Jedinstvenoj figuri u srpskoj istoriji, novinaru, publicisti, diplomati i političaru, Dimitriju Davidoviću, sudbina je, i za ondašnje prilike posmatrano, namenila kratak i buran ali delima izuzetno ispunjen život. Nije poživeo ni pola veka. Pa ipak, iza sebe je u amanet ostavio postignuća za koja je bilo potrebno više od jednog života. Imalo je to svoju cenu, a konačni ceh je Davidović platio upravo u Smederevu. Tu je sticajem okolnosti okončan njegov zemaljski, ali istovremeno i vanvremenski, dragocen život. Mnogi znaju da on zauvek u našem gradu počiva jer je tu sahranjen. Retko se može čuti odgovor na pitanje kako je i zašto došao baš u Smederevo u kome je proveo tri poslednje godine.
Možda bi neko sve to nazvao pukom slučajnošću, ali dovoljan je tek malo detaljniji uvid u onovremenu sliku Srbije da bi se shvatilo da ta njegova odluka i te kako ima racionalna uporišta i više sasvim razumljivih razloga.
Sve, sa aspekta vremenske linije ove priče, počinje 1835. nakon neslavnog odbacivanja Sretenjskog ustava koji je Davidović, očigledno mnogo pre svog doba, pisao po uzoru na najnaprednije evropske, odnosno francuski i belgijski, proklamujući prava i slobode građana i podelu vlasti na tri grane. „Našao se u nemilosti“, kako se to često kod nas kaže i bilo je potrebno da se, Davidović, prethodno pisar i savetnik vladara, na neko vreme skloni iz blizine kneza Miloša. Zbog toga je morao da nasputi Kragujevac u kome je prethodno i donet Sretenjski ustav, koji je bio na snazi svega 55 dana.
Više istorijskih izvora svedoči o tome da je najpre želeo u Beograd, kao tačku najbližu rodnom Zemunu, ali je knez to odbio, a onda je Davidović, kako se takođe može naći u nekoliko spisa, zbog svog zdravlja, poznajući od ranije smederevski kraj, odlučio da se u ovom gradu nastani – „Radi lepote predela i svojih zdravstvenih i porodičnih razloga“. I nije, kako se pretpostavlja, samo to bio razlog. Ima ih više, a mi ćemo ovde pokušati da ih objedinimo.
Radoš Ljušić u knjizi „Orijentalni novinar, evropski političar“ podseća da ne treba odbaciti činjenicu da je knežev sekretar i popečitelj znao za ranije Miloševe namere da u Smederevo premesti prestonicu. Davidović bi se „tako ponovo našao u njegovoj blizini, a možda ga je i sam vladar uputio u ovoj grad“ – piše Ljušić. O poslednjim Dimitrijevim godinama u Smederevu pisao je naročito detaljano dr Leontije Pavlović pozivajući se na desetine izvora i spisa, zahvaljujući čemu saznajemo i da je imanje koje je Davidović u Smederevu kupio, prethodno Miloš želeo za sebe, ali je u svetlu novih okolnosti, dao Dimitriju odobrenje da ga kupi. Po svoj prilici, kako dodaje Ljušić, to se odigralo i uz kneževu novčanu pomoć.
Davidović je u Smederevu proveo nepune tri godine. Taj, poslednji period njegovog života pokušao je da što više razjasni dr Pavlović u knjizi iz 1985. „Dimitrije Davidović u Smederevu“. Tu publikaciju autor je zasnovao na istoriografskim podacima i ličnim istraživanjima do tada nepoznatih izvora. On pretpostavlja da je Davidović morao upoznati ovaj kraj još prilikom putovanja za Požarevac u kome je knez povremeno boravio sa porodicom, ali i Dimitrijem, kao sekretarom svoje kancelarije. Sigurno se zna da je baš on pročitao pismo Smederevaca predato Milošu u Osipaonici kojim su oni, 8. aprila 1825. tražili oproštaj zbog Đakove bune.
Iz tog perioda datira i Miloševa namera da Smederevo ponovo proglasi srpskom prestonicom. Naime, kako navodi dr Leontije Pavlović, knez je preko svojih delegacija u Carigradu, a u kojima je bio i Davidović, sultanu ukazivao da Srbija želi od Porte da otkupi smederevsku tvrđavu za svoj centar, odnosno prestonicu. U napomeni se daje objašnjenje da je knez tražio mogućnost da u Smederevu smesti svoje centralne ustanove i drži veću vojsku koju bi preko Dunava lakše naoružavao nego iz Kragujevca. Zato je u Smederevo dovukao mnogo građevinskog materijala za svoj budući konak. Od 10. H 1827. do 1830. živeo je sa takvim mislima. Po Vukovoj prepisci u Srbiji se tokom 1833. glasno pričalo o tome da će Smederevo postati prestonica. Dimitrije Davidović je kao knežev izaslanik u memorandumu koji je 13. II 1830. predao ruskom poslaniku u Carigradu, obrazložio potrebu da se Srbiji predaju sve tvrđave ili da se makar ustupe Beograd ili Smederevo. Pošto Osmanlije nisu htele da prodaju Smederevo, jer su prilično cenili njegov strategijsko – ekonomski i geografski položaj, knez Miloš je posle 1833. po Vukovoj prepisci napustio ideju da u Smederevo preseli svoju prestonicu. Konak je podigao u Topčideru, navodi se u pomenutoj Leonitevoj knjizi.
Nadalje, autor podseća na to da je Miloš visoko cenio položaj Smedereva u kome je kupio vinograd. Planirao je da kupi i imanje Ćirilovac, u šta je Davidović takođe morao biti upućen. Nakon što su Dimitriju, kada se povukao iz službe, braća Aleksa i Stojan Simić kao vlasnici zemljišta ponudili na otkup „dobarce“ Ćirilovac, Miloš je na to dao usmenu saglasnost čime je odustao od svojih namera i ustupio imanje Davidoviću da ga kupi. To je i učinjeno 1836. godine.
Pavlović još navodi da su čoveka kakav je bio Dimitrije, Smederevu verovatno privukli plovni Dunav, Carigradski drum, putevi kojima je prevožena pošta i kojima su putovale dimplomate i trgovci. Davidović je navikao na evropsko društvo i kneževu okolinu te se mogao nadati da će tu, na pristaništu ili putu, pronaći nekog zanimljivog putnika ili poznanika. Smatrao je da će tu lakše dobijati lekove, novine i knjige i da će se češće sastajati sa rodbinom i prijateljima iz Zemuna i susedne Austrije. Pogrešno je bilo mišljenje da se tu prebacio zbog lakšeg sklanjanja u slučaju pobune jer je on jasno i mnogo pre toga poručivao da se u Austriju nikada više neće vratiti. Petrovaradinska generalna komanda ga je, kao svog podanika zvala 1822. da se vrati u zemlju na šta je on odgovorio da to nikada neće učiniti zbog uvreda i nepravdi koje su mu načinjene. Svom zameniku Jakovu Živanoviću, kasnije je pričao da mu je ta odluka teško pala, ali da se on ipak toga drži. Takođe, u Smederevu su tada bili i ostali iz kneževe službe Antonije Protić, Jovanča Spasić, Pavle Stanišić, Paun Janković i sa njima je on mogao razmenjivati misli.
Smederevska čaršija je bila bogata, a sredina zdravija, kulturno pitomija i bliža zapadnoj civilizaciji od Kragujevca. U Smederevu je Davidović imao dve kuće. Jedna se nalazila na imanju u Ćirilovcu koje je kupio, a drugu je gradio u centru varoši, na mestu koje se sada zove Karađorđev dud. Tada je u Smederevu živelo 5.000 ljudi, među kojima Turci, Cincari, Jevreji i Romi.
U centru varoši, na pijaci preko puta Karađorđevog duda i stare kafane Đorđa Ljotića, Davidović je ozidao novu, dvospratnu kuću. U 19. veku one su u narodu nazivane kuće „na dva boja“, verovatno zbog turske reči boj – visina. Za tu kuću, po pismenom rešenju kneza Miloša, dobio je od smederevskog magistrata drvenu građu. Raspored prostorija bio je po ugledu na bolje evropske kuće. Dimitrije nije stigao da je završi jer je preminuo, ali je ostao podatak da je u njoj provodio zime sa porodicom.
Nije poznato od koga je kupio zemljište na kojem je sagradio tu kuću, ali je ona, znajući tadašnje prilike života u Srbiji, svakako bila mnogo uređenija i bolja u odnosu na kuće drugih stanovnika, s tim što je Davidović, svoje znanje o načinu stanovanja u Beču, Budimpešti, Zemunu i Beogradu, ovde mogao da upotrebi na pravi način. Kada je posle smrti ćerke Savke, 1841. porodica odlazila iz Smedereva, imanje u Ćirilovcu prodato je Vojvođaninu Stevanu Kovačeviću, advokatu, po kome je nastao naziv Kovačićevo. Kuća Davidovićeva u varoši postojala je do 1915. kada je srušena bombardovanjem Smedereva iz topova.
Restaurirana spomen ploča vraćena na mesto nekadašnje Davidovićeve kuće
Dva veka kasnije: Treba nam promena društva po načelima Dimitrija Davidovića
Dimitrije Davidović tvorac „francuskog rasada u turskoj šumi“ zaboravljen u Smederevu leži…