Ako je sudeći po natpisima u medijima širom zemlje, trenutno ne postoji popularniji Smederevac od Andreje Pavlovića, koji osvaja nagrade za svoj rad u školi. Ovoga puta sa njim smo razgovarali o tome, ali i o izazovima u toj profesiji, poljuljanom autoritetu predavača, aktuelnim protestima i još ponečemu zanimljivom…
SDCafe.rs: Ova naša rubrika uvek počinje vraćanjem u detinjstvo, ti si, gradsko dete, kako pamtiš to doba?
Rođen sam u ulici koja se zvala Cigan mala, to je ulica Vojvode Putnika. Komšiluk mi je bio zanimljiv, poznate su smederevske porodice. Rastao sam u jednoj staroj kući koja delom i ne postoji, bila je od blata sagrađena, nasledio ju je moj otac. Imao sam oko sedam godina kad smo se preselili na vrh te ulice, skućili u dvorištu mojih bake i deke. Roditelji su takođe Smederevci, tatu svi znaju kao Koku, deda mi je Mile Amerikanac. Po maminoj strani, deda je bio jedan od prvih privatnika, a to se posle kod nas u porodici i nastavilo. Držao je radnju preko puta sadašnje „J.J.Zmaj“ škole. Imam jedan njegov dnevnik, zanimljive stvari piše, čak pominje i Demokratsku stranku. Meni je bilo interesantno da je on tada podržavao Ljubu Davidovića. A imam i neko poreklo iz Lugavčine. Išao sam u moju školu, onu u kojoj danas radim. Bio sam i maturant Gimnazije, tada se podrazumevalo da dobri đaci koji planiraju studije, idu u Gimnaziju.
SDCafe.rs: Sada dobijaš nagrade za rad u školi, ali da li si sebe od početka video kao prosvetnog radnika?
Ja nisam hteo baš da budem matematičar. Bio sam dobar u tome, takmičio se, prvak Arhimedesovih takmičenja, u šestom sam bio prvak regiona, išao sam i na takmičenja iz biologije. Ali nisam imao ideju da budem pravi matematičar. Voleo sam umetnost i odlučio da studiram arhitekturu. To je bio spoj umetnosti i matematike, onoga što me najviše zanima, voleo sam dosta da crtam.
Ali na arhitekturu ste tada teško mogli da se upišete bez nekih veza i poznanstava. Uz to, sa kandidatima su profesori radili i pre samog upisa, ja ništa od toga nisam znao. Nisam uspeo da položim prijemni. Bio sam razočaran. Odlučio da se posvetim matematici. Isprva nisam sebe video kao prosvetnog radnika, ali ni u nekim institutima naučnim i slično. Bilo je momenata kada sam posustajao, ali sam ipak izgurao sve to do kraja. Posle sam upisao magistarske studije, ali prekinuo sam kada više nisam mogao sve to da ispratim, već sam bio šef kabineta. Kad su me zvali da me prebace na doktorske studije, smatrao sam da nisam kapacitet za to i prekinuo.
Upisao sam specijalistički kurs oko 2010, na temu kvanitativne metode istraživanja političkog ponašanja. Bio sam jedini matematičar među politikolozima. Sticajem okolnosti pre nekoliko godina dobio sam poziv i stipendije od Olaf Palme Instituta za prvu generaciju specijalističkih studija na temu pravedne tranzicije na Balkanu. Konkretno, prelazak na obnovljive vrste energije. Sada je možda opet trenutak da razmišljam o doktorskim studijama. Da mi se intelekt ne ugasi u računanju razlomaka sa decom.
SDCafe.rs: Šta ti se prvo dogodilo, učionica i predavanje ili rad u gradonačelnikovom kabinetu?
Bio sam nastavnik šest meseci, moja prva generacija đaka sada ima 30 godina. Ali sam nakon toga otišao u kabinet. Gradonačelniku Predragu Umičeviću je bila potrebna pomoć i pozvao me je. To je trajalo možda godinu i po dana. Kada sam shvatio da su se okolnosti promenile i da ja više ne mogu da uradim ništa konkretno, otišao sam odatle, vratio sam se u učionicu. I tamo sam već 14 godina.
SDCafe.rs: Kako je usledio taj iskorak kad ti više nisi samo „klasičan“ profesor?
Ja sam uvek bio takav. Brzo sam shvatio da ustaljene forme ne prolaze uvek. Svako dete je različito. Ako hoćeš da napraviš pomak, moraš da izađeš iz okvira plana i programa, načina komunikacije koji predviđa da si „strog ali pravičan“, da moraju da ti se klanjaju, ustaju, supuštaju glavu kad te vide. To ne pali više.
Iskorak ka You Tubu je došao sasvim lsučajno. Odveo sam đake na Sajam nauke, istovremeno je bio i sajam igrica. Otišli smo i tamo bili su silni jutjuberi. Video sam koliko ih oni prate, koliki uticaj imaju na njih. Svratili smo do Meka na Ušću, tu smo sticajem okolnosti sreli Baku Praseta koji ih maltene nije pogazio. Oni su ga pratili do parkinga, on je upalio auto, jedva smo decu pokupili. U povratku smo razgovarali i ja sam shvatio šta treba da uradim.
Otvorio sam kanal koji nije trebalo da bude baš ovakav, bilo je zamišljeno da ga deca prave. Nije bila tema da ja snimam časove, nego da bude neka edukativna platforma koja će bar malo da oduzima vremena od Bake Praseta i ostalih. Ali dogodila se korona. Sve je prešlo na onlajn i ja sam tada kanal video kao način da se održe časovi. Brzo je to poraslo. Sada tu ima tu više od 400 snimaka, sve može i dalje da se koristi. Mnogima je taj kanal pomogao, mene je malo skrenuo od politike, dobio sam taj nadimak Profa i od tog trenutka me sve manje ljudi zove političar, što meni godi.
SDCafe.rs: Ovo o čemu sada piše cela zemlja jesu velike, ali nisu tvoje prve nagrade, čega je tu u početku bilo? Ne postaje se tek tako najbolji nastavnik u zemlji…
Dobio sam nagradu Ministarstva kao pomoć u reazliazciji onlajn nastave za časove za RTS Planetu. Od Društva matematičara dva puta pohvalu za rad sa mladima, to se dobija kada se đaci plasiraju na republička takmičenja i osvoje neko od prav tri mesta. Za Matematičku olimpijadu sam se slučajno prijavio. Morao sam u određeno vreme da budem ispred kamere, imali su neki softver za pokrete očiju koji prati sve zbog pokušaja prepisivanja i varanja. Traje dva sata i ima 50 pitanja. Nisu iz moje stručne oblasti, to su pedagoška pitanja. Dobro sam se snašao. Od oko 100.000 takmičara bio sam bolji od 98% učesnika, što znači da sam u 2% najboljih. Nagrada je bila i stipendija za nastavak školovanja na univerzitetu, ali nisam mogao to da prihvatim, nije bila cela stipendija i falilo mi je oko 5.000 evra. Ali mi je to svakako značilo za biografiju.
Posle toga je došao „Prosvetitelj“, neko me je kandidovao, do kraja nisam saznao ko. Premišljao sam se hoću li, bukvalno sam pred istek roka poslao dopunu i pristao na učešće.
Zaista je to bilo sasvim posebno, svečanost u SANU, bio sam veoma počastvovan. Nisam pobedio, ali sam najbolji u kategoriji nastavnika osnovnih škola u Srbiji.
Onda me je Asocijacija najboljih nastavnika i lidera regiona kandidovala za nagradu Najbolji nastavnik regiona. Tu nagradu ne dobija jedan nastavnik godišnje, u Hrvartskoj je ovog puta bilo nas deset kolega koji smo to dobili. To su nastavnici, učitelji, profesori koji su izuzetni. Uz mene je bio još jedan matematičar iz Srbije koji radi u Gimnaziji i jedna matematičarka iz Banjaluke.
Za nagradu „Global teacher prize“ koja je još u toku sam jedini predstavnik iz Srbije koji je ušao u prvih 50. Sada se čeka odluka ko je u top 10. Ali, taj nivo je nešto sasvim drugo. Kada sam istraživao i video sam da se to zove Nobelova nagrada za nastavnike, milion dolara je nagrada. Organizacija na najvišem nivou na svetu, imena deset finalista je jednom čitao Stiven Hoking. Ko se bavi naukom, zna da nema veće satisfakcije. Pobednici se čitaju iz svemira, čestiao im je Dlaj Lama, papa, predsednici država, uključene su kraljevske porodice. Prošle godine je vodio Hju Džekmen. Glavnu nagradu uručuje šeik Mahmud Bin Zajed jer je Dubai uglavnom domaćin. Prošle godine je bio Pariz pa je Makron uručio. Tu sam aplikaciju popunio, dosta je teška. Videćemo, sve to sad brzo odvija.
SDCafe.rs: Kakva su ti očekivanja? Mada i sama činjenica da su u top 50 na svetu, možda je dovoljna…?
Pošto znam šta su vrednovali, to ne vidim to kao samo svoju stvar. Pored mog imena, istim fontom, istom veličinom slova piše OŠ „Dr Jovan Cvijić“, Smederevo. Ne predstavljam ja tamo samo sebe, već sve što se u ovoj zemlji radi dobro. I predstavljam sve probleme što je takođe mnogo bitno.
Kada sam im objašnjavao da moji sedmaci imaju 16 predmeta nedeljno oni su bili iznenađeni. Skrenuo sa pažnju i na problem zagađenja vazduha jer ga i deca udišu. Predložio sam da makar u učionice stavimo prečišćivače. Proglašenje finalista je važno jer sada postoji mogućnost da se sve to kaže i zatraži na mnogo višem nivou. Da vidimo može li tu da bude nekog benefita. Taj milion pobednik ne stavlja u džep, sve mora da se uloži u obrazovanje. Ja sam predložio neke stvari, a to ću da iznesem i ovdašnjim vlastima.
Nisam prvi Srbin koji je u izboru najboljih 50, bilo ih je četvoro do sada. Inače, u top 10 nikada niko sa Balkana nije bio. Ja nisam optimističan jer sam pročitao biografije ostalih. Kad vidite da su to profesori koji drže na Aljasci Eskimima časove ili osobu koja je sa 13 godina u dvorišu kuće pokrenula školu za devojčice. Profesora koji usred pandemije na nekoj blatnjavoj ulici u Indiji drži časove. Profesor iz Kenije koji 80% svoje plate daje u humanitarne svrhe, radi u selu gde je bio maskar, a inače je fratar. Zaista je onda čast što je neko okrenuo svetlo i ka vama. Nebitna je pobeda, važno je da budete u tom okruženju, da neko obrati pažnju na vas.
Na dalje je verovatno jedini kriterijum podrška zajednice i države kandidatima. Očekuje se da mi imamo apsolutnu podršku države kao znak da svoje ideje možemo da primenimo. Ali u našoj zemlji je to sve naopako. Koliko bi za tu nagradu bilo značajno da te presednik države pozove i da ti čestita, da to bude javno, toliko za neke druge svari koje su u ovoj zemlji naopake, to ne bi bilo dobro.
SDCafe.rs: Kao prosvetitelja i prosvetara moramo da te pitamo i ovo hoćemo li mi zaista doći u situaciju da nema ko da predaje?
Hoćemo. Mnoge zemlje imaju problem predavača, jer da se ne lažemo, nigde u svetu profesor nema neku ogromnu platu. Znači, nije stvar plate. To je sasvim poseban poziv koji se bira. Ali određene države se bore, a mi ne radimo ništa. I ako mislimo da je nedostatak kadra u prosveti, samo problem plata, onda to nikada nećemo da rešimo. Kada biste povećali platu na 2.000 ili 3.000 evra mesečno, dobili biste profesore, ali ne biste dobili kvalitetne profesore. Potrebna je neka druga motivacija.
Profesori nemaju autoritet. Zato što se autoritet gradi i daje se. Daje se tako što ja uđem u učionicu i kažem: „Ovo je vaš posao“. A roditelj kaže: „Ovo je vaš profesor, učiteljica, ono što kaže morate da slušate“. I nema tu nikakvo „ali“. A gradi se tako što imate neki odnos prema đacima. Ja uvek kažem roditeljima, da ako oni deci kažu „šta će ti matematika, ja sam imao keca, šta mi fali“, ja njih ništa neću moći da naučim. Profesorima je neophodna šira podrška društva.
Moramo da se borimo za promene. Ako je problem preterani plan i program moramo da se borimo da ih skratimo. Ako je veliki broj časova moramo neke da izbacimo. Mi svi znamo da deca nemaju koncentraciju, a oni su i dalje 45 minuta na času. Pa da napravimo nešto… Čini mi se da su studenstki protesti približili roditelje i profesore, to je jedan od benefita u ovom trenutku.
SDCafe.rs: Da li je moguće o tebi govoriti, a da se odvoje tvoja profesionalna i politička karijera? Da li tebe kao prosvetnog radnika poštuju bez obzira na političke stavove? I da li je politički angažman bio dobra ili otežavajuća okolnost za ove nagrade?
Ja bih voleo da može da se odvoji. Iako te dve borbe, u mom slučaju nisu različite. Jer moja politička borba nije borba za vlast već za primenu ideje. Čvrsto verujem da ako želite da se vaše ideje i problemi čuju, recimo u prosveti, morate da budete na mestu gde se te odluke donose. Ako imate rešenja, ali ne ona izlaize iz učionice i niko za njih ne zna, nećete moći da promenite ništa. Ovaj moj ponovni povratak u politiku koji sada možda i nije bio smislen, za motiv ima uprvo to, da budem tamo gde ideje mogu da se čuju glasnije. Sa nadom da oni koji o tome odlučuju i imaju većinu nešto urade po tom pitanju.
Voleo bih da se te moje dve karijere odvoje u smislu da se ne spočitavaju neke greške jer ja sam, u politici, sigurno imao nekih grešaka. Ali moj motiv je isti i u učionici i za govornicom – da društvo bude bolje. I da sam iza sebe, ostavio bar za mrvicu bolje društvo nego što bi ono bilo da ja nisam ni postojao. Da moje postojanje ima neku kvalitativnu vrednost za okruženje.
Ne znam da li u ovim mojim nagradama to ima lošu ili dobru konotaciju. Ja sam bio potpuno iskren. Mi smo na nagradi „Prosvetitelj“ na polufinalu imali prvi deo u kome smo se predstavljali. Rekao da imam tri nadimka Profa, „onaj političar“ i Spartanac. Poneo sam izborni plakat. Nisam želeo da to prećutim. Koliko je to meni donelo dobrog ili lošeg, ne znam. Ono što znam, za ovaj sad nastavak priče i „Global teacher prize“, važno je i to koliku promenu u društvu praviš van učionice. Član sam lokalnog parlamenta gde kandidujem probleme za rešavanje. Ne znam koliko je to njima plus ili minus.
Sigurno me je političko delovanje u nekim ranijim godinama sputavalo. Da ne kažem da kad kamera uđe u školu, ona mora da preskoči mene, da ne bude nekih problema. Imao sam jedan nalet prijavljivanja anonimnih pa su dolazile stalno inspekcije. Ali nije to rezultiralo nekim posledicama, mogu i tadašnjoj upravi škole da zahvalim na tome što je stajala iza mene. To su prošli dani. Prestalo je kada sam upalio kameru za moj You Tube kanal i kada je zaživeo taj koncept gde je svako mogao da vidi šta i kako radi Profa.
SDCafe.rs: Povremeno te viđamo na protestima u našem gradu, kako to tebi izgleda i šta očekuješ od te borbe koja je ušla i u treći mesec?
Mislim da nam treba malo strpljenja. Problem koji dugo postoji ne možemo da rešimo u petak i da u subotu sve da bude divno. Mnogo puta smo videli “ad hoc” proteste, iza kojih se gasila energija baš zato što smo očekivali sad ćemo svi da odemo u petak u 5 i da će u 6 problem biti rešen. Neće.
Niko nije u štrajku. Prosveta je u štrajku još od oktobra. I svi i dalje teraju prosvetare da budu glavni u štrajku. Ali bez toga da i oni sami izađu i urade isto to. Pa hajde onda da svi ne radimo. Veliki je pritisak sad na prosvetarima. Pritiska ih vlast, pritiska ih ulica. I kad neko pukne, onda je problem. Hajde da ih pustimo. Da sažvaću i ostali van Beograda ceo ovaj proces. Pa da skratimo časove, pa da probamo jedno ili drugo, da se ta grudva izvaja. Treba malo takta i ozbiljnosti.
Toliko smo bili željni onoga što su ovi mladi pokrenuli. I bilo bi glupo da propadne zato to neko ne može da izdrži, hoće da nešto što pre objavi, da pukne na mrežama, da bude lajkova, šerova, da zamisli prvi korak, ali ne smisli sledeći i šta dalje? Tu kašu sam kusao mnogo puta, znam je i kad je vruća i hladna, hajde da je napravimo kako treba. I nemojte profesore, a mene pogotovo, da pitate da li podržavamo studente, to se podrazumeva.
SDCafe.rs: Na kraju, neizostavno pitanje – pratiš li naš rad, šta misliš o SDCafeu, šta ti se dopada i kako da budemo još bolji?
Da, pratim rad SDCafea do prvog dana i smatram da je vaš doprinos neprocenjiv. Ono što mi se najviše dopada jeste vaša posvećenost kvalitetu i ažurnosti – od zanimljivih članaka i intervjua do značajnih i relevantnih vesti koje oblikuju našu lokalnu zajednicu. Portal igra ključnu ulogu u informisanju građana, podsticanju diskusije i osnaživanju veza među ljudima, što je od izuzetnog značaja za naš grad.
Takođe, želim da čestitam SDCafeu 20 godina postojanja! Nastavite da rastete, razvijate se i inspirišite sve nas svojim radom. Čak i nalepnica na mom frižideru sa natpisom „Sdcafe Nasmeši se :)“ svakodnevno me podseća na vaš značaj i doprinos zajednici. Vidim da se vidimo i na Youtube-u, pa se nadam i nekoj zajedničkoj saradnji.
SDCafe.rs