“Bićemo se, more, do jednoga!” – Karađorđe između mitskih obrazaca i istorijske nauke

Ljudi i njihovi karakteri nisu nikada samo crni ili isključivo beli – čovek je skup nijansi koje ga određuju, a sudeći po onome što je u pisanim izvorima i pamćenju naroda ostalo urezano, Karađorđe je bio osoba sa vrlinama i manama. Od toga koja strana u pojedinačnom biću neke istorijske ličnosti odnese prevagu u njegovim delima, ostaje i pečat koji nadalje kroz vekove nosi.

To bi, mogao da bude samo jedan od zaključaka sa predavanja koje je u našem gradu, a zahvaljujući saradnji Društva za srpski jezik i književnost za Podunavski okrug i Centra za kulturu, održao dr Branko Zlatković, naučni savetnik na Institutu za književnost i umetnost. Iako je, u šali ovom prilikom kazao kako čitavog života piše jednu te istu knjigu koju nikako da završi (aludirajući na svoja dela o Karađorđu koja su rasla u skladu sa novim istraživanjima i otkrićima), Zlatković je, u svojoj bogatoj radnoj biografiji stvorio obiman opus. Ovoga puta govorio je na temu “Vožd Petrović u istoriografiji i usmenoj istoriji”. Znamo da je narodna tradicija mnoge istorijske aktere idealizovala, neke druge potpuno nepravdeno i neosnovano negativno okarakterisala. U slučaju Đorđa Petrovića i nauka i usmeni narativ beleže razne, zanimljive pojedinosti, o čemu je govorio i Zlatković.

On je izuzetna istorijska ličnost i istoriografija je pomno pratila svaki njegov korak, a sa druge strane, on je i junak usmenog stvaralaštva pa ga ima u lirskim i epskim pesmama, predanjima, anegdotama, šaljivim pričama i poslovicama i mnogim drugim žanrovima – kazao je predavač.

Njegovi preci su se doselili iz hercegovačko – crnogorskih brda i to posle ratova između Austrije i Turske koji su u 18. veku vođeni tokom četvrte decenije. Njegov deda Jovan sa sinovima Petrom i Mirkom doselio se u selo Viševac u smederevskoj Jasenici. Oženio se Maricom Živković iz Masluševa. Bili su siromašni, živeli su u pletari. Otac se bavio pčelama na turskim kovanlucima, a majka domaćim poslovima. Toliko je svikla na te poslove i jahanje konja da su je prozvali Marica Katana – konjanik.

Podaci o tome kada je rođen Karađorđe variraju, ali Isidor Stojanović, danas već zaboravljeni istoričar, donosi podatak koji je čuo od Karađorđevog sina, kneza Aleksandra da je Đorđe rođen 1762. godine i taj podatak se uzima kao najrelevatniji.

Naravno, kako je on bio posebna ličnost, narod je njegovo rođenje kao predskazanje uloge koje će imati obukao u svete i mitske priče, baš kao što su to radili i drugi narodi sa svojim rodonačelnicima, osnivačima dinastija ili religija.

Već za njegovog života se govorilo da se prilikom rođenja na nebu pojavila silna svetlost, da je imao krilca pod pazuhom, te da je i mesečina bila među njegovim plećima. Ovakvo predanje je prvi zapisao pesnik Sima Milutinovič Sarajlija, po onome što je slušao od jednog Topolca koji je bio stražar Praviteljstvujuščem sovjetu. U jednom periodu, za vreme vladavine kneza Aleksandra, skupljala se građa o još živim ustanicima. Tada je nastalo istoriografsko blago. Jedan od njih je Petar Jokić Karađorđev buljubaša, a drugi sekretar Janićije Đurić. Obojica su spomenuli jedno te isto predanje o njegovom rođenju. Šumadinci su naime već počeli rano da govore o tome da se i jedan Turčin zatekao u trenutku Kararođevog rođenja. Kada se Marica porodila u Viševcu, dete je palo na zemlju i ona je među njegovim plećima videla svetlost. To je navodno video i taj Turčin, očito je da se to desilo negde ispred pletare, te joj je on tada rekao da ona nije rodila sina već gospodara i darivao je dete sa 20 para. Prema ovoj priči njegovih savremenika vidi se da je to posledica mita o Anteju, kada dete padne na zemlju, ono od zemlje dobija snagu – objašnjava Zlatković.

Na osnovu istraživanja Milenka Vukićevica, Karađorđevog biografa koji je napisao o njemu dve knjige, vožd je verovatno rođen o Đurđicu koji se tada slavio 14. novembra, pa je viševački prota detetu dao ime Đorđe. Običaj je bio da svetac detetu donosi ime. Na taj način kao da mu je predodređena sudbina jer je Sveti Đorđe nastradao za veru. Slabog imovnog stanja, njegova se porodica selila u okolna šumadijska sela pa su bili u Mramorcu, Baničini, Žabarima. Nastanili su se na malo duže vreme u selu Zagorici. Tu su se skućili. Otac se i dalje bavio pčelarstvom, obrađivali su tuđe vinograde i tuđe livade, a Đorđe je pomagao u domaćim poslovima. Njegov drug iz mladosti, Gaja Pantelić, govorio je da je Karađorđe čuvao goveda i svinje nekih gazda iz sela, a zabavljao se tako što nije svirao gusle nego gajde. Janićije Đurić, pisar Karađorđev, svedoči da je on već sa 15 godina nosio pištolj ili pušku.

Svinje su Srbi prodavali austrijskim trgovcima, a Turci se nisu mnogo mešali u to jer im je odgovaralo da uzimaju porez na ovaj posao. Petar Jokić i Janićije Đurić govore o tome da je jednom prilikom, Đorđe zaspao čuvajući svinje. Začuo se lavež pasa, on se prenuo i video Turčina koji sa hrtovima ide u lov. Ti psi su napali svinje, došlo je do meteža i koškanja. Svinje su, dodaje Zlatković, kada su u gomili, slične vukovima, te su počele da napadaju pse. Oni su uzmicali, Turčin se uplašio i puškom ubio jednu svinju. Karađorđe je odreagovao tako što je ubio jednog psa, ali onda se Turčin razbesneo i nastavio da puca u svinje. Karađorđe je zatim ubio njega, svalio ga sa konja, skinuo mu odeću i bacio u vir reke Kubršnice, posekao ga, iz vodenice Gajinog oca uzeo brašna, posuo ga po isečenom Turčinu i pustio svinje da ga pojedu. To je, u predanju zabeleženo kao prvo Karađorđevo junaštvo. Zadužbinsko društvo Prvi srpski ustanak u Zagorici podiglo je spomenik s tim u vezi, a rekonstruisana je i kuća za koju se pretpostavlja da je u Karađorđe živeo.

Poseban je odnos Karađorđa prema svinjama, one su mu više puta pomogle. Vladeta Kolarević je zapisao anegdotu da je jednog zimskog dana zavejao sneg, a Turci su pojurili Karađorđa. Tražeći skolnište, ušao je u dvorište nekih Arsenijevića u oplenačkoj Vinči. To je selo danas poznato po vinarijama, a ti Arsenijevići se danas bave vinastvom. Tamo mu je jedna starija žena pomogla sakrivši ga u koš. Pokrila ga je kukuruzom, onda je kukurz prosula ispred, pustila svinje, one su preriškale tragove i kada su Turci došli, tragova nije bilo. Pitali su je da li ga je videla, ona je negirala i pozvala ih na ručak. Navodno im je u vino sipala biljku tatula, time ih je omamlila, oni su zaspali, a Karađorđe je imao vremena da pobegne. Da bi joj se odužio, Đorđe je svojim rukama izdeljao gusle i na vratu gusala nagovestio svinjske papke. Za razliku od Turaka koji su svinju smatrali nečistom životinjom, u srpskoj, ali isključivo ustaničkoj tradiciji, svinja je bila simbol blagostanja i plodnosti, pa i borbenosti, neki ekvivalent drevnom vuku. Veprova glava je na ustaničkoj zvaničnoj zastavi, a takođe je i na Karađorđevoj vojvodskoj zastavi – ističe dr Branko Zlatković.

U nastavku je govorio o tome kako se Đorđe oženio Jelenom iako je njeni nisu dali jer su bili dosta imućniji. Posle tri godine razgovaranja sa njom o tome, susreo ju je na izvoru i pitao šta ona misli o braku sa njim, ona je odgovorila da želi ukoliko otac i braća pristanu, Đorđa je to razljutilo, planuo je, polupao joj sve posude za vodu i na konju je odneo kući. To veče, prema predanju koje je zapisalo više istraživača, odveo ju u selo Gorovič, gde je bila jedna od najbližih crkava i tu se noću, krišom venčao. Crkva postoji, ali je polusrušena.

Početak braka se često prećutkivao jer su spahije imale običaj prvenstva prve bračne noći, što je pokušano i u ovom slučaju. Ali je Đorđeva majka uspela da smiri sina koji je već nategao pušku i da mudrošću kupi malo vremena porodici za beg preko Save. Uz komšije, prijatelje i kumove, krenulo se ka Austriji. Ali se usput, u selu Stojniku, desio tragičan događaj. Priča je takva da se otac Karađorđev predmislio i da je hteo natrag. Molili su ga da to ne čini jer bi time sve doveo u opasnost, ali on nije odustajao. Onda je Marica, svog sina Đorđa, majčinim mlekom zaklela da ubije oca jer je bolje da strada on jedan nego njih 30. Po jednoj varijanti, to je uradio lično Karađorđe, po drugoj verziji on je to naredio svom pobratimu. Kako god bilo, Petar je sahranjen u jednoj jaruzi, bez opela, obeležja, pobijen je samo jedan kamen na tom mestu.

Prešli su tada u Austriju i smatra se da je Đorđe prvo bio šumar u manastiru Krušedol, a dotle mu je porodica boravila u Kamenici kod Novog Sada. Godine 1788. počeo je autsrijsko – turski rat, kod nas nazvan Kočina krajna i mnogi su Srbi bili plaćenici, pristupili su austrijskoj vojsci. I Đorđe je bio frajkor. Najverovatnije je dobio podoficirski čin, a tamo je stekao znanje potrebno za okršaje. Rat se završio tri godine kasnije, ali su Turci, Srbe koji su se borili na suprotnoj strani amnestirali. To znači da je Đorđe mogao da se vrati u Srbiju. Posvetio se hajdučiji, o čemu ima dosta podataka. Bio u četi sa mnogim kasnijim ustanicima. Zna se da je retko smeo da pređe granicu pašaluka i da ide u valjevski srez, gde je čak i ranjen od Srba hajduka.

O preklu njegovog nadimka takođe su razne priče. Petar Jokić tvrdi da mu je sam Đorđe tri puta pričao kako je dobio to ime – jednom prilkom su ga jurili Turci. On se sakrio kraj izvora, a naišla je jedna baba. Pitao ju je kakva je situacija i šta se dešava, na šta je ona odgovorila da se to onaj crni Đorđe odmetnuo pa ga Turci jure i tako pravi veće zlo nego oni što čine. Kad ju je upitao da li ona poznaje Đorđa, kazala je ga ne zna. Onda ju je on kamenjem udarao po glavi poručujući da će sada da ga upozna, pa da bar bude stvarno crn kad ga već tako zove.

Ima i drugih priča, da je navodno, kada mu se udavala sestra, njihova majka zetu dala najbolje košnice što je škrtog Đorđa naljutilo te joj je “nabio košnicu na glavu”, na šta je ona kazala “Crni sine šta to uradi!”. Treća mogućnost je da su mu taj nadimak dali Turci.

Od kraja 18. veka Đorđeva porodica se vraća iz Austrije i nastanjuju se u Topoli, na Oplencu, gde je imao kuću pletaru, vinograd, podrum i malo je pristojnije počeo da živi, čak se veli da mu je tada bio posao da juri hajduke. Ima i drugih izvora koji svedoče da je stekao dobar imetak. Seča knezova je njega zatekla kada se spremao da ode na ostružničku skelu da proda svinje. Kada je čuo šta se dešava, on je, po jednoj priči te svinje odmah prodao za manje novca kako bi se što pre vratio. Karadžić je pak zapisao da je i svinje i pastire odmah raspustio i krenuo nazad.

U Beograd je stiglo oko 150 glava već ubijenih Srba. Oni koji su pretekli počeli su da se okupljju u šumama. Slavlja i veselja su bila način da se ustanici sastaju, a da ne privuku pažnju okupljanjem. Jedan domaćin iz Orešca je ženio sina i tada je prota Atanasije Antonijević sišao sa grupom zaverenika u jarugu koja je danas poznata kao Marićevića jaruga. Prota je tu izvadio krst i tražio da se svi zakunu na odanost zajendičkom cilju. Sledeći sastanak je bio o Sretenju. Opet je svadba iskorišćena kao zaklon za okupljanje. Tu je bio izbor vožda – narodnog vođa, vođe. Vukova priča o tom događaju možda jeste najlepša u književnom smislu, ali najverovatnije nije istinita. On je napisao da se najpre Stanoje Glavaš izjasnio da ne želi, pa redom svi knezovi, pa pošto niko nije hteo Teodosije Marićević je predložio da to bude Karađorđe, da se, u slučaju da nešto pođe naopako, odgovornost tako svali na hajduke, kojima je Đorđe ranije pripadao. Na to je, Đorđe, veli Vuk, odgovrio da on nije najbolja osoba jer je ljut, prek, zao, strog, ali su ostali kazali da njima baš takav za ovu stvar i treba. Međutim, postoje druge priče svedoka, tu je bilo između 200 i 300 ljudi, a oni uopšte ne spominju da je bilo drugih kandidata, te da Đorđe jeste, ali samo onako usput, u šali rekao: “Pa nemojte mene, ima i drugih ljudi”. Sa Marićevićem je Đorđe kasnije došao u sukob, navodno zbog toga što se Marićević pokajao jer je prepustio vođstvo. Smatrao je Đorđa tiraninom, otvoreno mu se usprotivio i u jednom sukobu, na njega potegao pištolj koji nije opalio. Đorđev jeste i on je ranio Marićevića koji je nekoliko nedelja posle preminuo od posledica tih rana.

Kako peva narodna pesma, Karađorđe se prihvatio se vođstva pod sloganom “Bićemo se, more, do jednoga”. Njegovo prisustvo bitkama unoslio je spokojstvo među ustaničke redove, jer kada se on priključi, tad se dobijalo u boju. Tako je počela “Srpska revolucija” koja je trajala od 1804. do 1835. godine.