Najstariji i najmlađi sin Vuka Brankovića preminuli su u razmaku od svega dve godine. Prvi, Grgur, skončao je kao monah na Hilandaru. Pretpostavlja se da nije imao više od 36 godina. Lazar je pogubljen takođe mlad, nisu sačuvani podaci ni o tome kada je on rođen, ali mogao je da ima oko 30 godina kada je ubijen u zarobljeništvu, po nalogu Muse, brata sultana Sulejmana.
Vuk Branković i njegova žena Mara (ćerka kneza Lazara i Milice) imali su trojicu sinova. Srednji, Đurađ, koji je za Smederevce ali i srpsku istoriju najvažniji, nadživeo je i starijeg i mlađeg brata o kojima će više biti reči u ovom članku.
Pre toga, podsećamo na to da su Lazarevići uspeli kod sultana da se nametnu kao dominantni vazali koji će upravljati Srbijom, za razliku od Vuka Brankovića koji je i skončao u turskoj tamnici. Da li poučeni tim iskustvom ili prinuđeni na saradnju sa osvajačima s obzirom na to da su im svi posedi oduzeti i najvećim delom dati Lazarevićima zbog izuzetnih usluga koje je Stefan Lazarević, Lazarov sin pružio Bajazitu, Vukovi sinovi menjaju odnos prema sultanu. Za najstarijeg sina Vuka Brankovića, Grgura, ne navodi se godina rođenja, ali je pozato da se Vuk oženio oko 1371. kao i da je njegov prvenac bio uz oca u Boju na Kosovu 1389. što bi moglo da znači da Grgur tada nije imao više od 17 godina. U svakom slučaju bio je još uvek mladić. Međutim, pomenuti, novi pristup sultanu i prilagođavanje situaciji, posle očeve smrti, razbaštinjeni Brankovići pokazali su 1402. godine u bici kod Angore. U sukobu dva moćna protivnika, turskog vladara Bajazita i mongolskog Tamerlana, u sultanovim odredima našli su se na istoj strani iako međusobno suprotstavljeni, Stefan Lazarević i Brankovići, Grgur i Đurađ. Dakle, osim u Boju na Kosovu, Grgur je sigurno učestvovao i u toj, za istoriju veoma značajnoj bici protiv Tatara kod Angore. Međutim, Bajazit je poražen i zarobljen, a iz mongolskog zarobljeništva Đurađ morao da izbavlja i otkupljuje brata Grgura. Pošto su Brankovići izabrali preokret – sada su oni bili turski vazali, (Stefan Lazarević se okrenuo Ugarskoj, baš kao nekada ranije Vuk Branković, ali je Stefan uspeo da dobije titulu i savezništvo) to je značilo i da su bili u obavezi da povremeno odlaze na dvor sultanu što nije bilo samo ponižavajuće već i opasno. Iz jedne od takvih poseta 1406. vratio se samo Đurađ. Grgur, najstariji muški Branković i starešina porodice, morao je da ostane na turskom dvoru verovatno kao garancija poslušnosti. Vratio se u Srbiju ubrzo, ali to poslednje iskustvo za njega je bilo toliko neprijatno da se upravo zbog toga, kako se smatra nedugo potom zamonašio i postao monah Gerasim. Međutim, preminuo je u martu 1408. na Hilandaru.
Za Lazara Brankovića se navodi da se rođen 1377. ali on je iako najmlađi poživeo još svega dve godine nakon Gerasimove smrti. Na tok njegove sudbine učestvovali su događaji na koje niko nije mogao da utiče, a pre svega sukob između Bajazitovih sinova, sultana Sulejmana i njegovog brata Muse koji je želeo presto. Menjali su, u tom sukobu, Lazarevići i Brankovići strane. Isprva su bili na Musinoj strani, da bi se pred važnu bitku Brankovići i Vuk Lazarević, Stefanov brat su se priklonili Sulejmanu, dok je Stefan ostao na Musinoj strani. Lazara i Vuka su Musini ljudi uhvatili na putu za Srbiju gde ih je poslao Sulejman da preuzmu vlast. Obojica su ubijena. Najpre je stradao Vuk Lazarević, a kasnije je tokom još jednog izvesnog poraza, Musa, besan i ogorčen naredio iz osvete da se pogubi i Lazar Branković. Obezglavljeno bratovljevo telo, Đurađ je posle bitke našao na bojištu. Konstanin Filozof, biograf despota Stefana, zapisao je da je Đurađ teško podneo bratovljevu smrt, ali se toga sigurno i pribojavao dok je Lazar bio u zarobljeništvu kao talac kojim je Musa hteo da ga privoli Đurđa da mu se prikloni. Filozof još i piše da je Đurađ iz besa tada spalio Plovdiv što ostaje upitno kao glavni motiv jer je opštepoznato da su se takve bitke inače neretko završavale pljačkanjem i uništavanjem. Tako je Đurađ ostao jedini sin Vuka Brankovića. Ali za Đurđa, sve to je tek početak onoga što sledi. Postaće vladar Srbije i osnivač nove prestonice, naše poslednje u srednjem veku, smederevskog grada.