Tri reči
Upita me malopre moj drugar iznenada, takoreći iznebuha, pa još iz prikrajka, nenadano: „Koje su za tebe tri najlepše srpske reči?“ O tome kako se on i ja danas družimo kod mene i kako i zašto nikako nismo mogli ranije da se dogovorimo da popijemo kafu i evociramo školske uspomene, a danas smo se našli očas posla – e pa o tome neki drugi put, u opuštenijoj priči. Danas nije opušteno. Napeto je. Nabijeno pozitivom, nadom, adrenalinom (koji je u našim godinama sumnjivog laboratorijskog kvaliteta), smehom i svačim lepim. Ipak, napeto.
Elem, kad on postavi pitanje, meni mozak poče ubrzano da prebira po skladištu memorije gde stoje rečnici kojekakvi. Ali, osećaj je kao i uvek brži od mozga i ja ispalih: praskozorje, suton i rominjanje. Bi mi malo krivo što su mi sve tri reči zazvučale kao iz terminologije meteorologije. A opet i nisu, lepe su, imaju značenja o kojima bi se moglo mnogo pisati, izazivaju mnoga osećanja. Onda sam počela da razmišljam o njima, u stvari više da ih puštam da plove kroz moj um.
Suton je onaj momenat u kome se sretnu dan i noć, kad umorni dan preda noći već skoro ugaslu baklju, a ona još odašilje svetlost i toplotu. Praskozorje, kao što reč i kaže, je prasak zore. Rominjanje uvek asocira na kišu, ali to je po navici, jer svašta može da rominja.
Te tri reči su, u svom tumaranju mojim umom i drugim prostranstvima, tražile svoja mestašca – da se negde udobno smeste, ugnezde, ušuškaju. U trenutnom okruženju ima mnogo takvih mesta, ali pod zajedničkim krovom. Kućica ispod tog krova sam ja. Nema im druge, ja sam im i nebo, i dom, i krov, utočište, pa sviđalo im se ili ne. A reči su zahtevne, i mada se čini da im ja gospodarim, koristim ih po svom nahođenju, imaju one neku moć, rvemo se stalno. Ja krenem rukom, nekad je u njoj penkalo ili olovka, nekad prsti na tastaturi, krenem sa namerom da napišem jednu, kad se ona uskopisti, ne da mi se napisati, vreči NEĆU! i NE MOŽEŠ! i otme se, verujte mi, otme se i podmetne drugaricu. I ja napišem drugu reč. Posle se doduše ispostavi da je ta druga bila prikladnija, ali ja više ne budem sigurna da li su mi reči nametnule takav utisak, a i ako nisu – ipak su me pobedile, nije bilo po mome.
I šta ja sad da radim sa te tri i ovih nekoliko reči koje su se opet protiv moje volje oslobodile iz nekog prašnjavog mraka? Izviru nove! E pa ja ću ih lepo upakovati u celinu. Valjda se neće previše otimati.
U Smederevu je počeo mart. 2017. godine. Ništa posebno. Svake godine u Smederevu počne mart. Doduše, nije bio nikad ranije, i nikad više neće biti – 2017. godine. Na samom početku ovog marta, zapravo na samoj međi februara i marta, kao u praskozorje novog dana, a to je momenat kad se susretnu noć i dan, kad dan pozdravi umornu noć i kaže joj: „Idi sad, odmori se, teška je tama koju nosiš, evo mene da te odmenim, pa ćemo se sresti kao i uvek, otkad je Sveta i Veka, na onoj suprotnoj strani, kad u suton ja budem umoran, i… pa znaš ti već i sama“, e tako se na ovoj simboličnoj međi februara i marta u Smederevu dešava neobična i mislili smo nemoguća pojava – susret Sutona i Praskozorja.
Volim kad kiša rominja, ali volim ponekad i ne dugo. Potrebno mi je povremeno da umiri nemire pomalo dosadno a ujednačeno tapkanje i lupkanje sitnih kišnih kapi, osećaj ravnomernog i usklađenog pravolinijskog vertikalnog padanja komadića vode. Samo povremeno i kratkotrajno, jer posle toga mi je potrebno nešto da me razbudi, rasani, da mi da snage kojom se suprostavlja i moje telo i moj um silama koje vuku na dole, da mi duh uzleti i kreativnost mog življenja se razleti po Univerzumu. A za to je potreban neki pljusak, jak vetar (u Smederevu duva najbolja košava na svetu), neki kovitlac.
Ali, u Smederevu je predugo rominjalo, sve isto i ujednačeno, ne samo uspavljujuće nego umrtvljujuće. Toliko je dugo rominjalo da je dovelo do sveopšte učmalosti. I mi smo tumarali, tako dremljivi i bezvoljni, nismo mogli da pokrenemo um, telo, svest nam je otupela. Ponekad je bilo nagoveštaja da će prestati, da će se najzad dogoditi nekakva olujčina, ali mi više nismo znali da li bismo to želeli.
A onda je neko hteo da zapeva. I neki od nas su pomislili da bi se mogli odvući i slušati ga, sa nadom da se i njima vrati glas, možda čak i pesma. Tada je neko iz mraka viknuo NE! i NE MOŽE! Prošlo bi to kod nas kao što je prošlo mnogo puta, zbog onog dugog rominjanja. I baš u tom trenutku dogodila se ona nemoguća neprirodna pojava, susret Sutona i Praskozorja nad Smederevom. Ljudi su podigli glave. Da pogledaju. E, onda se desila prirodna pojava: kad su podigli glave, nisu samo pogledali nego i progledali. A to je već kvantni skok! U trenutku progledavanja, u susretu dve nespojive pojave, počela je vetruština, vazduh se pročistio, ljudi su duboko udahnuli, i – sada smo svi na jednom mestu, punih pluća, širom otvorenih očiju, gledamo se međusobno u neverici.
Čekamo Novi Dan, i svi ćemo biti tamo odakle se najbolje vidi kako Tama koja je predugo trajala predaje ugaslu baklju Svetlu, da je zapali toplinom ljubavi, lepote i istine, da viknemo sada mi NE! i NE MOŽE! utvarama koje su nas zastrašivale i svojom prividnom moći održavale ono rominjanje.
Neko će sutra ipak zapevati, a mi svi sa njim. Probu smo već napravili, pustili glas, oslobodili radost iz tamnice, pozvali ceo svet da nam se pridruži, jer: sutra će Smederevo biti svet.
Ne propustite ovaj jedinstven događaj. Halejeva kometa proleti pored zemlje na svakih 76 godina, a mart 2017. u Smederevu događa se samo jednom.
Autor: Gordana