„Magarac u Beč, magarac iz Beča“

Ova narodna izreka trebalo bi plastično da oslikava naš mentalitet. A, sve u smislu da ko god je otišao u inostranstvo nimalo se nije promenio. Međutim, to uopšte nije tačno. Niko nije ostao isti. Samo je postao još bedastiji. Tako da, eto nama još jednog osvrta na naš mentalitet, samo ovog puta gledano sa spoljne strane. Pa da počnemo.

Pred moj prvi odlazak u Veneciju (kao što to obično praktikujem pre svake destinacije), setih se drugara iz osnovne škole, a kome dalja rodbina već četrdesetak godina živi i radi nadomak tog grada iz snova. Pozvao je familiju, uredno se javiše, kad na moje zaprepašćenje odgovoriše da nikada nisu bili tamo (iako 16km udaljeni!), ali, kada se budem vratio, obavezno da im prepričam kako je tamo. I ja odoh, videh, i vratih se (nepromenjen). To je bilo samo turističko putovanje. Ali, nedugo zatim, sudbina je tako htela…, i da se na nekoliko godina baš u Italiji nastanim. O dolce far niente i kako je tamo, zašto trošiti reči, poč. g. Dragoš Kalajić i ja to najbolje znamo. Che bella Italia!

Međutim, pošto đavo nikad ne miruje, našao je i mene da potpiruje. Zavede, te se uputih Vićenci, baš da vidim je li tačno da nas tamo ima više nego u Podunavskom i Braničevskom okrugu zajedno. Za razliku od drugih, mene instinkt nikad nije prevario. Elem, u samom gradu Vićenci (koji je po mom skromnom mišljenju najružniji grad na celom Apeninskom poluostrvu), nisam čuo glasa (preciznije: naš specifični izgovor italijanskog jezika), a kamoli primetio nekog našeg zemljaka. Tek kasnije doznadoh, da oni zapravo žive, da ne kažem životare, i da ne kažem argatuju po okolnim, doduše, ne selima već paese-ima iliti varošicama po naški. Tamo negde u tuđini i upoznah nju, naš prelepi gore list. Da ne bude zabune, odmah da raščistimo, ne idu uvek lepota i pamet ruku pod ruku. Od prve noći u gradu ljubavi, puče tikva na dva dela. Pojavi se ne jaz nego čitava raselina između nas. Ona jeste promenila državu, ali nije selo. Na moje insistiranje, ne samo da promenimo paese, da se preselimo u bilo koji veći grad, nego da obiđemo bar neki gradić, znamenitosti, ili, ne daj bože, muzej, ona se ritnu ko mazgu pod rep da sam bocnuo, i reče: ja odavle nikud se ne mičem! I tu već shvatih da gastarbajteri ´de – bili il´ ne bili, tegle neki nevidljivi samar, koga nikako ne mogu da se otarase. Makar bile to bisage pune šuški, na isto im dođe.

Kao što sam u nekom prethodnom osvrtu na malograđanštinu pominjao transformaciju kako naglaska tako i ličnosti, kada se prelazi tabla SD/BG (na primeru: tandrče), tako isto dovoljno je posmatrati tu vrstu konvertitstva kada gastarbajteri polaze na put, a pogotovo na carinskom prelazu. Kao što pomenuh samar, možda je bolja komparacija – puževa kućica. Bila ona optočena biserjem pravim ili bižuterijom, svejedno ona im je samo teret, i sklonište iz koje tek ponekada izvire svojim roščićima. Ta kućica, uslovno rečeno, nekima služi kao sigurna kuća tamo, a ovdenaka za dokazivanje svog lagodnog života pred komšilukom. E da nije arpadžika, koji ih odaje i samo još više viri, tamo gde se ni sunce ne usuđuje da priviri.

Ko sam sebe ne voli, taj se ni drugome ne može svideti. I tu se naravno nalazi odgonetka otkud toliko međusobne mržnje, koja je naročito primetna u sezoni godišnjih odmora. Lokalci posmatraju gastarbajtere samo kao novčanike, i to ovi odavno znaju, te se sve ređe pogleduju. Lokalci iz zavisti upiru prstom i ogovaraju gastose kako oni tamo žive na fast-food i konzervama, po principu kuća-poso, poso-kuća. A gastosi pak iz njihove vizure, seire, i bahate se što je moguće više. Večita enigma ostaje: kome je tu teže? Ko gubi, ko dobija, ko trpi, ko nabija? Ovima što tavore u učmaloj sredini, i u trenucima dokonosti se naslađuju pričama o konzervama, iliti onima u tuđini, koji su tek dvolični. Svesni toga da će na njih zauvek i gde god bili (master, Dr… intelektualci ili radnička klasa), gledati kao na građane drugog reda ili nižu kastu, oni se brane bodljikavim pancirima. Nekada su to naši klubovi, kružoci, društva… a nekada individualno, što je najteže. Suočeni sa mržnjom, oni odgovaraju mržnjom. Međutim, tu i takvu mržnju otamo, oni ne prikazuju ovde, već sasvim treću – prema svojima odavde. Naizgled, zapleteno, zamršeno, prosto je da prostije ne može biti. Metodom ogledala svakoga možete razotkriti. Ima ih koji će to prikrivati, ali, nesumnjivo je najlakše onima sa obraz-đonom. Tako genetski predodređeni, još kada se tamo dodatno pendžetiraju, niko im ništa ne može. Al za malo. Jer nije dovoljan ovdašnjima njihov animozitet, koji je slep ili bar kratkovid, da bi ih prokljuvio za tren; potrebno je imati u sebi i nečeg urođenog svetskog (a to ne iziskuje nužno i boravak mnogo dalje od svog atara). Takvi će s lakoćom razotkriti belosvetske folirante, blefere, hohšaplere… Njihov snobizam prevršuje svaku meru, ma gde bili. To je uočljivo svima do te mere da ih ne prihvata društvo bilo gde da se nađu. Ta vrsta snobovštine je nepodnošljiva, neoprostiva, i međ patricijima i međ plebejcima. Vremenom se saobražavaju sa svojim maskama, saživljavaju i uobražavaju, izvitoperuju, i nikakva žvaka, makar i nobles bila, ne pomaže. Tim puževima golaćima svaka je kućica prevelika, kao i koža, makar i rožnata ipak je pretesna. Tu je svaki oklop zapravo od (molto fragille) stakla.

E sad na red dolazi jedna podvala, iz ugla Ben Akibe. Smederevska posla iliti ko će koga da zavrne. Naime, još nijedan gastos nije, a da moja malenkost zna, bio zadužbinar poput čuvenog Kolarca u Beogradu. Nećemo ga imenovati, ali ko pa nije zapazio, u bilo koje doba godine, jednog kočopernog tipusa, koji kada prođe korzoom, ceo svet se osvrće, jerbo kanda je nekom višom silom teleportovan lik (po odeždi, naravski) sa karnevala iz Rio de Žaneira. Svaki paun bi dobio kompleks niže vrednosti pred njegovim perjem i kompleksom više vrednosti. U gradu, a i šire, poznati pronalazač, svetski a naš, ipak je najčuveniji po tvrdičluku. Tako fluorescentan ima taj manir da gde god da zasedne, u stanju je da odoli svim lokalnim grebatorima i parazitima, i po vasceli dan vrti jednu čašu viskija. Pri tom, konobaricama ne ostaje dužan. Naprotiv, svakoj blagi osmeh da, pozdravi je i ide, ali bakšiš nijednoj ne ostavlja. On je klasičan primer red-neck-a, koga nećete videti u najmondenskijem beogradskom Salonu 1905, ali zasigurno u nekoj od smederevskih ćevabdžinica da. Inače, taj bi pre ispraznio ceo akumulator u sebe, nego se mašio za džep da nekom plati piće. I,tako dođosmo do situacije u jednom grill-u, gde je mom društvu čaša bila već prilično pri dnu, i zateče se i dotični izumitelj. Megdan je mogao da počne, prodavci magle i dr.mr.prof.esc.. Uzgred budi rečeno, njemu niko nikad nije zatražio zajedničku sliku, a kamoli selfi sa njim. (Jbg, nije selebriti, a nekmoli ikome simpa.) Ne budem lenj, te mu priđoh, i to sa pijetetom, jel, kao jednom od naših najuspešnijih ljudi preko grane. Samo što se nije istopio, kada nas je drugar zagrljene uslikao (a da čak nije ni okinuo fotku), mada, greota, jer taj njegov širok osmeh, zlatan zub (ne bi ni panonski mornar bolje ovekovečio); taman toliko da ne primeti, zatražih mu još i autogram, a u stvari overu za naš blanko račun. Čak ni taj potpis, grešna mi duša, nisam sačuvao za uspomenu i dugo sećanje, ali je završio na sigurnom, u rukama prezadovoljnog gazde. Po smederevski: dobi i on (po džepu, gde najviše boli). Autogol!

Ta osobenost Smederevaca ne potiče od jučer i tamo nekog rezanja daščica poljskog klozeta Obrenoviću u Kraljevim vinogradima, već odavno nas bije taj glas, i, što je najgore, ostade do danas. Što bi rekli oni stari Đetići: Kralj ne pogibe u boju, đe će skončat u g……, što je neka vrsta kletve, jer ko nas je vukao za nos, a da sami ne snosimo posledice tuđeg smrada. Tuđe – slađe. Nije kriva sirotinja raja, već zaverenici, paše i begovi iz Beograda.

Kao naravoučenije, ko sam ja da bilo kome sudim, moj solomonov komleks je i više nego primetan, i služi da druge žigoše, a još više da se u tome pronalaze, brane, i mlađe naraštaje motiviše. Ali, čak i najtolerantniji sluhisti pucaju po šavovima, kada ih kao udavi pričvrlje; pa ne´ da puste, bilo golje bilo pseudo intelektualci, u svojim tužaljkama i naricaljkama, kako bi ih sunce tuđeg neba grijalo ko što ovdje grijat ne može. Njima nije važno, ono, možda i najvažnije (jer oni se hvastaju samo za frazu: izliv mozgova, jer su to svi, zaboga miloga), a to je pitanje: šta sa decom? Kada se tamo rode, pa još i užile, nijedno se ne vraća, samo nadoknađuje strani demografski deficit. A tome, nisu krivi stranci niti politika integracije, već najpre naši pečalbari, koji se tako odrođeni, lako odriču ne samo otečestva nego i poroda. Za to već nema izgovora. Maštajući o astronomskim prihodima, zaboravljaju da se tamo ide isključivo zbog kvaliteta života, ili tačnije sreće. A, sreća je koliko prosta i dosežna za one koji čvrsto stoje na zemlji, toliko i transcedentna i nedostižna za one prikačene sa sve četiri na oblaku. E, da ne bude na kraju, ko i mnogi, umesto I-A! Bilo: I-JA!!!

P.S. Pojašnjenje za P. S. u prethodnom tekstu „Dunav, Jezava, tvrđava, košava, familije mi, familije mi…“ tj. čemu omaž mom prijatelju Slobodanu Ćurčiću (Kurčiku, prim. prev. sa mak.), matorom mudracu i jednom od najboljih pisaca fantastike exYu i Srbije, iz Smedereva: jednom prilikom, u našoj žešćoj razmeni mišljenja, toliko sam se razmahao… ote mi se peš mog poznatog švalerskog kaputa, te zakačih jedan od njegovih kaktusa koji pade pokošen ko rimski legionar pri opsadi Sirakuze. I, tada skoči smederevski Arhimed, preseče me (kad me tad ne strefi šlog), i viknu: Noli turbare cactuos meos!!! (što bi starim Latinima i samo njemu, u prevodu značilo: Ne diraj u moje kaktuse!!!) Isprva pomislih da on pazi da se ne nabodem na taj rasadnik, da bih tek mnogo kasnije shvatio da su kaktusi zapravo personifikacija njegove odbrane od pošasti spoljnog sveta, tačnije od malograđanskog okruženja.

Branislav Jevtić

Dunav, Jezava, tvrđava, košava, familije mi, familije mi…

Smederevo – slepo crevo?

Patohistološka anamneza Smederevaca