Reportaža Miloša Crnjanskog o kratkoj, ali značajnoj poseti francuskog ministra u leto 1934. godine.
Među stranicama stare dnevne štampe ponekad se kriju i događaji koji su danas gotovo potpuno zaboravljeni. Jedan od njih odigrao se 24. juna 1934. godine, kada je Smederevo na kratko postalo jedna od stanica diplomatskog putovanja francuskog ministra spoljnih poslova Luja Bartua. Iako je njegov boravak u gradu trajao svega jedan čas, o tom danu ostao je dragocen zapis jednog od najvećih srpskih književnika, a tada i cenjenog novinara, prevodioca i kritičara Miloša Crnjanskog.
Kao specijalni izveštač dnevnog lista Vreme, Crnjanski je putovao na brodu „Kralj Aleksandar I“, kojim se Bartu posle konferencije Male antante u Bukureštu vraćao ka Beogradu. Zajedno sa francuskim ministrom, na brodu su se nalazili brojni strani i domaći novinari, čiji je zadatak bio da zabeleže putovanje kroz jugoslovenske veroši i gradove na Dunavu. Zahvaljujući reporterskom daru Miloša Crnjanskog, upoznati smo ne samo sa onovremenim diplomatskim protokolima, već i atmosferom koja je vladala na smederevskom pristaništu.
Prilazeći Smederevu, Crnjanski beleži utisak koji su na francuske goste ostavili grad i njegova srednjovekovna tvrđava: „…veličanstveni profil kula Despota Đurđa Smederevca (žalosno je da se ta divna, istoriska građevina ne čuva bolje, ona je francuske novinare dovela do ushićenja), očarali su naše goste koji nisu mogli da se nahvale kako im je milo da su ovaj kraj Evrope upoznali“. Ova kratka napomena otkriva mnogo više nego što se na prvi pogled čini. Dok francuski novinari sa divljenjem posmatraju bedeme Smederevske tvrđave, Crnjanski ne propušta priliku da ukaže na njeno nedovoljno održavanje. Istovremeno, ovaj opis svedoči da je i tada srednjovekovna prestonica despota Đurđa Brankovića predstavljala jedan od najupečatljivijih prizora na čitavom dunavskom putu.
Po pristajanju broda, goste je dočekao veliki broj građana. Crnjanski ne opisuje samo svečanu organizaciju dočeka, već pre svega raspoloženje ljudi: „Masa sveta prekrila je kej, sokoli sa zastavom čekali su Bartua na mostu, ali ono što je naročito padalo u oči to je bio srdačan pozdrav siromašnijeg sveta koji je upotrebio svoju nedelju da izađe i dočeka pretstavnika one legendarne Francuske koja je za vreme rata, našemu narodu učinila toliko dobra. Iz njinih redova neprekidno se orilo: Živeo pa čak je po neko dovikivao Viv la Frans“. Ovi poklici bili su mnogo više od protokolarne ljubaznosti. Oni su predstavljali iskren odraz ugleda koji je Francuska uživala u srpskoj javnosti čak i dvadeset godina nakon izbijanja Prvog svetskog rata.
Crnjanski je smatrao da vredi zabeležiti i pozdrav koji je francuskom ministru u ime Smederevaca uputio zastupnik predsednika Opštine grada Smedereva Svetislav Ristić. U nekoliko rečenica sažeta je tadašnja predstava o francusko-jugoslovenskom prijateljstvu: „Gospodine Ministre bratske Francuske, presrećan što na tlu našeg starog grada mogu pozdraviti toplom i srdačnom dobrodošlicom u ime celokupnog građanstva grada Smedereva vrlog sina prijateljske velike Francuske i pravog prijatelja uvek odane vam Jugoslavije. Dobro nam došli i Živeli! Živela Francuska!“. Takva retorika danas može zvučati neobično, ali je 1934. godine bila prirodan izraz zahvalnosti prema državi koja je u srpskom kolektivnom pamćenju imala posebno mesto.
Još je zanimljiviji odgovor Luja Bartua, koji je, kako beleži Crnjanski, uprkos velikoj vrućini bio vidno dobro raspoložen i bez pripremljenog teksta improvizovao govor pred okupljenim građanima: „Gospodine pretsedniče opštine i dragi prijatelju! Vi ste sa malo reči rekli velike stvari i očarali ste me jer ja znam da je vaš pozdrav izraz ove varoši i ovog naroda koji je toliko odan idejama nezavisnosti i slobode. Ja vam donosim pozdrav Francuske. Ulazeći u grad ja sam pod utiskom slavne prošlosti koju su mi zidine vašeg starog grada evocirale. Mi znamo da ovde imamo svoje prijatelje i zato vas u ime cele Francuske srdačno pozdravljam sa živeli moji prijatelji, živela Jugoslavija!“. Bartu ne govori o dnevnoj politici, niti o pitanjima koja su tih dana opterećivala evropsku diplomatiju. Umesto toga, ističe ideale nezavisnosti i slobode, a prvi utisak koji izdvaja po dolasku u Smederevo jesu upravo zidine starog grada. Na taj način srednjovekovna tvrđava postaje simbol istorijskog trajanja i mesto koje je kod jednog od najznačajnijih evropskih državnika tog vremena ostavilo snažan utisak.
Posle kratke šetnje pristaništem i pozdrava sa građanima, Luj Bartu se vratio na brod. Ali ni tada nije izostao trenutak koji je Crnjanski smatrao vrednim beleženja. Grupa mladih devojaka obučenih u narodne nošnje uspela je da probije kordon i dođe do visokog gosta, okruži ga i pozdravi, a francuski ministar ih je srdačno dočekao i fotografisao se sa njima. Taj prizor zabeležili su i strani filmski snimatelji, predstavnici čuvenog filmskog preduzeća „Paramaunt“, pa je tako jedan kratak trenutak sa smederevskog pristaništa postao deo onovremenih bioskopskih žurnala.
Danas, devet decenija kasnije, reportaža Miloša Crnjanskog ima vrednost koja prevazilazi okvire jednog novinskog izveštaja. Ona predstavlja živo svedočanstvo o jednom gotovo zaboravljenom danu kada je Smederevo bilo važna stanica evropske diplomatije, ali i dragocen zapis o načinu na koji su građani Smedereva doživljavali Francusku i njene državnike u vremenu između dva svetska rata.
Samo nešto manje od četiri meseca nakon ovog putovanja, 9. oktobra 1934. godine, u Marselju će u atentatu život izgubiti i kralj Aleksandar I Karađorđević i Luj Bartu. Upravo zato ova reportaža ima dodatnu istorijsku težinu. Ona nije samo zapis o jednom svečanom dočeku, već i svedočanstvo poslednjih meseci jednog savezništva koje je obeležilo čitavu epohu francusko-srpskih i francusko-jugoslovenskih odnosa.
Bartu je osnovao fond za studente – u Francusku na studije otišla dva Smederevca
Čitajući onovremene novinske izveštaje iz drugih novina, tačnije smederevski list „Glas Podunavlja“, saznajemo da su smederevske opštinske vlasti u spomen na ovu važnu posetu Luja Bartua odlučile da smederevski kej na Dunavu ponese njegovo ime. Dodajmo i to da je po povratku u Francusku Luj Bartu osnovao fond iz kojeg će se svake godine dva studenta iz srpskih siromašnijih porodica školovati u Francuskoj. Po ovom osnovu su 1936. godine, dakle dve godine nakon Bartuove pogibije u Marselju, dvojica studenata iz Smedereva (Ratomir Ilić i Miodrag Vučetić) krenuli put Francuske na studije, pre svega zahvaljujući ovom pravom prijatelju Jugoslavije i srpskog naroda.
Autor: Miroslav P. Lazić, istoričar i muzejski savetnik Muzeja u Smederevu