Ni grešnica, ni svetica. Ni ime, ni prezime. Ni vila, ni demon. Samo ja.
Tako sam ti se predstavljala kada si me u novogodišnjoj noći poveo kod sebe. Nisam htela Deda Mraza, iako sam bila dobra devojčica te godine. Htela sam da budem loša, htela sam tebe, momka koji je nosio vatru, a nije se odavao.
Filozofiranje, pomešano sa ukusom lošeg viskija, izlapelog od prošle godine, te noći popilo mi je sluh za zimu koja je ledila kosti pod prozorima tvog stančića u Kralja Petra. Na nekom broju koji je počinjao jedinicom. Kao i svaki početak.
Pričao si neumereno, tako si i pio. Ako je najluđa noć, ti možeš i od nje biti luđi, rekao si. A, nisi znao, da ja mogu biti luđa od vas dvoje. Noći i tebe. A, znao si ili bar slutio da je to ludilo što se rađalo u meni tebi namenjeno.
Pričao si ozbiljne priče, pomalo hvalisavo, zanimljivo, samouvereno, energično, dok sam ja gutala sve te tvoje samoglasnike i suglasnike, ređajući ih u grlu u niz po svojoj meri. U reči po svom ukusu. Bezobrazan neki niz. Viski je resko palio glasnice, razlivao se žestinom u krv, palio mi receptore. Ti si želeo da ostaviš utisak, a ja sam već zamišljala kako si se utisnuo u mene. Kako mi niz grlo curi tvoja priča. Kako se davi u lošem viskiju. Kako se opijeni i zaneseni …
Došli smo, kao, da popijemo neku, a ja sam došla jer sam te želela. Htela da me imaš, da te imam. Sedeo si pristojno udaljen, dok su tvoje pristojne reči gubile smisao u mom uhu, nepristojno mi palile maštu i međunožje. Nije bilo ni vreme ni mesto da glumim sveticu kad sam jedino želela da ti budem kurva.
Mogu da se uozbiljim, imam reči da ti se suprostavim, da te i pokorim njima. Ali, neću da pričamo. Hoću da se ljubimo. Zar ova noć ne služi za to?
– Hajde da ćutimo, ljubazno sam zamolila. Kao da sam ti tražila da retuširaš zimu u leto, reinkraniraš se u zeca i skakućeš po snegu Ulicom Kralja Petra, dok te pijani prolaznici maze po ušima. Tako si bio sladak u toj zatečenosti.
Zaćutao si, naravno. Samo je ostala muzika u pozadini te tišine. Moja pesma, jedna od i reči “Idi spavaj, mila moja, ovde nikog više nema, osmeh lebdi nasred sobe … otkopčavam grudi, ostavljam ti srce, ali telo ide drugoj, telo lažljivo”
Nema lažljivog tela. Ima samo lažljivih kučki. I da lažem kako ne želim, ne bi moglo ovo telo da slaže.
Ako ćutimo, bar možemo da plešemo. Takva je noć. Pesma prosto moli da se zagrlimo na nebezbednoj udaljenosti. Nepristojnoj, svakako, pa kako nam bude. Senke uličnih ukrasa igraju uporedo sa nama po zidovima malene sobe. Grle se i one u svom ritmu. Osvetle na momente tvoje oči koje poglede po meni razmnožavaju. Padnu na tvoje grudi što neravnomerno igraju od isprekidanog disanja. Svaki tvoj izdah hvatam još u vazduhu, i udišem ga da te osetim u sebi. Crvena haljina na meni razliva boju po koži, kao da se topi. Crvene senke na tebi.
Pokušavam da se dosetim šta me to pali na tvojim rukama kojima me držiš. Dišem ti u vrat, ispipavam te. Smeškaš se, kao da želiš da se setiš neke haiku pesme, kratke kao uzdah, za ovu scenu zaleđenu među četiri zida i nemarno okićene jelke.
Ljubim ti resicu i šapućem u uho nešto pameti nerazumno. Nešto sramno i poželjno u isto vreme. Umem sa rečima, ali sam i sa jezikom dobra. Hoću da ti pokažem, da zapamtiš kako sam te ljubila.
– Hajde da se ljubimo, ili ćemo to tek naredne godine, predlažem. Ljubimo se odmah, tako da, ljubićemo se dve godine.
Usne su ti meke i jezikom im dajem sočnost. Ti mi je jezikom vraćaš, začinjenu sokovima neslućenog ukusa koji omamljuje. Znala sam da ćemo se dobro ljubiti. Otkopčavaš mi haljinu da se upoznaš sa mojim grudima. Bez lažnog stida, već im šapućeš, odaješ im neke svoje tajne. Ne čujem. Samo ustreptala koža zna.
Prsti istražuju svaki pedalj na koji naiđu tumarajući po mom telu. Dodiruješ me kao da polažeš pravo na svaki milimetar mene. To me izluđuje i besom i strašću. Diraš me tamo gde mi najviše treba, sada bez mnogo filozofije, znaš tačno šta radiš.
– Znaš, ti baš umeš da ispunjavaš želje. Igraš se boga ili đavola, jer anđeo nisi. Ne, sa ovakvim prstima, kažem u pola glasa da ne poremetim dodir među svojim nogama.
– Nisam bog, ali umem sa prstima… smeješ se, dok meriš snagu svoje muške moći na mom stomaku.
Utisnula sam se u tebe, kao kad zalepiš olizanu marku na kovertu. Gnezdim ti se u rukama i oko prepona. Igram najbolje što umem. Častiš me sobom sporo, oblizuješ me, igraš na mojim preponama.
Goli smo i nema mišića na telu koji nije u grču. Dajem ti po poljubac na svako mesto na telu gde te je ikad bolelo ili će boleti. Ti mi nesebično vraćaš. Imam osećaj da mi tetoviraš svaku ćeliju na koži. Tako ugodno me žari. Obeležavaš me, kao osvojenu teritoriju. Kad osvojiš, da zagospodariš. Trebalo bi da se otmem, ali nemam snage.
Nežan si i nisi, a ja želim da me obojica imate. Samo dahtanje i omiljene note lete po sobi. Sudaraju se sa našim telima koja se žele i odlažu željenje…
Uzimaš me. Osećam ti snagu među nogama, dok treniraš u meni vrtoglavu strast. Dobar si, kao da su ti nepoznate sile za Novu godinu poklonile akrobatsko umeće artiste. Zakucavaš me kao da me mrziš najviše na svetu. Kao da me kažnjavaš kao najveću grešnicu, da te zapamtim, da ne zaboravim nikad. Ja se radujem toj kazni. Dajem ti se još, izazivam te, ne dam ti da me ispuniš celu, uzmičem, pa ti svom snagom tela jurim u susret. Onda me ljubiš kao za kaznu. Ulivaš se u mene kao nabujala voda sa pritokama, a ja te primam kao nepregledni okean. Gutam te, tvoje sokove, tvoje unutrašnje sile i demone…
A onda, vrelinu sobe ledi hladnoća. Minus po Celzijusu koji je napolju, useljava se u prostor zaključan vratima. Kao da je Ledena kraljica lično naša nezvana gošća. Zaledila se slika stančića, erekcije, golih tela, erotika se premotava unazad…
… Smrtnici smo i grešnici. Ja ti se dajem, onaj deo tebi namenjen. Želim te kao zatorenik slobodu, kao smrtnik poslednju želju. Želim da te imam u sebi. Da te uvek sa sobom nosim. Ljubim ti unutrašnju stranu zgloba na ruci. Tamo ljubim najvoljenije.
Ja sam grešnica, a grešnice ne opraštaju. Grešnica daje sve, ništa ne traži, uzima sve. Ali sam i anđeo. Dajem krila, dušu, milost. Ali sam i perverzna, neotesana drolja koja ti ne bi dozvolila ni vazduh da udahneš između dva ljubljenja. Koja bi se, ako treba, hranila tvojom kožom i spermom i krvlju. Koja bi ti dala i svoju krv, ako treba. Zastrašujuće, ali takva sam.
Hladnoća nestaje. Vrelina opet zaposeda stančić u zgradi koja počinje brojem jedan. Napolju padaju sneg i konfete, i vatromet se čuje negde blizu. Kao da puca tu između naših tela koja ne mogu da se odvoje. Još si u meni dok napolju otkucava ponoć. U meni kuca tvoja snaga. Odbrojavam joj svaki titraj, sekundama. Senke sa ulice jure na nas kao noćni leptiri na svetlo.
Nećeš da me ostaviš. Lagano se pokrećeš, rasteš u meni, hoćeš da me uzmeš još, da proveriš od čega sam satkana. Koliko me ima. Slepljena je koža sokovima koji se jedni za druge vezuju nevidljivim mornarskim čvorovima velike nosivosti. Ne pucaju. Plovimo po vodi nemirnoj, po buri koja nema svoju bonacu, ni luku. Samo otvoreno more i cunami. Kaplje znoj sa čela, niz leđa, butine.
Trubači duvaju neku prigodnu. Ljube se prolaznici zaleđenom ulicom. Grle se neznanci. Smrzla se voda u baricama, dok se među nama istopilo sve. I led u čaši s bajatim viskijem. Vlažna je i razdaljina između tebe i mene. Vazduh je prezasićen, prozori zamagljeni. Mraz po njima crta tajanstvene šare. Lampice sa jelke boje ih virtuozno. Pesma koja se vrtela u krug cele noći došla je do kraja kao i mi. Odzvanja sobicom svojim poslednjim stihom “mene bude neki stari gresi”.
Lagala sam da nisam grešnica i demon i vila i svetica. Samo nisam slagala da sam te želela. Ako sam drolja, drolja sam. A ko sam tvoja, tvoja sam. Srećna Ti Nova godina!
Tvoja Klara
Autor: Klara Jang