Bila je 2019. godina kada je u javnosti odjeknula poruka gradskih čelnika: „Despot Đurađ dobija spomenik u svom gradu“. I nema sumnje – u Smederevu, ali i izvan njega, svako bi se složio sa inicijativom da osnivač grada, nakon skoro šest vekova od nastanka poslednje srpske srednjevekovne prestonice konačno treba da dobije spomenik. Složio bi se svako i da je sramota što to nije mnogo pre učinjeno. Od najave do danas prošlo je sedam godina. Spomenika i dalje nema.
Naravno, kako to već kod nas biva, čak i za ovakve stvari, sve zavisi od političkih nadmudrivanja i to unutarstranačkih. Jer, sa tom idejom izašla je Jasna Avramović ali kasno, u momentu kada se već znalo da je na zalasku političke karijere. Zato su prvo morale da prođu dve godine kako bi zasluge za dalju realizaciju dobio novi gradonačelnik Jovan Beč. Javni konkurs za izbor idejnog rešenja raspisan je krajem 2021. i trajao je do aprila 2022. Žiri za ocenjivanje konkursnih radova odmah je prionuo na posao – već u maju su doneli odluku i saopštili je javnosti na posebno priređenoj tribini 20. juna. Znajući da ta tema zaista opravdano privlači ogromnu pažnju, želeli su da obrazlože svoj sud, procenu i odluku, kao i da nas upoznaju detaljno sa svim pristiglim rešenjima.
Taj žiri su činili: prof. dr um. Milorad Mladenović, akademski slikar i diplomirani inžinjer arhitekture, redovni profesor Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu (predsednik), dr um. Mice Poptsis, akademski vajar, redovni profesor Fakulteta likovnih umetnosti Univerziteta u Beogradu u penziji, zatim, dr Snežana Cvetković istoričar umetnosti, muzejski savetnik u muzeju u Smederevu, Dejan Radovanović, arheolog, konzervator-savetnik, direktor Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture Smederevo kao i Tatjana Gačpar, arheolog, muzejski savetnik, direktor Muzeja, Vladislava Živanović Ristić, diplomirani inženjer arhitekture, glavni urbanista grada Smedereva i akademik prof. dr Momčilo Spremić, istoričar, redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu u penziji kao počasni član i stručni savetnik. Prva nagrada je dodeljena konkursnom radu autora Zdravka Joksimovića.
Ravnopravna druga nagrada pripala je Radošu Antonijeviću i Davoru Dukiću.
Još pre toga je bilo saopšteno da će spomenik biti postavljen na trgu, kao i da svi zainteresovani, u Muzeju mogu da pogledaju kako idejna rešenja. Danas, posle svega, Muzej je i dalje jedino mesto gde se, u materijalnom obliku, naravno, u znatno manjem formatu, nalazi pobedničko rešenje za predstavljanje despota Đurđa Brankovića, dva predloga pomenutih umetnika koji su dobili drugu nagradu, a tu je i idejno rešenje – rad smederevskog vajara Zorana Kuzmanovića.
Međutim, spomenik nije izrađen ni postavljen. I na taj način kao da smo se još jednom samo obrukali i po strani stavili ono oko čega smo svi bili ujedinjeni. Bilo je, neminovno, različitih stavova o tome koje je mesto idealno ali to je sve u drugom planu. Jeste da je tvrđava logičnija tačka od glavnog gradskog trga. Međutim, to ne menja činjenicu da je napokon trebalo uraditi spomenik, a onda ga, jednoga dana, kada se raščisti prilaz eventualno prebaciti ispred ulaza u tvrđavu. Nije premeštanje spomenika nikakva nemoguća misija, pogotovo ne u 21. veku (beogradski Pobednik je skinut i na obnovu poslat u Smederevo kod Zorana Kuzmanovića). Mada ga je bilo moguće odmah postaviti i bliže tome, u Veliki grad.
Šta je pošlo naopako?
Pa, osim što je usledila još jedna smena na čelu rukovodstva grada posle koje je priča o spomeniku jednostavno nestala iz javnosti, vratili smo se narativu u kome to nije prioritet. Mada, upućeniji bi možda otišli korak dalje i pretpostavili da će možda baš ono što je trebalo da davno bude gotovo, biti predstavljeno kao nekakav “spektakularni” čin povodom obeležavanja šest vekova od nastanka tvrđave.
Naime, bliži se ta godišnjica, a mi u Smederevu nismo uradili ama baš ništa važnije, veće i značajnije kada je reč o obnovi ostatka tvrđave. Niti se odmaklo od praznih obećanja da će srednjevekovni grad biti “oslobođen od šina”. Ulaz u tvrđavu i dalje čeka da dođe na red. Onom alternativnom ulazu, na koji nadležni godinama unazad upućuju posetioce, sada ne možete da priđete ukoliko ne zakoračite na parcelu koja je u međuvremenu postala privatno vlasništvo kompanije pa tu stoji i rampa. O stanju ostatka Varoškog bedema koji nikada do sada nije obnavljan, od železničke stanice ka keju da i ne govorimo. U takvoj situaciji, čuvenom linijom manjeg otpora, bez želje da se zaista uhvati ukoštac sa najvećim problemima, spomenik bi, iako se odavno podrazumevao kao nešto osnovno, mogao da bude “spasonosno rešenje”. Dovoljno za slikanje pred medijima i još jedan događaj reda radi. Jer kod nas se odavno većina stvari baš tako i dešava, zarad forme, a bez suštine, pa makar to bilo i povodom 600 godina od izgradnje Smedereva…
Istovremeno, baš tu se i krije odgovor na sva ona pitanja o tome zašto nismo sposobni da se ponovo povežemo sa identitetom ovog grada te da ga samim tim napokon poštujemo i čuvamo onako kako zaslužuje, bez obzira na to sa kojih je ko strana i zbog kojih okolnosti u njega došao i tu napravio dom.
Raspisan konkurs za izgled spomenika Đurađu Brankoviću u Smederevu
Održana tribina povodom sprovedenog konkursa za izradu spomenika despotu Đurđu Brankoviću
1 comment
Sramota Smedereva se samo nastavlja a spomenika Despotu još nema!