punoj sanja zazvone praporci, kao ona, dok priča, ima tu slatku naviku, da pirsingom klakće jezikom o zubiće…

– Kad već sve znaš, šta ćeš onda kod mene?

– Zar me nisi prepoznao?

– U kom smislu?

– Pa u inventivnom.

E sad, Sima slegnu ramenima. Pa nastavim:

– Ja sam poprilično, i u najvećoj meri, prilagodljiv kameleon. Mislio si da i mene izblefiraš i uradiš kao ceo Beč, gde je psihoza na kilo? Šta ti misliš, da je meni bilo uopšte potrebno pražnjenje, put u Vienu!,  a u stvari, ti si prvi potegao put, u potrazi za sobom. A…

Sima, shvativši staru zamku kada pacijent ima intenciju da izdominira nad doktorom, reče:

– Vidi… U životu, neko je ciglana, neko konzervirana hrana, zoološki vrt, starački dom, minsko polje, muzej, litica, univerzitet sa šest fakulteta, deponija, banka sperme, tvornica, klub književnika, kolonija crva, herbarijum, rasadnik. A ti si KAUČ!!!

U pi-esu:

Kauč: Mislim da više ništa od toga ne može da stane u mene. A ipak, ni u to nisam siguran. Ni u šta više nisam siguran. I kao da je moj haroši mebl dovoljan da u mene stanu svi. Ja sam sabirnik mnogostrukih duša, koje nemaju mira da se svrte oko mene. Poprilično sam rastrešen, raslojen svim i svačim, i ničim zadovoljan. Pokušavam da doprem do nekoga, samo apropo moje nemoći skoro nemoguće. Pitam se da li onaj Smederevac ima dovoljno snage i ornosti kao onaj Rusenda da batali plug, i dohvati se mene kauča zanavek. Na koncu svega, mislim da ova kljakava priča ne vredi ni pet para, ni rasenjenih čarapa, usranih gaća, magarećih ušesa… Već što bi rekle sitne duše, uvek bar za srednji prst zafali razuzdanim bečkim posetiteljkama, kanda sudbina im nikad nije bila, niti će, biti blagonaklona…

Stefan: Simo, I think this is the begining of the beautifull friendship.

Ende

Branislav Jevtić