Blizina Beograda je Smederevo skupo koštala mnogo puta u istoriji. Svi znaju za onu studentsku anegdotu da autobus do izlazne table Smedereva tandrče, a odatle ka Beogradu tAndrče. Međutim, malo ko zna od ovih novih generacija, da ta ista tabla nije stajala gde i sada, to jest na kraju Orešca, već na vrhu brestovičkog brda gde je autobuska stanica i raskršće sa Umčarima iliti kod kafane Mali raj. Tu se završavalo Smederevo, i starim putem, preko Grocke nastavljalo…
Dalje, Smederevska ada (koja bejaše gradska), u jednom trenutku je ustupljena Kovinu, mada se i danas isto tako zove. Gle čuda, Kovinski most!?, a ne Smederevski… Političko namirivanje, ta hajte molim vas. Nego je ko i svako slepo crevo moralo biti, ako ne amputirano, a ono žigosano, a sve zbog sintagme i stigme Ljotić-grada.
Elem, dok su svi gradovi, i varošice dobile svoje poštanske pozivne telefonske brojeve, Smederevo je po nekoj božjoj kazni ostalo osuđeno na 011. (deljenje brojeva je teklo od 1964. do 1971., i pretpostavljate ko je dobio poslednji, kao po kazni).
Ako je ko u gradu i posedovao sopstveni broj, mogao je samo da pozove Glavnu poštu tj. centralu u Beogradu, gde bi dobio odgovor od tamo neke ljubezne pribadačice, da treba sačekati minimum sat vremena dok se ne prispoji veza sa npr. Kraljevom i, tek, na ponovno zivkanje, ako uspe, iz trećeg puta, javiće se tražena linija. Tzv. stara pošta u Smederevu, još od švaba, služila je svrsi, ali samo kao poluautomatska, i već tada tako reći muzejska. Predratno stanje, dakle, trajalo je sve do početka sedamdesetih, kada se nekako, smilovao neko ODOZGO, i kao poslednjem gradu udelio poštanski broj: 11300, i pozivni: 026.
Najvećem sinu naroda i narodnosti već je urastao zlatan prsten sa plavim safirom u domali prst (koji bi mogli samo bonsekom ili, eventualno, vinogradarskim makazama da otfikare), kada je Smederevo dobilo novu Poštu…
U to vreme postojao je još uvek samo RTB, i to samo prvi program, gde se Joški klicalo dok on tancuje i đipa kolce sa Masajiima… pomno pratili dočeci, sletovi i neizostavni partijski plenumi; da bi tek kasnije bio uveden 2. program… i, naravno prvi televizori, uz koje se skupljala raja (komšiluk, rodbina, duvaraši…) po avlijama očekujući derbi, Čkalju, Kasijusa Kleja do zore itd.
Pomenuti Ljotić, svojevremeno i rod po nekoj baba-šurnjaji od Nedića, u ovom kratkorečeniju ne mora biti, ko inače, negativno konotiran. Elem, neka bude i ovo skazano, da, kada su Nemci insistirali da im se pošalje saveznička popuna za Istočni front, Ljotić je prvenstveno odbio, a zatim i Nedić, a sve zato što niko iz tada okupirane Srbije ne htede da se priključi. Ne zbog kukavičluka, već zbog dobro znanih razloga, a što nije zasmetalo ustašama i zelenim pristašama da polete na prvi zov njihovih gospodara. Naravno, kako odoše, tako se i ne vratiše; međutim, ostaće jedva negde zabeleženo da su Nedić i Ljotić prihvatili i udomili čitave porodice Slovenaca, posebno učitelja i profesora, koji su odbili germanski dekret da po školama sprovode nastavu isključivo na nemačkom nad-jeziku. Beše primljeno i uhlebljeno minimum 50.000 Slovenaca, koji nisu imali gde (osim u Sabirnom centru NDH, za vreme II sv. rata, znamo i kako…). O tome nije bilo ni pomena kasnije, osobito od strane druga Bevca tj. Edvarda Kardelja, i njegove Pepice. Ovo je dokaz da nisu bili svi Slovenci crnokošuljaši, već samo jedna mala, mala, mala, grupa federa. Tek, docnije je proradio oportunizam, separatizam… a sve zahvaljujući pomenutom mašin bravaru ili šloseru, prvenstveno demontiranjem i delociranjem srpskih fabrika, a bogme i sukcesivnom magarećom emigracijom…
No, da se vratimo Titan-gradu. Paradoksalno, tretiralo se Smederevo kao i sada… kao na zadnju rupu na svirali… kao na (da izvine) Dimitrvograd… a ne da je na pljucomet od njega kao prestonice (što ispada čak i bukvalno). I sve ponude bile su ko magarcu – šargarepe na golom štapu. Sećam se svoje srednje škole u Beogradu, gde su mislili svi: „Pa šta biste vi još hteli, kada vam je sve poklonjeno i u vas ulagano?…“ A, u stvari, obratno vazdan beše. Železare bilo – još malo, pa nestalo. A, vinograda još se retko ko i seća, osim ponekog tajkuna, i to dođoša, i skorojevića…
Umesto da se nije zapatila krčevina, mi smo dopustili da zavlada kurčevina. Nije zalud naš nesuđeni nobelovac Milorad Pavić ovde zastao mislima, i ovekovečio za sva vremena ovaj Predeo slikan čajem, posebno nadahnut Plavincem…
I cela ta čajanka, od salona do budžaka, osta samo igranka bez prestanka, gde umesto čaja, uteraše nam ga, vala, sve do kraja.
Da svaka nada nije izgubljena nek posluži medicinska činjenica da slepo crevo nije tamo neki višak, koga se nije zgoreg kurtalisati, već da ima i te kako svoju funkciju u organizmu. Pa, nije Bog budala, ko što tolike budale misle.
Natovariše nam još i to da je smederevski naglasak najgrdniji od svih; da on u sebi sadrži sve najsirovije što bi svi drugi odstranili… U njih je milozvučna leporečivost, dok je ovde sublimirano sve inače groteskno i neprihvatljivo. Kao da gledaju samo u onu zapuštenu ciglanu gore više Hrama Svetog Luke, kao podsetnik da je prokleto (iako pored svetog) nadvladalo. Taj crveni pepeo koji nikad ne miruje, belu fasadu u đavolje boje mala i kandiše, e da s neba nema Božije kiše, koja ume da umije, i tu rđu obriše…
Duboko-se-misleći Dunav nije trošio na sve strane,
Da bi rosa isto Sunce celivala dok ne svane.
P.S. Apropo srednjoškolskih srećnih dana, bilo je to u bašti kafane u sklopu SRC 25. maj, kada sam spazio Milorada Pavića za susednim stolom. Bio je zauzet mislima, on koji je umeo od suve koštice da stvori punu činiju trešanja, kao da je očekivao da ću mu kad tad prići, i umesto pozdrava, samo mi je poklonio notes, i zapisavši nešto penkalom koje lapi, rekao: „ Ako budeš pročitao šta piše, na praznim stranicama kada se mastilo osuši, i uspeš da razaznaš šta je između redova, neće ti biti tabula raza, već plavetnilom prokrčena staza.“ Još uvek čuvam taj notes, i čekam da se osuši…
Branislav Jevtić
5 comments
G. Bane ….mi trecepozivci sve to dobro znamo …ovi pridosli to niti znaju niti ih interesuje jer su oni ta ..Tabula rasa.. p.s.nas grad ozbiljno propada ?????
Odlična opservacija našeg dvostruko prestonog grada države Srbije. A, ovo „Smederevo-slepo crevo“-, pa moralo je da bude baš zbog one sintagme Ljotić-grada! A, mnogi i ne znaju da je “baš taj“ Ljotić dobro izgradio Smederevo nakon Eksplozije!
Bravo za Branislava Jevtića! Sličnog smo zanimanja, a i slično pišemo, zato što smo smederevci. Grad Smederevo prolazi ovako (loše), naročito u poslednje vreme, jer ga vode (vlast) ljudi, koji nisu poreklom smederevci (ni iz smederevskih sela), koji ne poznaju istoriju Smedereva (imao vinograde u III veku p.n.e., i prvu indudstriju-Livnica 1879.), i koji su „čuli“ da su ovde stolovali Đurađ Branković i Karađorđe Petrović. Svi ti pridošli smederevci gledaju da ugrabe visoku poziciju u vlasti, a onda da odu u Beograd, ili već gde im je bolje.
Smederevo propada otkako ga je zajahala Jasna Avramović i posle nje polusvet iz SNS. Lažni socijalisti se šlepaju već 70 godina. Od 2000. do 2012. nešto se i radilo pomalo se pomeralo na bolje (tu izuzimam Umičevića koji je radio samo za svoj džep i lagao narod o rafineriji, bazenima ,avionima i kamionima). Ne treba optuživati doseljene, jer ovaj grad čini bar 70% doseljenih. Krivi smo svi jer mnogi veruju lažima Vučićevih lokalnih čauša. Ostaćemo i bez grada i bez Srbije ako ih ne oteramo u političku istoriju (a pojedine i u zatvor).
Večito se komentarišu Smederevci i oni koji to nisu. A onda se ovi što nisu idenfifikuju kao krivci za stanje u gradu i slično. Nisam Smederevac ali me je ovaj grad primio devedesetih i tu sam stvorio porodicu. Grad iz koga sam došao je mnogo razvijeniji, lepši i poželjniji za život po nekim opštim standardima ali je SD grad koji me je prihvatio, gde su rođena moja deca i moja supruga i volim ga. Tu ljubav pokazujem na svaki način i me dozvoljavam da budem „krivac“. Inace, najviše lošeg o gradu, i zaista sramno ponašanje i nebrigu sam video kod mnogih „rođenih Smederevaca“ koji žive, ubeđeni da im sve pripada po rođenju, i posledično ogorčeni jer nije tako u praksi.