Sa promocije nove knjige Nikole Tasića: Kako smo i zašto žrtvovali Jezavu

Promocija Caletove knjige „Prekinuta ljubav Jezave i Dunava“ održana je u Koncertnoj dvorani Centra za kulturu. Priča o Jezavi je priča o nama samima, reče Marko Cvetković, urednik naučno – obrazovnog programa Centra. To je lepa i setna priča, s jedne strane emotivna zbog uspomena i sećanja onih koji su detinjstvo tu proveli. S druge strane tu je neprekidna potreba da se pruži odgovor na pitanje zašto nam se i kako dogodilo da smo prekinuli tok jedne reke i zatrpali je, između ostalog, u jednom delu i smećem… Sled događaja koji je do svega toga doveo, deo je ove knjige. Ta prošlost, nad kojom sada možemo samo da jadikujemo, donekle je upozoravajuća jer se baš tu, u centru Smedereva dogodilo nešto što nam je sada nezamislivo. A kada ljudi jednom pređu od postanka utvrđene granice pre svega poštovanja prema prirodi kao sili koja nas sve drži na planeti, onda to lako mogu i da ponove.

Regulacija vodotokova je tema stručna, ali ovde presudno važna, pa je o tom segmentu, baš kao i u samoj knjizi, ovom prilikom govorio Vujadin Somborac nekadašnji direktor Vodne zajednice Smederevo, pokušavajući da objasni kako je teklo zatrpavanje Jezave, koji su bili razlozi i posledice. Prema njegovim rečima, na kobnu sudbinu Jezave, umnogome je, najpre, uticala izgradnja Nove železare. Za njen proizvodni proces potrebna je velika količina vode, a ta otpadna voda je nekuda morala da se evakuiše.

Bilo je dva rešenja da se kopa kanal do Velike Morave. Međutim, da bi se efikasno odvela ta otpadna voda sa nanosom, to mora da bude neki moćni vodotok. Na žalost, tu se zgodno namestilo postojeće korito Jezave regulisano u neposrednoj blizini tako da se nametnulo rešenje devijacije korita reke tako što će njen tok da se usmeri prema Velikoj Moravi i da primi te otpadne vode iz železare. To je urađeno po svim propisima, sa pratećim nasipima, objektima… Tim aktom je zapečaćena sudbina Jezave. Nizvodno korito koje se naziva staro napušteno korito reke Jezave, ostalo je bez vode osim Vučačkog potoka i nekih malih potočića koji sa leve strane dotiču – objašnjava Somborac.

Drugi objekat koji je imao veze sa ovim pitanjem je izgradnja Hidroelektrane Đerdap. To je bilo izdizanje kote Dunava da bi se dobila potencijalna energija za proizvodnju električne energije. Strahovite su promene nastale tim izdizanjem, poplavljena su čitava naselja što je zahtevalo i utvrđivanje zaštite.

U Smederevu su izvršeni zbilja značajni radovi, prevashodno rekonstrukcija dunavskog naselja u dva navrata. Nova crpna stanica je urađena Kulič 2, kanalska mreža je rekonstruisana, čak je urađena i cevna drenaža. Taj deo je podmiren. Postavilo se pitanje šta uraditi sa Jezavom, odnosno bolje reći od njenih ostataka. Jedno od rešenja je bilo da se isto kao što je dunavski nasip rekonstruisan, da se ovaj desnoobalni nasip jezavski od ušća pored Heroj Srbe rekonstruiše i upodobi geometriji nasipa na Dunavu što je iziskivalo ogromna sredstva i bilo je necelishodno. Onda se išlo na drugo rešenje, u sklopu većih radova koji su izvedeni u Smederevu u cilju odbrane od poplava. To je bilo rešenje sa tri pregrade. Prvo je urađena pregrada u blizini ograde tadašnje fabrike Heroj Srbe odnosno Želvoza i uređenje tog dela korita Jezave do ušća u Dunav. Ta pregrada je imala dvostruku ulogu i onemogućen je prodor dunavske vode dalje u korito pri velikim vodostajima. Ali, to je povećalo apetite fabrike Heroj Srba. Tako da je došlo do zatrpavanja dela korita na njihovom placu što je omogućilo proširenje njihovih proizvodnih pogona. Kasnije je urađena pregrada broj dva, na mestu gde je bio stari most na putu preko Jezave prema pogonima PK Godomina. Treća je pregrada na mestu ukrštanja korita Jezave i Kovinskog puta što je zapravo samo jedan cevasti propust. Prostor između te dve pregrade iskorišćen je za umirenje poplavnog talasa koji nastaje ulivanjem Vučačkog potoka pri njegovim većim vodostajima. Tu je praktično nastala jezavska akumulacija posle retenzije. Važno je napomenuti da se tu održava projektovani nivo tako što se višak vode evakuiše u kanalsku mrežu, a odatle prema crpnoj stanici Smederevo i preko nje u Dunav. Onaj deo između pregrade tri i već urađene devijacije starog korita praktično je ostao mrtav. Vidite da su od tog starog korita, samo dva celishodna, svrsishodna tela ostala – deo gde je akumulacija i marina. To su prostori koji imaju svoju svrhu, a i potencijal za dalja ulaganja i poboljšanje. Marina je izmuljena, ima planova da se urade neki objekti. Ono što je jedna od stvari koja je negativna s tim u vezi je što su gradski oci, svojevremeno odlučili da taj deo korita starog nizvodno od pregrade broj dva iskoriste za deponiju koja je urnisala taj tehnički objekat i još značajnije negativno je uticala na podzemne vode i okoliš. Viša sila i tadašnji prioriteti su uticali na to da se Jezava više ne uliva u Dunav nego u Veliku Moravu i da tu sada nastaju naša, kako kaže Cale, lamentiranja za starim vremenima. Za utehu je ipak to da se Jezava, preko Morave, opet uliva u Dunav pa, možda se nekad i prepoznaju – poručio je Somborac.

Slobodan Gosta proslavljeni ribolovac, pamti vreme kada je Jezava „imala dušu“. Da nema ove knjige ne bismo ni mogli da pretpostavimo kako je nekada izgledala ta reka, koja je u velikoj meri uticala na život Smederevaca i naš grad na njoj.

Jezavu pamtim kao dete od sedam godina, tamo sam sa ocem prvi put išao na pecanje. Imala je lep, dvosmeran tok. Kada Dunav dolazi ona ide ka Moravi, imala je čavrntiju, vir, koji više ne postoji od kako je zatrpana. Kod ušća je bilo više mostova, metalnih, drvenih, mi smo silazili dole da pecamo. Nama, deci, to je bilo veoma interesantno, a roditelji su, naravno negodovali. Sasvim prirodno je da je u njoj bilo mrestilište jer je Jezava imala biljni svet jako razvijen. Na obalama je bila trska i rogoz, najlepša stvar za mrešćenje ribe. Migracija ribe se odvija uzvodno, a ona je sa svoja dva toka uvek zadržavala puno ribe. Tu je bio zlatni karaš, izuzetna riba koje više nema, linjak, boderka, kaugler. U Jezavi smo lovili čikova za soma i njega smo isto izgubili. Pecali bismo na mušice, skupljali crviće pored klanice, usirenu krv, malo su mirisi bili znate kakvi jer je klanica tu, ali je ribe uvek bilo. Znali smo da prođemo pored kafane Semberija sa bogatim lovom, nosimo niške od vrbe, prodamo da kupimo sladoled. Izgubili smo vodu u kojoj smo imali bogatstvo u ribi. Jedan prirodan resurs gde je riba mogla da se mresti znači da imate i bogat biljni i životinjski svet. U Jezavi je bilo i domaćeg raka, sad se pojavio u Dunavu neki američki rak. To su neke stvari koje treba da znamo. Mi u Smederevu više nemamo mrestilišta, ne pamtim da je neko poribio Dunav, a izlovljava se dosta. Imali smo resurs, više ga nemamo. Problem će biti ako ne zaštitimo ono što je ostalo od voda. Sve više i više je štetnih materija u rekama. Nekada, kada se nađemo na vodi, čorba se spremala od vode iz reke, sad smo daleko od toga. Neko mora da kaže da je dosta. Najviše problema imamo sa ljudima koji tuku strujom i gasom. Ostaje na mlađima, reke se polako uništavaju, nažalost tako je – poručio je Gosta.  

Nikola Taić Cale nedavno je napunio 80 godina i zakoračio u devetu deceniju. Ipak, ostaje veoma aktivan u svom radu, napominjući iznova da on nije ni književnik ni istoričar već hroničar svog rodnog grada o kome želi da sačuva što više priča dok još o njima postoji trag. Cale je na Jezavi proveo detinjstvo jer je tu praktično rođen – kada bi izašao iz kuće to bi bilo prvo što bi video.

Moj otac se bavio ribolovom i da ne bi uzimao nekog od radnika koje bi plaćao, on je vodio nas, svoju decu, pa smo brat, sestra i ja išli sa njim i radili mrežama na Dunavu i Jezavi. Ona je u to doba bila protočna reka, velika, čista, bistra. Mnogim ljudima je u to vreme ribarenje bilo osnovno zanimanje. Trebalo je posle rata narod nahraniti. Prvo zatrpavanje i ubijanje Jezave počelo je 1965. bacanjem gradskog smeća i šuta kod starog, drvenog mosta. Zatrpavanje u tom gradskom području trajalo je do 1967. A onda se prešlo na zatrpavanje njenog takozvanog korita prema dami koje je završeno 1971. To znači da svi rođeni posle toga nisu bili u prilici da vide uživo reku Jezavu. Obeležava se 22. mart kao Svetski dan voda, kod nas u gradu slabo, kao i u zemlji. Imamo sreće da imamo puno vode. Ona je javno dobro. Ljudsko pravo svakog čoveka. Sa Jezavom je načinjen ekocid. Ta reč znači delovanje kojim se naglo menja prirodna okolina koje nosi narušavanje ekološke ravnoteže. Neki nedovoljno obrazovani ljudi koji su malo znali o značaju vode, upropastili su našu Jezavu, živu su je zatrpali. Ne pitajući građane Smedereva doneli su odluku o ubijanju žive reke iz samo njima znanih razloga i interesa. Nisu sproveli nikakav razgovor, raspravu ili referendum. Danas se stalno priča o meritornim i nadležnim ljudima. E, ti ljudi nisu bili meritorni, merodavni, stručni i kompetentni, ali su bili nadležni. I mogli su i smeli da donesu odluku o sprovođenju ekocida nad rekom Jezavom. To što je u gradskom i prigradskom delu urađeno sa Jezavom od 1965. do 1971. pravi je ekocid. Jezava i Dunav su bili prirodno spojeni, a tu vezu prekinuli su nekompetentni ljudi – poručio je Cale.

Reke, bar najvećim delom više nema. Knjiga je tu, a u njoj stare fotografije centra grada u kome je reka tamo gde je danas asfalt. Mlađima svakako nezamislivi prizori. Uništeno da vratimo ne možemo, ali ono što možemo jeste da se bar potrudimo da ono malo preostale Jezave zaštitimo i uredimo koliko god je moguće u toj sada, potpuno izmenjenoj tvorevini. I naravno da počnemo da cenimo Dunav koji nam je ostao.Time nećemo ispraviti greške predaka, ali ćemo potomcima ostaviti bar neki zalog za budućnost. Da se bar zna da je Smederevo nekada bilo grad na dve reke…

Nikola Tasić Cale objavio knjigu „Prekinuta ljubav Jezave i Dunava“