Mada je uvreženo mišljenje u narodu da zaposlenima u javnom sektoru teče med i mleko, odavno se to promenilo. Nekada su administrativni radnici u sudovima i tužilaštvima, u opštinskim i gradskim upravama, imali primanja na nivou proseka u državi, međutim poslednjih godina je to drastično drugačije.
O tome smo razgovarali sa Predragom Jocićem, članom Republičkog odbora Sindikata pravosuđa Srbije ispred Podunavskog odbora:
Primanja zaposlenih u pravosudnim organima su ponižavajuća. Polovina državnih službenika i nameštenika je na minimalcu, dok je druga polovina tik iznad minimalne zarade u državi. Ti koji su nešto iznad minimalca su radnici sa najvećim koeficijentima, ljudi koji rade 20 i 30 godina u pravosuđu i bez kojih sudovi i tužilaštva ne bi mogli da funkcionišu. Naši građani pravosuđe povezuju samo sa sudijama i tužiocima, međutim, iza njih postoji armija ljudi koja opslužuje nosioce pravosudnih funkcija.
Naš sagovornik kaže da je takvo stanje kulminiralo poslednjih godina.
To nisu paušalne ocene, već egzaktine činjenice. Pre 15 godina je administrativni radnik u pravosuđu sa najnižim koeficijentom imao zaradu koja je bila za 50 odsto veća od minimalne. Ako uporedimo sadašnje stanje i ako znamo da će od 1. januara 2027. godine minimalac biti oko 70 hiljada dinara, to bi značilo da taj radnik sa najnižim koeficijentom danas treba da ima zaradu nešto veću od 100 hiljada dinara. Međutim, to je misaona imenica i za one koji imaju najveći koeficijent. Državi je u fokusu mininalna zarada. Problem je u tome što rast plata već duže vreme procentualno ne prati rast minimalne zarade. To je dovelo do tzv. kompresije zarada, odnosno svi ti zaposleni su tu negde oko minimalca, bez obzira na vrstu posla.
Predrag Jocić kaže i da sudije i tužioci danas imaju sramotno niske zarade u odnosu na obrazovanje, složenost, odgovornost i težinu poslova koje obavljaju:
Početna plata sudije danas je oko 140 hiljada dinara, pa vi uporedite ako znamo da je prosečna neto zarada u Srbiji oko 120 hiljada dinara. Nekad su sudije i tužioci imale gotovo četiri puta veće zarade od minimalnih. Ako bi to preslikali na današnje vreme, plata sudija osnovnog suda ili javnog tužioca u osnovnom tužilaštvu trebalo bi da bude oko 300 hiljada dinara. Neko neupućen će reći da je to previše. Naravno da nije previše, jer nosioci pravosudnih funkcija moraju adekvatno da budu plaćeni. Ako su proklamovani ciljevi borba za uređeniju i pravedniju državu, borba protiv mita i korupcije, koje svakodnevno slušamo, sudije i tužioci, kao i lekari i profesori na fakultetima i u školama, moraju da imaju zarade koje priliče nemerljivoj odgovornosti koju njihovi poslovi nose. Ljudi, oni su intelektualna elita ove države. Prosperitet svake zemlje, uređenost, funkcionisanje institucija, nivo demokratije zavise upravo od pravne sigurnosti, kao i zdravlja i obrazovanja nacije. To nema cenu. Nepoštovanje tih profesija i tih ljudi vraća se kao bumerang i odražava se u svim sferama društva. Niko ne sme da ponižava obrazovane ljude, one koji su legalno došli do svojih visokih zvanja.
Mi u javnosti imamo narativ da su svi lopovi, da su svi neradnici, da uživaju na „državnim jaslama“, itd. To jednostavno nije tačno. Tom sudiji ili tužiocu je svaki dan „glava u torbi“ kada izađe sa posla. Doktori nam spašavaju živote, profesori školuju našu decu. Niko ne sme da ponižava te ljude, ističe Jocić i navodi još jedan zaniljiv primer:
Danas imamo paradoksalnu situaciju da sudije i tužioci u penziji, oni koji su pre sedam – osam godina otišli u zasluženu penziju, sada imaju znatno veće penzije, nego što aktivne sudije i tužioci imaju plate. Zašto, pitate se. Pa zato što su penzije neuporedivo više procentualno rasle od plata. Već niz godina unazad, penzije rastu svake godine po 20 i više odsto, dok su plate sudija, recimo, prošle godine povećane za mizernih 5 procenata. To je neodrživo. To jednostavno tako ne može. Niko nije protiv rasta penzija. Naprotiv. Pola miliona penzionera u ovoj državi ima penziju do 30 hiljada dinara, a još pola miliona ispod 60 hiljada. Oni jedva preživljavaju. I to povećanje penzija bi trebalo u većem procentu da se odnosi na te penzionere sa primanjima do 60 hiljada, a ne da isto povećanje dobiju i onaj penzioner koji dobija 200 hiljada dinara i onaj koji ima 30 hiljada.
Zarade zaposlenih nisu jedini problem zaposlenih u javnom sektoru. Ima tu mnogo različitih teškoća i neprilika, kaže Jocić.
Mi smo imali pre nekoliko godina neverovatnu, nenormalnu situaciju da država „huška“ građane na svoje službenike. Jeftina demagogija. Najlakše je za probleme u državi, za neuređenost institucija, za nepoštovanje i neusklađenost zakona, krivicu svaliti na one koji su najniži u toj hijerarhiji. Sem što nije korektno, apsolutno nije ni tačno. Koliko puta se samo moglo čuti od mnogih zvaničnika da niko ništa ne radi u javnom sektoru, da se samo „ispijaju kafe, da se igraju igrice, da se čitaju novine“. Onda dolazi običan narod koji, vođen tim narativom, nipodaštava i bezočno vređa te službenike, preti i slično. Sigurno da, kao i svuda, ima primera koji ne služe na čast, ali ne sme se to generalizovati, navodi Jocić i napominje da je još lošije u privatnom sektoru.
Tek je situacija u privatnom sektoru katasrofalna. Izuzev nekih „jakih“ firmi, većina tih zaposlenih je na minimalcu. S tim što su uslovi njihovog rada kudikamo lošiji u odnosu na zaposlene u javnom sektoru. Ljudi rade mnogo više nego što bi trebalo, imaju samo po tri-četiri slobodna dana mesečno, imaju problema sa godišnjim odmorima, sa uslovima rada, u ogromnoj većini tih privatnih firmi sindikati i ne postoje… Moraju i ti ljudi da budu hrabriji. Osnivanje sindikata, niko, po zakonu, ne sme sprečavati. Za to je predviđena krivična odgovornost. Najlakše je sebi pričati u bradu i bogaradati, a ništa ne preduzeti da se situacija promeni. Svi moraju da znaju da radnike niko ne sme da maltretira, da vređa, da ponižava, da zlostavlja. Ako neko ne ispunjava radne zadatke, ako je nedisciplinovan, postoji disciplinska odgovornost, postoje sankcije. Ali, da neko nekoga vređa i maltretira – jednostavno ne može. Loše je, takođe, što se stvara neka vrsta sukoba između radnika u privatnom i javnom sektoru. To nije dobro. Nekome ide u prilog ta nesloga. Upravo zbog toga svi radnici treba da se ujedine i bore za svoja narušena prava.
Jocić navodi i da su sindikati nekada imali mnogo značajniju i veću ulogu u našem društvu ali da se sve danas obesmišljava. On ističe da država, koja je uvek na strani poslodavaca, ima udela u tome, ali ozbiljan deo krivice vidi i u radnicima.
U mnogo čemu je država kriva. U javnom sektoru ljudi godinama rade na određeno vreme, ucenjuje se taj narod, rade na privremeno-povremenim poslovima. I ništa se ne čini da se promeni njihov status. To je nedopustivo… Ljudi danas nisu spremni da se bore za sebe, za svoja prava. Idu linijom manjeg otpora, spuštaju glave, ćute, govore „ćuti, može da bude i gore“, „šta ako ostanem bez posla“. Nisu spremni da se uhvate ukoštac sa problemima, da prihvate sve načine sindikalne borbe. Govore „šta ja imam od sindikata“, a kada im pomeneš ili pozoveš na štrajk – svi okreću glave. Moraš kranom da ih dižeš sa stolica i izvlačiš da se priključe, eventualnom, štrajku. Mi smo 2019. godine u pravosuđu imali situaciju da smo štrajkovali upravo zbog ljudi koji su godinama radili na određeno vreme, kako bi bio promenjen njihov status. Ali, štrajkovali smo mi koji smo u stalnom radnom odnosu, a ti ljudi zbog kojih smo mi obustavili rad – nisu smeli da štrajkuju. To je posledica jedne opšte atmosfere straha, ucenjenosti… Sindikat nije jedan čovek ili deset ljudi, već je snaga sindikata u solidarnosti, u masovnosti. Trebalo bi neke benefite, koje izbori sindikat kroz opšte i posebne kolektivne ugovore, da baštine samo članovi sindikata. A ne da ovi koji „pametuju“ i „filozofiraju i nipodaštavaju sindikat, te benefite isto dobijaju, kao i ovi članovi sindikata koji izginu da bi se nešto postiglo. Videli ste kako je u Francuskoj, Grčkoj, tamo su ljudi sindikalno edukovani, za njih je to jedna od najvažnijih instucija. Jer su svesni da jedino sindikat instutucionalno brani prava radnika. Niko drugi. U tim zemljama za sat vremena stane sve. A kod nas ne možeš ljude da namoliš da izađu na protest ni za Prvi maj. Značajniji su im roštilj i pivo tog dana, od onoga šta će ih sačekati na poslu prekosutra ili koliku će platu dobiti na kraju meseca. Ne može tako. Naravno da ima ljudi u sindikatu koji su produžena ruka poslodavca. To je nešto što treba beskompromisno seći. Takve ljude radnici treba odmah da menjaju.
Naš sagovornik kaže i da narod meša zaposlene u javnom sektoru i javnim preduzećima i onda sve te ljude „trpa u isti koš“.
Nisu isto zaposleni u EPS-u, u „Srbijagasu“ ili recimo u „Putevima Srbije“, i zaposleni u školama, pravosudnim organima, gradskim upravama, bolnicama. Plate su neuporedive. Dovoljno je istaći samo jednu razliku – zaposleni u javnom sektoru, njih oko 550 hiljada, već godinama, decenijama, ne primaju topli obrok i regres. Što je predviđeno Zakonom o radu. Opet se vraćamo na ono što sam prethodno rekao – svi ti zaposleni u javnom sektoru „kukaju“ zbog toga, prozivaju sindikat za sve te naše društvene anomalije, ali ne žele da se bore za ta svoja prava. Ako neki misle da će Vlada tek tako, samo u pregovorima sa predstavnicima sindikata, to da promeni – grdno se varaju.
Očigledno da je situacija daleko od sjajne kakvom se u javnosti predstavlja. Priče o „najbrže rastućoj ekonomiji“, o „BDP-u“, „projekcijama privrednog rasta“, „rekordnim platama i penzijama“, jesu lepe, ali izgleda da se to mnogo ne odražava na džep naših građana. Oko milion zaposlenih radnika u Srbiji (polovina svih zaposlenih) ima platu do 80 hiljada dinara. Milion penzionera (polovina ukupnog broja penzionisanih lica) ima penzije do 60 hiljada dinara. Svi ti ljudi i njihove porodice jedva sastavljaju kraj sa krajem. Zbog toga priče o „blagostanju“ i „ekonomskom tigru“ nisu baš opravdane i iritiraju brojne građane.
