Sve, sve, ali zbog čega je odlazio kod ginekologa, nikome nije bilo jasno…
Kada se vratio iz prestonice, isprva su svi sa nevericom prihvatili tu vest. Držali su da je to samo prolazna faza, kapric, ako ne i štos, jer ko bi bio toliko lud da napusti sve, i to baš sad kada mu se skoro sva vrata ovog sveta otvaraju. Međutim, vremenom su shvatili da se nimalo ne šali. Neki su cenili da se sklonio od velegradske vreve i sveopšte pompe, te da mu ova varoš nit mala nit velika biće baš ono što mu treba, mirna luka, kutak za nove inspiracije, a možda i mesto gde konačno planira da se skrasi, ukotvi i porodično gnezdo svije. A bilo je i onih koji su bili ubeđeni da je došao tu da umre, jer niko ne odlazi sa trona baš pre nego ga krunišu; a, napokon, njegovi su svi odavde potekli, pak, nek ne čudi da i on hoće s njihovim da ukrsti kosti. Jedno je sigurno, Viktor nije došao opredeljen, za strpljiv i dosadan život, do trivijalne smrti.
Hteli – ne hteli, meštani tog grada morali su da se priviknu na Viktorovo prisustvo kako tako, a to je, po svoj prilici, bilo malo poteže. Dok je sedeo u bašti bilo kog kafea, jedni su blejali u njega kao u kišnog čoveka očekujući kanda da je kadar u trenu da izbroji svakome koliko ima dlaka na glavi, ma to bila i najgušća griva. Druge je oduševljavalo, uprkos najvećem naporu koji su ulagali kako bi izgledalo da ga ne vide u prostoru, odavala neiskaziva mržnja. Taj prezir, do organskog gađenja, imao je svoj opravdan koliko i neopravdan razlog. Naime, Viktora su svi bez izuzetka obožavali, i u njegovom odsustvu gde god bi se nalazili i sa kim god bi razgovarali, ako bi ikoga pominjali, to je bio on. Dovoljno je bilo Viktora pomenuti bilo kome u Malorusiji kao svog sugrađanina, i odmah bi se širile zenice, zdravilo pa i nazdravljalo, zavisno od prilike. On je bio, može se reći, jedina slavna ličnost iz tog kraja, i ne da su se svi njime dičili već na neki neodgonetljiv način i poistovećivali. On je napravio anarhiju u književnosti već pri prvom pojavljivanju na javnoj sceni. Iako je za sebe govorio da je nesvrstani pisac, bez svake sumnje bio je svojevrsni moderni restaurator. A sve zato jer je uspeo ono najteže: ne prozi, poeziji, esejima… da povrati publicitet, već poemama. Davno izgubljenu popularnost tako reći preko noći on je vaskrsao, on, u duši Evgenije Onjegin. Ah, ta slava, može li pasti glava? Pitali su se svi, pa i taj najčuveniji doktor za ženske najmračnije tajne. Varošani mesta Smerdjakovo posmatrali su ga kao lika iz njegove poeme, od divljenja do gađenja. Zaboga miloga, on je stekao slavu na konto njih. Smerdjakovo do pre njega, a sigurno, i posle njega, niko neće upamtiti. U svim svojim poemama on je da li lepo da li ružno pisao o varošanima Smerdjakova. Od kada je otišao u Černigorod, promenio se, svaka usta su znala da odlakave jezik. Čak i sada, kada se vratio, moleri, ti slobodni moleri, vavek zavidni na zidare, aberovali su o tom njegovom stanu tj. restauraciji. Naime, ispraznio je nekadašnji porodični dom, namrtvo po njihovoj besedi, srušio sve pregradne zidove, u jedno pretvorio, omalao da mu bude sve plafon o plafon. Stolar mu neki beše samo sastavio talpe i načinio splav da mu bude krevet na kom će snoviti…
Pitate se odakle sve to moja malenkost zna. Pa, uvek to jedno pa. Pa, zato što sam ga poznavao barem od malena, kada je još neprevaziđen, skakao neumorno, za nas besciljno, u pokušaju da preskoči svoju senku. (Možda je došao zato što je prevaziđen, ko to zna.) Oni isti slobodni moleri, nije im dosta, još su nakarikali da je na tom svom golom splavu umesto jastuka kao uzglavlje podnosio pojas za spasavanje.
I danas kad me pita neko za njega, odgovaram u njegovom stilu šege: „Ne diži mi tlak, da mi ne padne mrak!“ Zašto sa ginekologom? A u stvari, malograđane, ma gde bili, ista šuga ih spaja. Viktor nikada nije ni imao za cilj biti pobednik, samo su ga tako krstili, preci, žreci, praci… zar je ikom bitno. Bilo kako mu drago, Viktor je došao do svog kraja.
Isprva je samo ignorisao marginalce te provincije, što je za smrtnike gore od bilo koje provokacije. Sa ginekologom je našao jedinu višnju priču, i meni to nimalo nije bilo skaradno, kao pojedinim groteskama od ličnosti. Promatrajući ih iz prikrajka, važno mi je bilo samo to od kog će početka privesti njegovu priču kraju. Znao sam i sa tog zamislivog odstojanja, ne kao čitač s usana a nekmoli misli, o čemu oni dumaju.
Nijedna tema se zasigurno nije odnosila na vagiš, ko što bi Smerdjakovci pomislili. Razgovor je tekao ko Jeziva reka pored nas. Smerdjakovac koji god, nije uistinu voleo da znade zašto on, kome se može, nema čeljade, nego mu je naprotiv bilo ono što se srcu snilo. Viktor ga je pitao, zapitkivao kao tupavi vaš hroničar, zašto je uzelo maha to da se toliko izgubio materinski instinkt, zašto žene preuzeše muški princip to jest strah, pa je bela kuga prestala da bude puka tuga. A nadvija se samo zastava umesto prava duga.
Čak nije ni to. On je otišao dalje, negde iznad duge. Neki bi to nazvali inat more! Al ne biva. Još u senci njegovoj živim, i dobro mu znam svaki korak, skok, pa i prdež. Ginekologu, po svoj prilici, samo se umiljavao (kao i svaki nabeđeni pisac), e da bi iznudio potpis podrške. Ispada tako. Da je došao samo po potpise. A trebalo je dvadesetak. Ginekologu je servirao priču kako bi trebalo po njegovoj smrti da se nazove u toj varoši po njemu škola, ulica, trg… ili barem Venac. Ginekolog, kao i svaki realan, da ne kažem objektivan čovek mu je odgovorio, u redu, sve to može. Aman, nisam još bacio kašiku, reče pisac moderator maloruske književnosti. Ali, nastavlja ginekolog, mi Malorusi, i dalje smo isti. Badava ti i trideset potpisa od poznatih glava, kad politički ti fali taj jedan znameniti. A to je?, upita ga Viktor. Neko blizak vlasti, reče. Ahm, veli Viktor u sebi, pa, ko drugi nego Mini (nadimak, inače, sreskog pundravca, koji je gubernatorki bio pod rep što se kaže najintimniji, a izrastao iz tamo negde udžerice). I, ko što sve u životu ne ide ko po vazelinu, pogotovo za takve hrapave po mozgu, obrati se Miniju, i ovaj mu obeća taj tzv. pečatni potpis iznad liste nebrojene. To što je svako s te liste jedan na drugoga svaljivao, hej hoću ja, al i drugi, i naravno Prvi, nije čudno. Pre svega je bilo čudno varoši otkud ta misao jednome mlađanome tipu, ma to bio i proslavljeni Viktor, ne. Najčudnije i najdrskije je što za nagradu za životno delo iska neko ko je tek u cvetu mladosti. (Nagrada za životno delo se, pobogu, daje onima pred smert.) A, niko nije ni zalazio u njegove hrapave vijuge, pa im treba oprostiti, barem po ortodoksavlju.
Šta dalje, kada nema ni bližnje. Mini ga je ispalio, da skratimo ovu poemiku. Lista se povukla ko što se i potpisala perjem u mitarenju. Duša mu neiskvarena ovoj bezumnoj sredini nije prianjala, koja je cenila život ko i svaka životinjka, a njemu je smert bila izlaz iz kaveza otvorenih vrata. Za kažnjenike, pa, avaj, ko zasluži, dobije doživotnu robiju, što je samo ljudski izraz jer je to kazna na određeno vreme. A on je život shvatao kao doživotnu robiju, odnosno pravu, od rođenja pa do smerti. A taj beleg ni najsvetliji kutak Raja ne obasjava. A, Viktor, on je ostao u sećanju čak i meni tek onako tangencionalno.
Vidim ponekad ginekologa u kafani kako nazdravlja sebi, i kao slučajno mu se kap prospe, a on s uzdahom, ko da veli:
„Srećan je ko svoj pehar skroman,
Ne pije do dna neprestano,
Ko pir života mahne rano,
Ko ne dočita njegov roman,
I ostavi ga iznenada,
Ko ja junaka mojeg sada.“
Branislav Jevtić